Da nas vidi čika Ivo Andrić..

Nešto sam razmišljao danas, kuda se to uputila naša draga zemlja. Jednog dana sve deluje koliko toliko zadovoljavajuće. Drugog dana kao da smo se probudili u nekom paralelnom univerzumu, jer sve što je juče bilo dobro, danas nije. Šta se dešava sa omladinom, na kojoj "svet ostaje"? Evo skoro je bio ovaj, kako mu ime, sajam knjiga, da. Priliku da odem nisam iskoristio, lagao bih kada bih rekao da nisam imao vremena, jer za takve manifestacije uvek čovek treba da nadje rupu u rasporedu. Dakle, slušao sam izveštaj novinarke neke poznate televizije, i  bogami zabrinuo sam se, bez imalo šale. Ne dragi moji, nisu deca ta koja snose veći deo krivice. To su, naravno, roditelji. Najčitanija knjiga, Zorannah. U redu, devojka je odlucila da napiše knjigu, podržavam to zaista, svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ne krivim ja nju, daleko bilo, svaka cast devojci što je u ovim teskim vremenima našla načina da se opari za dva dana, tokom kojih je jedini uloženi napor bio potpisivanje knjiga i fotografisanje sa uzbudjenom decom kojima je životni uspeh to što su je dodirnuli. "Vauu neću prati ruku do kraja života", "Omg upoznala sam Zorannuh moj zivot sada ima smislaaa". Šta reći, a da mi suza niz lice ne podje. Dragi moji prijatelji, da li je normalno da knjiga najpoznatije modne blogerke (opet kažem, ne osporavam njen uspeh!) bude najprodavanija knjiga na sajmu? Pa 'ajde realno, da li bolje, ako već imate 1200 dinara za bacanje, da kupite knjigu iz koje, bez uvrede, malo šta može da se nauči (a o bogaćenju rečnika da ne diskutujemo), ili da recimo naručite kilogram pilećeg belog i utišate stomak koji tužno cvili? Mislim da je odgovor jednostavan, jer će vam ovako barem stomak biti pun, dok u slučaju odabira odgovora pod "a", jedino što bi bilo puno je puno bačenih para. Gde se sakrilo vreme kada su deca čitala "Malog princa", igrala napolju žmurke, ledenog čikice itd.? Ljudi, ja u tom uzrastu nisam znao za fejsbuk, a da ne pricam o instagramu, za koji ne znam ni da l' je postojao u to doba. A nisam ja davno bio tih godina. Štaviše, ponosno mogu reći da sam se do pre par godina, kada sam upisao gimnaziju, svakodnevno igrao žmurke sa mnogobrojnim drugarima iz kraja. Ali danas se deca druže preko ekrana. Nekadašnje "aj napolje" zamenilo je virtuelno "aj skype", "aj viber' ili nešto slično. Šetam ulicom pre neki dan, vidim malo dete, godina ne više od četiri, nabilo glavu u ekran, ma Bog da ga odvoji ne može. Mislim se da kažem nešto, ali vidim da roditelje, ciji je telefon obimniji od mozga, to ama baš ni malo ne dotiče. Kad imaju para za takav telefon, imaće i da mu kupe neki fensi "Gucci" naocare za vid, šta im teško. Razumeo bih da je dečkić igrao kendi kraš ili nešto, al dadoše mu spajder soliter dušmani. Ee moji vi. Šta da vam kažem, nadam se da još ima ljudi koji znaju šta je prava knjiga, ko je Ivo Andric i slično. Dajte bre ljudi deci loptu, odvedite ih u park, ionako će ceo život provesti gledajući u ekran. Nek barem imaju pravo detinjstvo. Pozdrav!


                                                                                                                                    Mikašist