Zdravo živote, kako si? Već dugo razmišljam o tebi, pa sam rešio da ti napišem jedno pismo, u kome ću ti reći šta mi sve smeta kod tebe. Pre svega, nadam se da te zdravlje dobro služi, jer si ga oduzeo od toliko ljudi, da bi bilo zaista smešno da sa tobom nije sve u redu. Pitam te, zašto zdravlje otimaš od onih koji ga najviše zaslužuju, od dece, dobrih, plemenitih ljudi, a od onih drugih, zlih, pokvarenih, nećeš ništa da uzmeš? Ne mogu da ti poverujem da je to slučajnost. Zaista ne mogu. Dugo me muči još jedno veliko pitanje. Zašto neke od nas napuštaš prerano? Znam da si podeljen, da je deo tebe u svakome od nešto više od 7 milijardi ljudi, ali zbog čega ne ostaneš na svačijoj zabavi isti vremenski period? Ne verujem da neke ljude voliš više os drugih, jer ti si jedan bezosećajni skot. Da, šta me gledaš tako?! Odlaziš od bolesnih i siromašnih, a hitaš kod licemernih pokvarenjaka, koji imaju novca da ti plate da kod njih duže ostaneš. A zašto da budeš pošten a siromašan, zašto, ne isplati se, je l' tako? Nekada sam mislio sa si pravedan, gledao sam te kao Boga, mislio sam "kako je lep život, kada malo bolje pogledaš". Onda sam shvatio da je to samo jedna od tvojih podlih igara koje služe da nam zamažeš oči, da steknemo utisak sa si ti u stvari dobar. Nadam se živote, nadam se da te grize savest, da te kao crv jabuku polako izjeda iznutra, i da ćeš na kraju shvatiti kakav si ološ bio. A uvek su te najviše cenili oni koji su najkraće sa tobom drugovali, ali ti si ih izneverio. Ostavljao bi ih kada su te najviše trebali, ostavljao, bez i da se okreneš. Ti si, dragi moj živote, jedna velika, najobičnija kukavica. Elita ove planete pokreće ratove, ubija ljude, a sve zbog čega, zbog nekog bednog papira, koji bez konkurencije vlada ovim svetom. Dozvoljavaš da ti isti ljudi seju smrt u svim krajevima sveta, što vatrenim oružjem, što teškim bolestima, uz koje stoji epitet "neizlečiva". Eto sa kakvim se ljudima ti piješ, "prijatelju" moj. Gde ti je obraz, gde ti je duša? Napadaš jadne i gladne, umesto da ih pogledaš svojim velikim okom, onako osećajno, kako si to nekada radio. Da i oni kažu jednom "život mi je pružio ruku pomirenja". Ne verujem da imaš toliko ljudskosti u sebi, ali nadaću se, i moliti Bogu da se jednog dana promenis, i počneš da ceniš prave vrednosti. Do tada, neka ti je Bog u Pomoći..
Mikašist
Нема коментара:
Постави коментар