Znate ono kada vam se nešto nesvakidašnje dogodi, pa kažete "da mi je neko rekao da će se ovo desiti, je bih mu verovao"? E pa, upravo tako nešto, na moju veliku sreću, ja sam doživeo u bliskoj prošlosti. Fakultet, mesto gde se sklapaju prijateljstva. Malo morgen brate moj. Shvatio sam da svako svoju stražnjicu gleda. Naizgled, svi bi ti pomogli, ali kada zagusti, "čekaj ne mogu sad". Medjutim, postoje izuzeci. Zapazio sam, kada je fakultet zvanično počeo, jednu devojku. Onižeg rasta, plave kose, odavala mi je utisak urbane osobe, koja nikada ne miruje. Mislio sam, ona sigurno živi život na neki svoj, uvrnuti način, ali opet, bila mi je zaista simpatična kada sam je posmatrao. Naravno, nisam mislio da ćemo imati neki značajan kontakt, osim možda "ćao, šta ima", jer idemo u istu grupu, i to je neki mininalni znak pažnje. Prošlo je neko vreme, nismo ni na "ćao" obraćali mnogo pažnju, jer eto, ne znam, nismo imali valjda ništa zajedničko. Onda se desilo nešto zaista nesvakidašnje. Pitala me nešto vezano za školu. Hteo sam da malo unesem uzbudjenja u ovu priču, ali nisam uspeo. Biće ga, biće! Nisam to smatrao nečim bitnim, iskreno rečeno. Ali zamislite, posle nekoliko nedelja, cujemo se mi na fejsu, facebooku, ako neko nije razumeo, opet neka spika vezana za fakultet (ispade da faks spaja ljude 'bem li ga), i mi tu malo započnemo razgovor, van fakultetske teme, i malo se bolje upoznamo. Prijalo mi je da pričam sa njom, uvek je dovala nezainteresovano za ono što imam da kažem, mislim čak da me je gledala kao klinca, ali opet, ja sam se osećao kao da pričam sa dugogodisnjim prijateljem. Ne znam kako to da objasnim, zaista. Razgovor smo nastavili za nekoliko dana, i mislim da je polako sticala o meni drugačije mišljenje. Nekako, počeli smo baš dobro da se razumemo, što bi se reklo. Iako sam mislio, kada sam je prvi put video, da nam se sigurno pogledi na svet drastično razlikuju, to je bila jedna velika zabluda. U većini slučajeva naša mišljenja su se poklapala sa preciznošću od 99,3 procenta ( po slobodnoj proceni), i to je bilo nešto što me je malo prodrmalo. Došao je dan jedan, pitala me je nešto vezano za vežbu iz crtanja nekog, nešto vezano za računare ( trudim se da reč "fakultet" što manje pominjem, dosta mi ga je i ovako). Pitala me je da li može da sedne sa mnom, da joj pomognem. Pristao sam, rek'o zašto da ne. I tako, dodje ta vežba na tapet, i ja odbijem mnoštvo ljudi koji su hteli da sednu sa mnom, jer sam najbolji ( šalim se samo me jedna pitala devojka), da bih seo sa njom. Bio je kolokvijum prvi čas ( o tome nećemo hehe), a vežba ga je nasledila. Pomogao sam joj, ne zbog nje, nego mislim da Bog sve gleda, i da ću zbog ovoga u Raj. Naravno, lažem, zaista mi je bilo drago da pomognem nekome ko ume to da ceni. A ona zaista ume. Ona ume da ceni svaku reč toplu koju joj neko uputi. I to je ono što me je kupilo kod nje. I pažnja koju mi posveti kada pričam sa njom, uliva osećaj da nekome ipak znači da priča sa vama, i da nije tu samo reda radi. Nakon par dana pauze, opet smo se nešto čuli. Ljudi, ja se ne sećam kako, i zbog čega je taj razgovor počeo, ali trajao je oko pet sati, i za tih pet sati ja sam stekao prijatelja, brata, ma sve sam stekao sto može da se stekne od jedne osobe. Sutradan, isto, pričali smo već ustaljeno, od nekih 9, pa sve do 2 sata ujutru. Što sam je više slušao, shvatao sam da nešto nije u redu sa mnom. Nikada nisam za tako kratko vreme osetio toliku bliskost sa nekim, i nikada nisam bio spreman sa se otvorim nekome i pričam sa njim kao sa najrodjenijim, a da nije pre toga prošlo mnogo vremena. Ali ona, ona me je otvorila kao staru, prašnjavu knjigu, koja je sve vreme od svog nastanka čekala pravog čitaoca. Bio sam blago rečeno šokiran sa kojom lakoćom može da mi pročita raspoloženje iz najobičnije poruke, upoznala me je za tako kratko vreme bolje nego neki ljudi za "života"( nisu mrtvi daleko bilo al' dobro se uklapa stilski hahahah). Znate, mislim da je volim koliko god je moguće da osoba voli osobu, ali ne kao "ljubavnika", već kao čoveka. To što osećam kada pričam sa njom je neka smirenost, blaženost, kao da pričam sa ogledalom. Zapitam se, kada bih upoznao sebe u tudjem telu, da li bi to ovako izgledalo? Pomenuo sam jednom, tokom razgovora, sasvim slučajno, moju omiljenu knjigu. Da, to je i njena omiljena knjiga. I to nije neka opšte poznata knjiga, što me je još više očaralo. Mislim, ko bi rekao da je ovo uopšte moguće. Ja znam da se njoj osmeh razvlači dok čita ovo, siguran sam da je tako. Ona je upoznala pravog mene, što malo ko uspe. Nije da se hvalim (dobro, malo samo), ali retko ko zna o meni mnogo toga. Ona zna, više nego ostali. Šta znam, možda mi je Bog poslao, da uvidim da nije sve tako crno, dok god imaš prave ljude oko sebe. Najviše volim kada joj pričam neku muku, a ona me gleda onako osećajno, i meni onda bude neprijatno hahaha. Ne znam da li je to znala, ali znam da se sada opet smeje, njena malena usta se razvlače u široki osmeh, verujem da je tako. A njene oči, iako male, uvek su tako pune života, nade, i prijateljstva. Iako male, dovoljno su velike da u njima nadjete utočište. Znam, obično kada dvoje ljude odjednom postane toliko blisko, to ne potraje mnogo, ali mislim da se to neće desiti ovde. Ja ću uraditi sve što je do mene da zadrzim svog urbanog dvojnika. Znaj da se smejem dok ovo pišem, jer nemam izboRa (ovo veliko "r" će ona razumeti haha).
Mikašist
Нема коментара:
Постави коментар