Zrno peska u pustinji

"Duva jak vetar, sve uništava za sobom, ništa ne ostaje isto. Nestali su brojni ljudi koji su me okruzivali, dolazili i prolazili, stvarali se i nestajali. Nestali su, ali kuda? Sta li se desilo sa svima njima? Sa onima koji su bili neko vreme kraj mene, a onda zauvek otiŠli? Šta je sa svim tim nazovi "polaznicima" koji dođu s vetrom, a odu s prvim povetarcem. Gde li su svi, Šta li se sve zbiva oko, i kod njih samih? Jesu li oni zarobljeni na jednom mestu, u vremenu. i nikako taj vetar da ih ponese? Jesu li bili na onoj strani i vratili se, hoće li iko od njih da mi se vrati, ili svako zrno pada samo jednom na jedno mesto i nikad više? Kao sto kažu da kad stojiš kraj reke i sva ta voda koja protiče nikad neće biti ista nakon što protekne kraj tebe. Da li uzaludno čekam da ih vetar vrati? Da li da im se pridružim? Da l' da se izbavim do površine, da se iskopam, olakšam i pustim da me vetar oduva, kao čoveka maslačka, da me rastrgne i pošalje u veliku pustolovinu u kojoj samo imam sebe, u kojoj samo znam da cu pre ili kasnije sleteti. Ne treba se navikavati na let, niti na druge, jer ne znate kad vetar dolazi po vas, ili njih. A pre ili kasnije stiže oluja, iz koje, nažalost, nema povratka."



 
Er Golb