Mali kad sam bio, loptu dok sam igrao, koktu ja sam pio i nigde nisam stigao! Mislim da vam je jasno da kao pesnik nigde nisam stigao jelte. Elem, moja prošlost se, kao nezvani gost, pojavila na vratima moga uma, i navela me na duboko razmišljanje. I kajanje, oh kako se samo kajem zbog nekih odluka koje sam doneo u životu. Ali nisam samo ja kriv. Sećate se, sigurno se sećate, kada ste još kao mali maštali o budućoj profesiji(šteta, ni moja želja se niie ispunila), o tome šta želite da budete kad odrastete (princeza, princeza!) Itd. Ja sam oduvek sanjao da budem fudbaler. Klasičan dečak, sta da radim, ali sećam se da sam, iako zaista volim taj sport, to želeo jer su pare ne velike, nego znači haos. Ja zaista poštujem žagronski govor, tako da, nemojte mi zameriti, oke? Dakle, da se vratim svojoj priči. Jao izvinite, ali moram da kažem, desilo se upravo, koliko mrzim kada u sred noći neko krene da se svadja na ulici. Pa JEL TAKO KOD SVOJE KUĆE( omiljeno pitanje profesora)?? Dobro, lets move on (nastavimo dalje, pevod na naš jezik, serbski). Sećam se, smatrao sam da ću kao fudbaler bez muke da se obogatim, ali me je život razuverio. Naravno, napravio sam jednu veliku gresku, i nadam se da ćete vi naučiti nešto iz nje. Obećao sam i široj i užoj familiji kule i gradove, zovu me svaki dan da me pitaju kad će to, je l' ja gradim ovaj beograd na vodi za njih itd. Duhotiva familija, nema šta. A oni meni kad su obećali kutiju cokoladnih banana kad sam bio mali a doneli mi one babanice plagijatorkse od 6 dinara (štarkove su 12, mislili su da neću provaliti). I ko tu koga obmanjuje?!? E da l' vas iskreno zanima moja dalja familija? Ni mene. Mislio sam, bio sam siguran da ću postati novi Ronaldinho, ali kuca meni jedan dan na vrata životni poslanik, ja otvorim, kaže on "nema lepi ništa od toga, beži ti u školu'. Znate, bio sam razočaran, jer samo saznanje da u našoj zemlji talenti propadaju, učinilo je da moje srce zaplače, figurativno rečeno. Nisam samo ja u pitanju, toliko poznanika imam koji nisu uspeli da isplivaju na površinu, ajkule su ih povukle dole. Prostije rečeno, nisu imali keš kolica, i šmekerica. Šalim se nisu imali novca da guraju trenerima u džep da bi igrali. Nisam ni ja imao, a i da jesam ne bih to radio (dobro možda bih). Mora da je gadan osećaj znati da ste nekome uzeli mesto u timu iako veze sa materijom nemate. Al' iskreno koga to zanima uopšte. Mogu ja da se nerviram, da kunem tog nekoga ko je dao mito da bi igrao, al ja od toga nemam ništa. U životu je veoma bitno naučiti kako se prilagoditi novonastaloj situaciji za što kraće vreme. Ja kada sam odustao od fudbala, faks je bio veoma blizu ( i geografski i vremeski, mislim i dalje jd geografski blizu, a i vremenski, u neku ruku dobro ćutim), trebalo je spremati prijemni. I tako, ja se prilagodim novonastaloj situaciji, "pokidam" sto bi se reklo, i upadnem na budžet k'o medjed u zamku, laganini, da tako kažem, praveći odstupak od formalnog vokabulara. Šalim se jedva sam upisao na budžet al to ne morate da znate. A da rekao sam vam. A teško mi je da pritisnem dugme obriši. Evo dok gledam to dugme, iskreno, mislim da bi me više ljudi razumelo kada bih im rekao "delete" nego "obriši". Delete je institucija ipak. Sećam se kada sam ga citao kao što je napisano. Glupi ja hah. I da, ja sebi nikada neću oprostiti što nisam ipak nastavio da se bavim pikanjem lopte po livadi, jer sad ne bih morao da ustajem u pola pet ujutru da bih stigao u sedam na fakultet. Svaki dan sam išao 10km do škole i 10 nazad. To kaže moja mama. E da, ovo za pola pet sam se šalio tu mi je faks na pet minuta recimo. Avionom hahahahahahaha. Najjače je kad je sad ovo meni bilo smešno a vama neće jer eto, niste ja. Poenta ove priče je, ako poznajete nekoga ko želi da bude uspešan sportista, recite mu da ne obećava rodbini ništa dok ne počnu da ga cene dovoljno da bi mu kupili štarkovu bananicu. U zdravlje!
Mikašist
Нема коментара:
Постави коментар