Nakon mesec dana pauze, doslo je vreme da se vratim u školu. Sad bi trebalo da kažem da mi nije nedostajala da bih ispao šmeker, ali zaista, jedva sam čekao da se vratim. Naravno to uzbudjenje traje dan, dva, da se ne lažemo. Dakle, bio sam na putu, išao sam sa tatom do Kine, da kupimo sve i svašta za male pare, pa da preprodamo ovde. Znate kako to ide, daš cariniku majicu neku, duks, pusto bi te premijera da izneses, ništa nije video, ništa nije čuo. Snalaze se ljudi, šta će. Doneli tata i ja brda majici, trenerki, sve markirana roba (pa ima deklaraciju, ej!). On to posle prodaje, ja sa tim nemam nikakve veze. Ovo nije bitno za priču ne znam šta sam se zapričao u pogrešnom smeru. Došlo vreme za školu, drugari se raduju što sam se vratio (kao da sam bio tri godine u zatvoru a ne u Kini, mislim ej), jedva čekaju da me vide. Mislim da su lagali za to, samo su hteli da im donesem neke stvari iz Kine sto posto, pa kao stalo im do mene. Jes' djavola. Jedino se radovao moj najbolji drug Steva. Ne znam zašto, nisam ga nešto gotivio nikad, iako smo se družili često. Recimo da sam ga najmanje "ne gotivio" od svih. Sva sreća, škola je počinjala posle podne, mogao sam da se odmorim od puta. Dozvolio sam sebi da uživam u čarima kreveta duže nego obično, jer ni jedan krevet ne može da zameni onaj kod kuće. Krenem ja taj dan u školu, kolima, jer ipak ja sam neko i nešto, nisam neki nebitan lik. Šalim se nemam kola idem 26-icom. Odmah po ulasku i istu, prisetio sam se dobrog starog truckanja gradskog prevoza u mom divnom Beogradu. Da ne pominjem režanje koje proizvodi auspuh stariji od vatre. Dosao sam napokon u školu, i sad ja tu očekujem drugarice sve da mi se bacaju i zagrljaj govoreci u suzama kako sam im nedostajao, i da je bez mene bilo užasno dosadno. Naravno, jedno su želje drugo su mogućnosti, bio sam pozdravljen jednim običnim "ćao". ĆAO posle mesec dana odsustva!? Dobro nisam ja bio nešto popularan u školi, al ipak sam ocekivao malo srdačniji doček, da se izljubimo, znate. Al to sam verovatno samo ja želeo hehe. Drugari kao malo su me bolje dočekali, ali već posle pet minuta nisam bio u centru pažnje. Bas nemaju srama, hocu pažnju!!! Ulazi tu naša razredna, omalena žena, nikako da ode u penziju. Pričaju ljudi da je Isusu poklonila papuče za sedmi rodjendan. Dovukla se nekako do katedre, i sela na staru drvenu stolicu. "Milane sine stigao si!", obratila mi se cim me je videla. Rek'o "jesam jesam, juče sam sleteo, doneo sam vam malo kineskih začina, kažu da ljudi koji ih konzumiraju duže žive". Gde ćeš više pomislio sam dok sam joj nosio poklone iz najmnogoljudnije zemlje na svetu. "Gde ću više dragi moj Milane, ali hvala ti što misliš na mene". Hteo sam da joj kažem da je to tata kupio, ali nisam želeo da joj slomim scre. Hteo sam da joj predložim da napravimo predstavu "Zločin i kazna", kad joj je već dosta života. Ja bih bio Raskoljnikov, dok bi ona bila u ulozi Aljone Ivanovne. Neko bi "podmetnuo" pravi nož i gotova priča, dolazi hitna, mene hapse.. Šalu na stranu, dobra je ona žena uvek bila, svi smo je voleli. Kažem voleli, jer me je babuskera prozvala da odgovaram isti čas i zalepila mi kečinu k'o vrata. Vraćaj baba začine!! Sutra su me već zaboravili, sve se vratilo u normalu, nisam više bio zanimljiv. Možda bi trebalo češće da idem u Kinu, tamo sam bar interesantan jer nemam oči kao Brok iz pokemona. Znate, to je onaj Eshov drugar. Ne? Dobro, nije ni bitno.. Ovo pišem dok je oko mene okupljeno celo odeljenje, + razredna, i smejemo se jer ste naseli na ovu priču! Hehehe, pozdrav! (Sad su svi otišli ja znam da niste naseli al' ćutite, ako vas pitaju kao naseli ste).
Mikašist
Нема коментара:
Постави коментар