Danas sam pao test iz matematike. Jaka stvar, šta, test kao test. Nema veze što je u pitanju test (a šta da radim ponavljam reč "test", ne mogu se setit' druge ovako iznerviran) koji može da bude prekretnica mog školovanja bar što se matematike tiče. I dalje je aktuelna mogućnost da položim ja to "laganeze" što bismo rekli mi mladi, ali znate, nije sve jedno. Znate ono, učiš kao, nisi se odvalio od učenja, al kao znaš solidno (koji uličarksi rečnik u ovoj rečenici, znači tebra bruka), i dodješ na popularno zvanu proveru znanja, kad ono, kiksara druže. Nije lako, iskreno. Gledaš kako objektivno lošiji od tebe u tom segmentu dobijaju veću ocenu od tebe, diče se njome, a i vi i ja znamo kako su do nje dosli. Nije mene briga za ostale, odmah da vam kažem, ali ubije iznutra čoveka kad je zaista svestan svog znanja, ali mu manjak koncentracije, na primer, zapečati sudbinu( malo snazan kraj rečenice, neka hiperbola malo kao). Tih nekoliko časova nakon veoma bolnog saznanja, da sam pao jelte (sad pričam o sebi, očigledno je heheh), osećao sam se kao zlatnik u blatu. Nekada sjajan, vredan, postovan, danas dva poena iz matematike. Pa bruka, znam, stidim se. Kako da odem na uvid u rad ovako osramoćen? Slažem se, nije sramota ne znati, ali ja sam znao i to mi ne da mira. Gledam svoje ime, svoja bedna dva poena, kako dele mesto na papiru sa ljudima koji ne znaju matematiku ni približno kao ja. Al' eto, u istom se sosu krčkamo. Znate, najbitnije je da imate kome da se izjadate. Evo ja npr., sve sam ispričao mojoj bff žargonski rečeno, i posle njene besede bilo mi je mnogo bolje. Pa nije smak sveta, i zaista je tako. Padnes, ustanes, obrišeš svoj satenski džemper, i nastavljas dalje! Nema stajanja, nema odustajanja!! Jedan test, pao sam(doduše ovo je drugi NO NIJE BITNO), dolazi drugi u susret, njemu ću da pokažem ko sam i šta sam, desetka će ugledati svetlost dana! Jao ljudi samo kad pomislim da jurim desetku, posle dvojke, odmah mi adrenalin jurne kroz vene, osećam se sposobnim da pokorim svet, sam! To će da traje dok ne uzmem knjigu u šake, ali dobro, svaki početak je težak(jeste da sam počeo pre nekoliko mese.., ma nije bitno ovo za vas šta biste sve da znate). Kako bi rekla moja drugarica najbolja, što je teže sada, veći je užitak posle. I jeste! Sad dok ste u školi mučite se, ali kad završite, pa to je prava stvar! Čeka vas biro, uživate tu par godina dok vas ne ponude da prodajete kokice na tašmjadanu. Jedna stvar koju sam naučio od tate je da nije sramota ništa raditi, i hvala mu što me naučio tome. Nije sramota prodavati kokice, niti biti u gradskoj čistoći, svaka čast tim ljudima. Da ne skrećem sa teme, glave gore sokolovi, idemo u nove pobede!!
Mikašist
Нема коментара:
Постави коментар