Mirno spavajte, ja vas čuvam

30. Avgust 1939.

Sprema se rat. Osećam to. Ne mogu da spavam, imam košmare. Ne želim da kažem mami I tati, da ne brinu. Priča se da će nas, Poljake, prvo da napadnu. Ne želim da poverujem u tako nešto. Ne može to da se desi, ne sme! Nisam uradio mnoge stvari koje sam planirao da uradim za života. Tek mi je 12 godina. Moj tata, mama i sestra su sa mnom. Krijemo se u skloništu, u  Varšavi, u ulici Zapiecek broj 20. Plašim se. Ako dođe do rata, svi ćemo poginuti. Cela moja porodica, svi prijatelji, drugari.. Ne želim da se to desi, ne želim. Bože, zašto se ovo događa? Nismo ovo zaslužili. Oduvek sam verovao u tebe, I uvek ću verovati, ali spasi nas Bože, ako te zaista ima, molim te. Spasi barem moju porodicu, ne moraš mene. Malo je vremena ostalo, ali ja moram da zapišem sve. Ne mogu da dopustim da ništa ne ostane iza mene, kada tenkovi uđu u naš grad i neprijateljski avioni budu nad našim glavama, sejući smrt. Ne znam više sta da radim. Ustao sam jutros rano, probudila me vika spolja. Neko se drao “NAPADAJU, NAPADAJU!”. Ispostavilo se da je to bio neki pijanac, koji je očigledno sišao sa uma. Ja od tada samo razmišljam o tome što može da nas zadesi, i sve je izvesnije da će nas I zadesiti. Kako da stignem da se pozdravim sa svim prijateljima, kako? Ima previše ljudi koje želim da vidim, da zagrlim, ali ne smem da izlazim iz skloništa. Ne zna se kada do napada moze da dođe. Nagađa se da će to biti za 2 dana. Ali to su samo nagađanja. Plašim se. Strah mi se uvukao u kosti, i želi da ih napusti. Kad god čujem malo jači zvuk, skamenim se, kao meduza da me je pogledala. Ti trenuci dok iščekujem informaciju o poreklu zvuka, za mene su užasno teški. Ne mogu ni da trepnem. Nisam kukavica, ali ne mogu da se kontrolišem. Upravo nam se pridružila još jedna porodica, dok ovo pišem. U skloništu smo moja porodica i ja, I još dve porodice. I jedan i drugi bračni par imaju po jedno dete. Jedno je staro svega nekoliko meseci, dok drugo ima nepune dve godine. Moja sestra ima 10 godina. Ona se ne plaši. Ne znam kako je to moguce, ali sedi sve vreme pored mene, i ne reaguje ni na sta. Zavidim joj. Nisam stigao da ponesem od kuce svoju omiljenu igračku.. Kako će moj medved Boni bez mene. Ne mogu da zamislim kako mu je. Sam je, ne zna sta ga čeka, nije svestan desavanja oko njega. Nadam se da će ga neka plemenita osoba pronaći, i poneti sa sobom. On je dobar medved. Ima dušu. Barem je imao kada je bio sa mnom.

31. Avgust 1939.

Sestra mi je bolesna. Ne zna gde se nalazi, postala je agresivna, dere se na sav glas bez potrebe. Plašim se. Nju sam voleo najviše. Volim je i sada, ali ona to više ne može da oseti. Žao mi je moje sestre. Kaplje mi suza na dnevnik. Nadam se da će se osušiti. Ne volim kada  mi je sveska ili dnevnik upropašten. Ne znam da li da verujem da će moja sestra ikada biti ona stara. Želeo bih da verujem, ali teško mi je kada je pogledam. Izgleda kao da ne poznaje nikoga oko sebe, i na sve nas gleda kao na potpune strance. Ona je uvek bila pametnija I inteligentnija od svojih vršnjaka. Nekada bi meni pomagala sa domaćim zadatkom iz matematike. Bio sam malo ljubomoran na nju što je ona znala a ja nisam. Sada se osećam glupo zbog toga. Volim svoju sestru, I sve bih dao da mogu da vratim vreme i da joj se izvinim što sam nekada bio loš brat. Svi na to mislimo kada je kasno. Izvini seko, molim te izvini. Ne znam da li ćeš ovo pročitati ikada, ali ako budes pročitala, i pri tome budeš svesna šta čitaš, nadam se da ćeš mi oprostiti. Hrišćanski je praštati. Sada je već velika sigurnost u sutrašnji napad. Hteli smo da bežimo iz zemlje, ali to je nemoguće. Ne dopuštaju nikome da izlazi na ulicu. Svi trgovi, uličice, sve je puno vojnika. Jedino što sada mogu da uradim je da se molim da je naša zemlja dovoljno jaka da se odupre protivniku. Roditelji me uveravaju da će sve biti u redu. Ja ne mogu da im verujem, iako bih želeo. Moji roditelji su doktori. Postoji mogućnost da ih vojska regrutuje da pomažu na ratištu, ako do rata dođe. Nisam znao šta znači reč “regrutovati” do danas. Ne znam kako ću bez njih ako odu. Jutros je bio neki čovek kod nas, doneo nam je malo hrane, i rekao mojim roditeljima da budu spremni. Trebalo je ranije da počnem da pišem dnevnik. Ne verujem da ću stići sve da kažem. Ali rečima ne može sve da se kaže. I da imam sve vreme ovoga sveta da pišem, ne bih mogao da napišem sve što želim. Neke stvari moraju da se “kažu” delima. Najteže mi pada što nemam sa kim da razgovaram. Moji drugari nisu ovde sa mnom. Ne znam jesu li uopste živi. Nadam se da jesu, I molim Boga da ih čuva. Sve što sam želeo da ponesem sa sobom od kuće su uspomene. I Bonija. Jedino što sam poneo je “Kockar”, knjiga Dostojevskog, I brojanica. Verujem u Boga više nego u bilo šta drugo, I da brojanicu nisam poneo, ne znam da li bih mogao da sedim I pišem ovo. Kad mi je ona na ruci, lakše mi je. Čuli smo danas da je došlo do nezgode u Glajvic-u. Ne želim da poverujem u to.

Naše sklonište je prilično malo. Tata mi je rekao da ima 40 metara kvadratnih. Meni ne izgleda toliko malo. Nas je 10. Rekao bih da svako ima dovoljno mesta. U njemu se nalazi veliki broj stolica, rekao bih oko dvadesetak. Ne mogu da ih brojim trenutno. Pored stolica,  tu i jedan veliki sto, od hrastovog drveta. Bio je malo okrnjen sa desne strane, gledajući iz mog ugla. Ja sedim naslonjen na vrata skloništa, jer ako dođe do upada unutra, želim prvi da umrem. Ne želim da gledam kako drugi umiru. Tu je I jedna slika. Nepoznat je autor, barem meni. Ne mogu da pitam ostale ko je taj čovek, jer je to sada najmanje bitna stvar. Jutros je ponovo bio onaj čovek. Opet je doneo hranu, ali ovoga puta znatno manje. Kaže da je jedva i to uspeo da nabavi, jer je potražnja ogromna, a hrane ja užasno malo. Divim se tom čoveku. To je tatin prijatelj iz detinjstva. On takođe ima ženu I dvoje dece, kao i moj tata, i rizikuje svoj život da bi nama pomogao. Tata ga smatra jedinim pravim prijateljem. Jasno mi je zbog čega.

1. Septembar 1939.

Ustao sam rano. Sada je pet časova izjutra. Plašim se. Čuo sam neke čudne zvuke. Plašim se da nije počelo. Ne može da počne. Ne još. Nikada. Mama I tata spavaju. I sestra spava, ali  često pravi neke čudne pokrete. Gladan sam, ali ne mogu da jedem. Sve što stavim u usta zgadi mi se. Ne mogu više da budem ovde. Ne mogu. Ne želim da čekam da smrt u vidu naoružanog vojnika dođe po mene. Ne želim. Čujem da neko dolazi. Neko dolazi. Lupa na vrata. Tatin prijatelj. Svi su ustali. Napad samo što nije počeo. Svi muškarci moraju da budu regrutovani. Opet ta reč. Od 10 godina pa naviše. Znači, idem i ja u rat. Čovek je rekao da će doći po nas za sat vremena, što će reci da toliko imamo da se spremimo, i pozdravimo sa porodicom. Ja moram da završim svoje pisanje. Tata pozdravlja sa mamom i sestrom, koja ga ništa ne razume. Moj tata ostaje ovde. On to ne zna. Ako odemo obojica, nece imati ko da čuva mamu i malu. To mora da bude on. Tatin prijatelj je dolazio i ranije danas, to me je I probudilo. Zamolio sam ga da tata ostane, zajedno sa druga dva čoveka, koji imaju porodice. Tata je legao da se odmori pre nego što krenemo. Mene ispred čeka njegov prijatelj. Tata, mama, seko moja mila, volim vas, i nikada vas neću zaboraviti. Nadam se da nećete ni vi mene.

                                                                                                                       Mikašist

Dok god ima mraka, biće i svanuća

Opšte je poznato da posle kiše uvek sunce svane. Donekle se slažem sa tim. Međutim, nije uvek sve tako lepo. Nekada sunce ostane iza oblaka zauvek, hteli mi to ili ne. Nekada, iako nam ono snažno sija nad glavama, prosto nismo u stanju da ga vidimo.            

    Često slušam priče o tome kako će biti bolje. Pradeda je moj to govorio. Boga mi, i njegov deda. Kapiram da je samo gore postalo.

Cenim da svaki čovek sam „kroji“ svoju sudbinu. Mrak je. Svuda oko mene tama. Nema ni tračka svetlosti. Zašto, zapitaćete se. Zato što nisam ama baš ništa uradio po pitanju pronalaženja svetle tačke. Možda je izlaz iz crnog na korak od mene. Možda ga i nema. Neću saznati ako ga ne potražim. Ne mogu da mrdnem. Okovan sam teškim čeličnim lancima. Nešto miriše na ribu. Volim ribu, zaključujem. Pomislih da je tu reka, ali sam brzo odustao od te pomisli. Nedugo zatim, postavljam sebi ključno pitanje: gde sam? Zašto sam, za ime Boga, okovan? Možda su me kidnapovali. Možda sanjam? Mora da je to. Ova riba baš dobro miriše. Mama mi je često spremala ribu za doručak, a ova je imala baš takav miris. Nadam se da će me majka uskoro probuditi, i da ću moći sa njom da se smejem kad joj ispričam ovaj san. Ništa od mame, shvatam posle kraćeg čekanja. Čuh potom nekakav pokret. U prvi mah sam mislio da mi se učinilo, ali zvuk pokreta se ponavljao. Bio je nepodnošljiv. Vikaću iz sveg glasa, možda me neko čuje. Otvaram usta da pustim svoj lavovski krik, ali ništa se ne čuje. Pokušavam ponovo da se pokrenem. Okova više nema. Kao da su bili plod moje mašte. Tada sam bio ubedjen da spavam, i da je sve ovo samo ružan san. Da li je?

    Dva dana ranije, gledao sam film o dečaku kog su zlikovci, da ne kažem razbojnici, oteli. Glavnu ulogu tumačio je Brus Vilis, inače moj omiljeni ćelavi glumac. Taj dečak je imao nekih problema kod kuće, te je pobegao. Naleteo je na zle ljude koji su ga gepekovali. Prilično glup film. Zadocnio sam da vidim kraj, jer sam otisao do toaleta, ali nije mi žao. E moj Bruse, na šta si to spao. Krenuo sam u školu. Prvi čas srpski. Smor. Ne volim sprski, užasno mi je naporno da slušam sva ta dosadna predavanja. Potom matematika. Muzičko. Učili smo o Filipu Višnjiću. To mi je bilo zanimljivo, volim gusle. Obožavam. Voleo bih da budem kao Filip. Po povratku iz skole, otisao sam na spavanje. Ujutru, sve identično. Osim časova naravno. Jedino sam muzičko ponovo imao. Napolju je bilo tmurno. Kiša je padala celoga dana. Ali ja sam želeo da budm guslar kao Višnjić, i kiša me neće u tome sprečiti. Kasnije toga dana, sunce je granulo.

    Krećem se. Stvarno se krećem. Tražim bilo šta na šta mogu da se oslonim u tom mraku. Napipavam neko staklo. Bio sam siguran da je to prozor. Samo još roletne da podignem, i ova agonija će prestati. Tražim prekidač za roletnu na dobro poznatom mestu i pronalazim ga. Ovo je moja soba! Iskren da budem, nisam primetio da je ovoliko mračno. Mora da sunce još nije izašlo, primećujem. Skakao sam od sreće, bukvalno. Ima sigurno dve godine kako nisam izlazak sunca posmatrao. Ushićeno dižem roletne. Nešto nije kako treba. Ništa ne vidim. Hvata me užasna panika. Sada vičem, derem se, i glas izlazi svom snagom, pokušavajuću da nadoknadi malopređašnji muk. Neko ulazi u sobu i nešto mi govori. Ne slušam daj dobro poznati glas. Tek kada sam čuo majčine suze, sve mi je postalo jasno. Toga dana, dvadesetog juna 1999., ja, Mitar Savic, probudio sam se slep. Potpuno ironično, pomislio sam da sada mogu da budem baš kao Filip, slepi guslar.

    Nažalost, sunce za mene nikada više neće postojati. Nema više svanuca, samo mrak.

                                                                                                                       Mikašist

A Chance

’’Hope dies last’’, numerous people have said to me. I trusted them, I really did, but no, today I do not know if I should trust them anymore. I have always had an optimistic point of view, when life was bad, I searched for the good, when life was good I was grateful. I asked myself a question today, which had quite confused me. Why do we love certain people. Why do we love them, when they hate us and they prove it with their silent everyday behaviour. No, they never verbalise their hatred, nor will they ever do it, but actions speak louder than words. You meet someone, begin to love them, do something for them that you would never do for anybody else, and that is where your role ends. You did well boy, I will call you when I need you again. More than anything, oh I would love more than anything to be able to turn my back on them forever. To tell them ’’no’’ the next time they call me, but something will not let me do it, and it is really killing me. By giving those beings, which call themselves humans, another chance, we are litterally serving them a silver plate, on which, rolled in the finest silk possible, lays a bloddy knife, which will finish in our back for the second time. Also, politeness is slowly but steadily disappearing from our society. It is becoming more popular to ignore the people who would do anything to spend time with you, because they like your company. When they, I am truly sorry for this word, fuck you off once, twice, you slowly lose the wish to even meet anyone, as you believe that you are destined to doom from the beginning. Well, you are not! What, a girl ignores you, otherwise said ’’seen’s’’ you on facebook, so what, that speaks more about her than you! Not to be discriminative, what, a boy ignores you, otherwise said ’’seen’s’’ you on facebook, well that sais more about him than about you ladies! I hope I pleased both sides. Is it really so hard to give someone a chance to show who they are, is it really that difficult?? People, I will not ask you if your first impression was ever wrong, I will ask you how many times it was. Give a chance, you will not regret it. The worst case scenario: you will not like the person, and that’s it, but you will know that you gave them a chance to present themself. Not everyone is meant for everybody, what is more, maybe that person will not like you, it is not impossible. I mean, the same thing can happen to you, it is a realistic story. What can I say, a little politeness and kindness is not forbiden!

Mikashist

Vavilon

Oslušnite!

Carevi, kraljevi,

Vi,

Usklike naših imena,

Vatrene, užarene,

Vi,

Što sa usana silazite 

Bez plamena.

Strepite!

Grofovi, kneževi,

Vi,

Kad sa Božijih kapija

Osetite drhtaje krvopija.

Vi,

Što nemate moć koja

Bi se sa našom merila.

Encantada

Dreaming - A short poem

There is only so much luggage a person can carry.

Once the limit is exceeded -  it is quite scary.

I only had one back.

Turned it into a wreck.

It's funny how life easily becomes black. 

Once the limit is exceeded - it is quite scary,

One must be cautious indeed - for once weary,

You will be in need of sleep.

There is only so much pain a person can weep. 

You will need some rest, a painless dream,

Like mine, your last words will be a scream. 

Encantada

Happiness - A short poem

Once again, you can see the darkness surrounding me.

Now, you can see that a ray of light passed through me. 

What was once a dream, now becomes reality.

My heart skipped a beat - I did not even move,

My eyes were closing - I did not disapprove.

Once I was asleep, I never wanted to wake up.

So, I did not. 

Encantada

Pismo životu

Zdravo živote, kako si? Već dugo razmišljam o tebi, pa sam rešio da ti napišem jedno pismo, u kome ću ti reći šta mi sve smeta kod tebe. Pre svega, nadam se da te zdravlje dobro služi, jer si ga oduzeo od toliko ljudi, da bi bilo zaista smešno da sa tobom nije sve u redu. Pitam te, zašto zdravlje otimaš od onih koji ga najviše zaslužuju, od dece, dobrih, plemenitih ljudi, a od onih drugih, zlih, pokvarenih, nećeš ništa da uzmeš? Ne mogu da ti poverujem da je to slučajnost. Zaista ne mogu. Dugo me muči još jedno veliko pitanje. Zašto neke od nas napuštaš prerano? Znam da si podeljen, da je deo tebe u svakome od nešto više od 7 milijardi ljudi, ali zbog čega ne ostaneš na svačijoj zabavi isti vremenski period? Ne verujem da neke ljude voliš više os drugih, jer ti si jedan bezosećajni skot. Da, šta me gledaš tako?! Odlaziš od bolesnih i siromašnih, a hitaš kod licemernih pokvarenjaka, koji imaju novca da ti plate da kod njih duže ostaneš. A zašto da budeš pošten a siromašan, zašto, ne isplati se, je l' tako? Nekada sam mislio sa si pravedan, gledao sam te kao Boga, mislio sam "kako je lep život, kada malo bolje pogledaš". Onda sam shvatio da je to samo jedna od tvojih podlih igara koje služe da nam zamažeš oči, da steknemo utisak sa si ti u stvari dobar. Nadam se živote, nadam se da te grize savest, da te kao crv jabuku polako izjeda iznutra, i da ćeš na kraju shvatiti kakav si ološ bio. A uvek su te najviše cenili oni koji su najkraće sa tobom drugovali, ali ti si ih izneverio. Ostavljao bi ih kada su te najviše trebali, ostavljao, bez i da se okreneš. Ti si, dragi moj živote, jedna velika, najobičnija kukavica. Elita ove planete pokreće ratove, ubija ljude, a sve zbog čega, zbog nekog bednog papira, koji bez konkurencije vlada ovim svetom. Dozvoljavaš da ti isti ljudi seju smrt u svim krajevima sveta, što vatrenim oružjem, što teškim bolestima, uz koje stoji epitet "neizlečiva". Eto sa kakvim se ljudima ti piješ, "prijatelju" moj. Gde ti je obraz, gde ti je duša? Napadaš jadne i gladne, umesto da ih pogledaš svojim velikim okom, onako osećajno, kako si to nekada radio. Da i oni kažu jednom "život mi je pružio ruku pomirenja". Ne verujem da imaš toliko ljudskosti u sebi, ali nadaću se, i moliti Bogu da se jednog dana promenis, i počneš da ceniš prave vrednosti. Do tada, neka ti je Bog u Pomoći..

                                                Mikašist

Motivacija je ključ uspeha!

Pa šta ako ti je mačka izvršila nuždu u cipelu? Pa šta ako ti je pas pojeo domaći ( ovo je najgluplji izgovor ikada smišljen ja mislim)? Pa šta ako ti je pre celim razredom ispao sok na pantalone i svi su mislili da si se upiškio? Pa šta ako moja mačka nosi ime Izabela? Šta da radim nisam maštovit. Izabela jee. Strašno, jadna mačka. Pa šta ako si kupio kartu za koncert i ostala ti u pantalonama koje ti je majka oprala ( uzmi fen baki moj hahahah)? Pa šta ako ti je život maćeha? Da li to znači da treba da prepustiš sve slučaju? Ustani bre, pa šta ako ti se ptica, neka bude vrana besramna, laički rečeno pokalila na glavu? Pa nije smak sveta, postoji šampon! Postoje i ljudi koji će se smejati i ja sam jedan od njih HAHAHAHAHAH VRANA TI SE POKAHAHAHAHAHAH. Khm, ovaj, idemo dalje. Nije bre ljudi smak sveta. Moj tata, koji mi je uzor u životu, jednom mi je rekao nešto što ću pamtiti za ceo život. Ovaj, zapisao sam, samo momenat.. Evo ga, da. "Ne postoji bezizlazna situacija". Njegove reči su, nakon što ih je izgovorio, neko vreme ostale među zidovima moje lobanje. Razmišljao sam, i shvatio da je zaista u pravu kada to kaže. Uvek postoji više opcija, nikada samo jedna. Vidite, čak vam i u "milioneru" nude više od jedne mogućnosti, imate 4 ponuđena odgovora. Mogli su jedan da vam daju, ali dobri ljudi, šta ćete. Poslušajte vi moj savet: kada pomislite da vam je život jedno veliko smetlište, puno đubreta, da se tako prosto izrazim, setite se da može biti i mnogo gori. Setite se takođe(nemojte), da može biti i mnogo bolji! Šalu na stranu, uvek je bitno izvući iz svega neku pouku, i u svakoj naizgled nepovoljnoj situaciji pokušajte da pronađete nešto dobro, nešto nakon čega ćete pomisliti "hej, pa ovo i nije tako loše kada malo bolje sagledam"! Evo ja na primer, pao sam kolokvijum iz matematike ( dobro test, nisam stekao ni uslov za kolokvijum, što sve morate da znate..), i neću moći da se oslobodim dela ispita iz iste. ALI! Uvek ima to jedno veliko ali (zato sam i napisao velikim slovima?) Pazite sad! Neću morati da se spremam za kolokvijum! HA! Nije li to sjajno? (Tešim se, pustite me). Dok se oni oslobađaju ispita, ja se oslobađam kolokvijuma. Hehe, uvek sam bio najsnalažljiviji. Mogao bih malo i druge da pustim, da se zamenimo, da se ja oslobađam ispita, a oni kolokvijuma. Jadan sam, znam.. Suza mi suzu goni dok ovo pišem. Ja, nekada najbolji učenik u odeljenju (dobro u top 5), došao sam do toga (dobro, dobro.. top 15..) da se borim za nekakav potpis da bih mogao da izađem uopšte na ispit. Ajde molim vas, gde ide ovaj svet. Mi velikani.. nema veze, samo se nerviram bespotrebno.. Možda bi me u Gruziji cenili više. Možda i ne bi. Je li bitno? Evo da se vratim na temu, moram, šta ću. Znam da vam je zamiljivo što nisam kiša ali padam svaki ispit, ali nema veze ( vidite to ima fora "nisam sneg al padam godinu i ja sam napravio novu foru, kao kiša, kako sam inovativan apliciraću za posao u NASA). Meni nije zamiljivo. Tačka(.). Pošto mi je veoma smešno kada se ptica zamisli pa izbaci sve iz sebe na slučajnog prolaznika, uzeću ovaj primer. Posere vas ptica recimo. Ja se izvinjavam na prostačkom rečniku, nisam prosto, stvarno nisam. Ali "posere" nekako ide uz pticu, nisam ja kriv. I još imate belu majicu, tek prokuvanu na 90 stepeni (lupio sam). A ptica, kao da je gađala, po sred desne polovine grudnog koša, onako da svi vide. Baš svi, i babe one što čkilje onako kao kinezi. I šta vi da radite sada, kako onako lepi, sređeni, da budete, bez uvrede, ali blago rečeno posrani? "Rešenje je lako, mi znamo kako"! Jeste primetili koliko su danas glupe reklame, ja jesam. Dakle, uredićete sledeće: glavu podignite visoko, nastavite da hodate još sigurnije nego do sada, sa osmehom na licu, jer uz malo sreće taj izmet ce poprimiti oblik nekog orla ili nešto pa može da ispadne kao "Armani" majica ili nešto slično. Vidite, uvek ima nešto pozitivno u svemu. Imate firmiranu majicu bez da ste je kupili. Pa gde ćeš bolje od toga rođače, teška su vremena, nema svako para za to. Šta bih vam rekao prijatelji, zdravlje na prvom mestu. Kakve to ima veze sa svim ovim? Pa nema. Pozdrav!

P.s evo na primer, mačka vam je pojela "Pringles", šta ima veze, i mačke su ukusne ŠALIM SE drugarica moja draga bi me ubila zbog ovoga. Da se zna volim mačke više nego pse! (izvini Fleki)

                                                                                                                                       Mikašist

                                                                                                                                 

Zrno peska u pustinji

"Duva jak vetar, sve uništava za sobom, ništa ne ostaje isto. Nestali su brojni ljudi koji su me okruzivali, dolazili i prolazili, stvarali se i nestajali. Nestali su, ali kuda? Sta li se desilo sa svima njima? Sa onima koji su bili neko vreme kraj mene, a onda zauvek otiŠli? Šta je sa svim tim nazovi "polaznicima" koji dođu s vetrom, a odu s prvim povetarcem. Gde li su svi, Šta li se sve zbiva oko, i kod njih samih? Jesu li oni zarobljeni na jednom mestu, u vremenu. i nikako taj vetar da ih ponese? Jesu li bili na onoj strani i vratili se, hoće li iko od njih da mi se vrati, ili svako zrno pada samo jednom na jedno mesto i nikad više? Kao sto kažu da kad stojiš kraj reke i sva ta voda koja protiče nikad neće biti ista nakon što protekne kraj tebe. Da li uzaludno čekam da ih vetar vrati? Da li da im se pridružim? Da l' da se izbavim do površine, da se iskopam, olakšam i pustim da me vetar oduva, kao čoveka maslačka, da me rastrgne i pošalje u veliku pustolovinu u kojoj samo imam sebe, u kojoj samo znam da cu pre ili kasnije sleteti. Ne treba se navikavati na let, niti na druge, jer ne znate kad vetar dolazi po vas, ili njih. A pre ili kasnije stiže oluja, iz koje, nažalost, nema povratka."



 
Er Golb

Ko sam ja?

Ko li sam ja? Šta li sam? Nemam želje da pričam, ne znam šta da pišem, ne znam kome da se obratim, niti mi iko prilazi. Ja sam samo jedna tačka u prostoru, koju svi gledaju i nastavljaju dalje. Lako je gledati, ne mora čovek ni da se potrudi. Gledajte do mile volje! Nećete više ništa videti, neće više biti moguće gledati bez prilaženja. Jer ko sam ja? Što me gledaju, je l' mi nešto fali? Da li je to zbog ožiljaka, ranjenosti i bezosećajnosti? I da jeste, šta ih se to tiče? Ne bi mi prišli čak i da ležim mrtav pred njima. Rekli su mi davno kako treba negovati sebe, brinuti o sebi, jer niko drugi to neće, neće biti zauvek saboraca, ni prijatelja, ni porodice, bilo je i biće samo mene. Ali dosta vremena sam proveo ovde, nisam pazio i evo me nigde, samog, slomljenog, na pola veka, bez posla i porodice. Jesam li na pola života? Prošle su studije, trebalo je da posao bude cilj, kao žena i deca, ali sve je to puklo. Nestalo, odjednom. I tako, ni od kuda sam bačen nazad u svoje mlade godine, kao da mi nije dovoljno što već dugi niz godina vodim iste bitke, kojima kraj ne nazire. Bačen nazad pre svega toga, kada sam bio pun pitanja, željan znanja, i odgovra na pitanje "šta li sam to ja"?! Možda je trebalo ostati kraj oružja, i saboraca, radio bih nešto svaki dan, umro bih radeći, a ne ležeći na ovom prokletom krevetu, velikom koliko i svet, a praznijem od ničega! Trebalo je možda iskoristiti sve one šanse za putovanja, ljude koje sam imao. Ali od toga i ovih praznih misli o prošlosti nema vajde! Moram se definisati. Gde sam nestao u početku? U vremenu, ili sam ja sve ovo uradio? Šta li mi je činiti sad. Ostati na krevetu, pišući svoje poslednje reči, udišući poslednji dah, ili nešto uraditi? Uzimam oružje, polazim u bitku, jer bitka nije pobeđena, a rat se vala neće još završiti. Vratiću posao, vratiću ženu i decu, nešto ću smisliti. Na kraju, ako bude još gore od ovoga, a svi znamo da uvek može gore, uzimam svoje stvari i svo ordenje, i vraćam se među saborce, u jedan, poslednji juriš! Snovi prate prošlost, ali sadašnjost je uvek jača, uvek prisutnija. Stvarnost jeste ono gde ja nikad nisam bio. Sve do sad!


Er Golb  

Šansa

"Nada umire poslednja", rekli su mi mnogobrojni ljudi. Verovao sam im, zaista jesam, ali ne danas ne znam da li da im verujem. Uvek sam optimistično gledao na sve, u svemu lošem, ja sam tražio dobro, dok sam na dobrom uvek bio zahvalan. Ali postavio sam danas sebi jedno pitanje, koje me je veoma namučilo. Zašto neke ljude volimo. Zašto ih volimo, kada oni nas mrze, i to svojim svakodnevnim postupcima prećutno pokazuju. Ne, ne verbalizuju oni svoju mrznju, niti će ikada to uraditi, ali dela govore više od reči. Upoznaš nekoga, zaista ga zavoliš, uradiš za njega nešto što ni za koga ne bi uradio, i tu se tvoja uloga završava. Dobar si bio momče, zvaću te kad mi zatrebaš opet. Ja bih voleo, oh više od svega bih voleo, kada bih mogao da tim ljudima zauvek okrenem ledja. Da im sledeći put kada me pozovu kažem "ne", ali jednostavno nešto mi je dozvoljava da to uradim, i to me zaista ubija. Dajući tim bićima, koja se nazivaju ljudi, novu šansu, mi im svojevoljno dajemo veliki srebrni poslužavnik, na kome, uvijen u najfiniju svilu, leži krvavi nož, koji ce po drugi put završiti u našim ledjima. Takodje, učtivost polako ali sigurno nestaje, išcezava iz našeg sveta. Popularnos stiče i  "kuliranje" ljudi čije vam društvo ne odgovara, a koji bi dali sve da sa vama provedu neko vreme, jer im prija vaše društvo. A jeste, kada vas, zaista izvinite na ovoj reci, "odjebu" jednom, pa drugi put, polako gubite želju da se sa nekim uopšte upoznate, jer verujete da ste unapred osudjeni na propast. Pa niste! Šta, devojka vas iskulira, takoreći "seenuje" na fejsu, pa šta, to govori o njoj, ne o vama! Da ne budem diskriminator ili nešto: šta, dečko vas iskulira, takoreći "seenuje" na fejsu, pa to govori o njemu, ne o vama drage dame! Valjda sam obe strane zadovoljio. Elem, je l' stvarno toliko teško dati nekoke šansu da se pokaže, je l' to stvarno toliko teško??! Pa ljudi, neću vas pitati da li vas je nekada prvi utisak prevario, već ću vas pitati koliko puta? Dajte bre šansu, nećete se pokajati. U najgorem slučaju može osoba da vam se ne svidi, i to je to, ali znaćete da joj niste uskratili šansu da se pokaže. Nije svako za svakoga, štaviše, možda se ni vi toj osobi ne svidite, nije nemoguće. Mislim, to isto može i vama da se desi, realna je priča skroz. Šta da vam kažem, malo pristojnosti i učtivosti nikada nije na odmet!

                                       

                                                                                                                                      Mikašist
                

Da mi je neko rekao..

Znate ono kada vam se nešto nesvakidašnje dogodi, pa kažete "da mi je neko rekao da će se ovo desiti, je bih mu verovao"? E pa, upravo tako nešto, na moju veliku sreću, ja sam doživeo u bliskoj prošlosti. Fakultet, mesto gde se sklapaju prijateljstva. Malo morgen brate moj. Shvatio sam da svako svoju stražnjicu gleda. Naizgled, svi bi ti pomogli, ali kada zagusti, "čekaj ne mogu sad". Medjutim, postoje izuzeci. Zapazio sam, kada je fakultet zvanično počeo, jednu devojku. Onižeg rasta, plave kose, odavala mi je utisak urbane osobe, koja nikada ne miruje. Mislio sam, ona sigurno živi život na neki svoj, uvrnuti način, ali opet, bila mi je zaista simpatična kada sam je posmatrao. Naravno, nisam mislio da ćemo imati neki značajan kontakt, osim možda "ćao, šta ima", jer idemo u istu grupu, i to je neki mininalni znak pažnje. Prošlo je neko vreme, nismo ni na "ćao" obraćali mnogo pažnju, jer eto, ne znam, nismo imali valjda ništa zajedničko. Onda se desilo nešto zaista nesvakidašnje. Pitala me nešto vezano za školu. Hteo sam da malo unesem uzbudjenja u ovu priču, ali nisam uspeo. Biće ga, biće! Nisam to smatrao nečim bitnim, iskreno rečeno. Ali zamislite, posle nekoliko nedelja, cujemo se mi na fejsu, facebooku, ako neko nije razumeo, opet neka spika vezana za fakultet (ispade da faks spaja ljude 'bem li ga), i mi tu malo započnemo razgovor, van fakultetske teme, i malo se bolje upoznamo. Prijalo mi je da pričam sa njom, uvek je dovala nezainteresovano za ono što imam da kažem, mislim čak da me je gledala kao klinca, ali opet, ja sam se osećao kao da pričam sa dugogodisnjim prijateljem. Ne znam kako to da objasnim, zaista. Razgovor smo nastavili za nekoliko dana, i mislim da je polako sticala o meni drugačije mišljenje. Nekako, počeli smo baš dobro da se razumemo, što bi se reklo. Iako sam mislio, kada sam je prvi put video, da nam se sigurno pogledi na svet drastično razlikuju, to je bila jedna velika zabluda. U većini slučajeva naša mišljenja su se poklapala sa preciznošću od 99,3 procenta ( po slobodnoj proceni), i to je bilo nešto što me je malo prodrmalo. Došao je dan jedan, pitala me je nešto vezano za vežbu iz crtanja nekog, nešto vezano za računare ( trudim se da reč "fakultet" što manje pominjem, dosta mi ga je i ovako). Pitala me je da li može da sedne sa mnom, da joj pomognem. Pristao sam, rek'o zašto da ne. I tako, dodje ta vežba na tapet, i ja odbijem mnoštvo ljudi koji su hteli da sednu sa mnom, jer sam najbolji ( šalim se samo me jedna pitala devojka), da bih seo sa njom. Bio je kolokvijum prvi čas ( o tome nećemo hehe), a vežba ga je nasledila. Pomogao sam joj, ne zbog nje, nego mislim da Bog sve gleda, i da ću zbog ovoga u Raj. Naravno, lažem, zaista mi je bilo drago da pomognem nekome ko ume to da ceni. A ona zaista ume. Ona ume da ceni svaku reč toplu koju joj neko uputi. I to je ono što me je kupilo kod nje. I pažnja koju mi posveti kada pričam sa njom, uliva osećaj da nekome ipak znači da priča sa vama, i da nije tu samo reda radi. Nakon par dana pauze, opet smo se nešto čuli. Ljudi, ja se ne sećam kako, i zbog čega je taj razgovor počeo, ali trajao je oko pet sati, i za tih pet sati ja sam stekao prijatelja, brata, ma sve sam stekao sto može da se stekne od jedne osobe. Sutradan, isto, pričali smo već ustaljeno, od nekih 9, pa sve do 2 sata ujutru. Što sam je više slušao, shvatao sam da nešto nije u redu sa mnom. Nikada nisam za tako kratko vreme osetio toliku bliskost sa nekim, i nikada nisam bio spreman sa se otvorim nekome i pričam sa njim kao sa najrodjenijim, a da nije pre toga prošlo mnogo vremena. Ali ona, ona me je otvorila kao staru, prašnjavu knjigu, koja je sve vreme od svog nastanka čekala pravog čitaoca. Bio sam blago rečeno šokiran sa kojom lakoćom može da mi pročita raspoloženje iz najobičnije poruke, upoznala me je za tako kratko vreme bolje nego neki ljudi za "života"( nisu mrtvi daleko bilo al' dobro se uklapa stilski hahahah). Znate, mislim da je volim koliko god je moguće da osoba voli osobu, ali ne kao "ljubavnika", već kao čoveka. To što osećam kada pričam sa njom je neka smirenost, blaženost, kao da pričam sa ogledalom. Zapitam se, kada bih upoznao sebe u tudjem telu, da li bi to ovako izgledalo? Pomenuo sam jednom, tokom razgovora, sasvim slučajno, moju omiljenu knjigu. Da, to je i njena omiljena knjiga. I to nije neka opšte poznata knjiga, što me je još više očaralo. Mislim, ko bi rekao da je ovo uopšte moguće. Ja znam da se njoj osmeh razvlači dok čita ovo, siguran sam da je tako. Ona je upoznala pravog mene, što malo ko uspe. Nije da se hvalim (dobro, malo samo), ali retko ko zna o meni mnogo toga. Ona zna, više nego ostali. Šta znam, možda mi je Bog poslao, da uvidim da nije sve tako crno, dok god imaš prave ljude oko sebe. Najviše volim kada joj pričam neku muku, a ona me gleda onako osećajno, i meni onda bude neprijatno hahaha. Ne znam da li je to znala, ali znam da se sada opet smeje, njena malena usta se razvlače u široki osmeh, verujem da je tako. A njene oči, iako male, uvek su tako pune života, nade, i prijateljstva. Iako male, dovoljno su velike da u njima nadjete utočište. Znam, obično kada dvoje ljude odjednom postane toliko blisko, to ne potraje mnogo, ali mislim da se to neće desiti ovde. Ja ću uraditi sve što je do mene da zadrzim svog urbanog dvojnika. Znaj da se smejem dok ovo pišem, jer nemam izboRa (ovo veliko "r" će ona razumeti haha).

                                        

                                       
                                                                                                                                               Mikašist

Beskućnica

Okružuju me tužni ljudi, sablasna lica,

Okružuju me opori mirisi, žena lutalica.

Samo još ovaj, poslednji put, nova pozajmica,

Kako li se usuđuje opet ona, besramnica!

Na licu slabašan osmeh, ista autobuska stanica,

Sa više nade nego juče, okrenuta nova stranica,

,,Svi smo tako vredni, radni, pravi roj pčelica!

Izbegavamo latinično pismo, живела ћирилица!

A kaputi mi ostareli, nakupili se pahuljica,

Nikakvu toplotu ne pruža mi crvena brojanica,

Vetar nagriza obraze, pojavljuje se izmaglica,

Mutno vreme, nejasni ciljevi, mnogo nedoumica.

Borim se snažno protiv hroničnih nesanica,

Srce puno sreće, iako dom mi postaje pusta ulica,

Noć će me utešiti, verujem, biće bolja sutrašnjica,

Ali jutro mi ruši snove'', šapuće mi mlada beskućnica.

Encantada

Gnevni osvrt

Ljudi koje govore da nemaju šta kriti, sigurno nešto kriju. Svako ima neku tajnu, tako da je bolje ćutati, nego govoriti očigledne laži.

Čini dobro zbog morala i časti, trudi se i pomaži iz hrabrosti.

Ne očekuj neke stvari u budućnosti koje ne zavise od tebe, ako si dobar desiće se bolje od očekivanog, ako si loš može samo biti gore.

Sve ima smisla, ali ne možemo predviđati sistem i univerzum, jer ne zavise od nas, te ne može biti ni sigurnosti ni u čemu, sem u nama samima.

Ljudi su nesrećni, samo nose maske kako to ne bi pokazivali, žive u zabludama nekim, i misle da su jedini koji pate, ne shvatajući da su skoro svi takvi, i da su svi sa maskama.
Potrebno je nešto što će ih uzdrmati, probuditi, ali to nije nikakva priča, bog, pesma, citat, nit druga osoba. Sve materijalno će to samo produbiti, pogoršati. Jer je svako u stanju da nađe mane, i time samom sebi oteža sve. To je u glavi, iz same te osobe to treba početi, pokušati drukčije funkcionisati. Ima dosta mogućnosti, i sigurno nista sami, a glavna stvar je u tome da ništa ne gubite! Zaboravite na materijalan svet, jer on teče kraj vas, i biće ga i nakon vas, a stalno se menja. Bez njega se može, imate jedino sebe, nemojte to zaboraviti! Neki kažu da postoje jedino dva načina da jak čovek stane, a to su: da ga ubijete, i da on odustane. Zato gurajte dalje, ne tapkajte u mestu, ne traćite svoje živote i vreme. Ne tumarajte bezciljno zauvek, nemojte biti bez sebe u dubini, bez šansi da se sebi osmehnete, da budete stvarno srećni, zadovoljni, i da osetite okolinu. Da osetite sebe u srži, da je to stvarno, da ste vi neko i nešto, i da tako treba biti. Iz materije je nastala misao i vi, ali samo iz vas, iz misli se može stvoriti nešto što će promeniti ovaj materijalni svet.

Svi odbacujemo probleme i misli na otpad, nadajući se da će tamo i večno ostati, ali nije tako, i sve će se to vratiti! Lako je pucnuti prstima i reći: „Ta-da“, i sve će nestati, sve misli, sve emocije, prošlost, šta god poželite. Teško je stati u mestu i analizirati situaciju, sebe i okolinu. Ko bi to da radi? Troši vreme, energiju i živce. Ali sigurno se isplati! Daće vam nade,  bićete svesni da je to u vašim rukama, u vašoj moći, da ste neko ko ima pravo glasa i da imate kontrolu nad svojim životom. Ali to šta ćete sad sa sobom i svime time, to je na vama, možda jeste to najteži deo, ali pre ili kasnije ćete doći u poziciju kad sve zavisi samo od vas.
Zapravo je lakše razmisliti nego pokušavati da ignorišete i terate dalje kao pokisli miševi. Samo vam to treba postati rutina, refleksno, da vam uđe u glavu da možete to, i da tako treba činiti.

Mali osvrt na ovaj polumrtvi svet, uz malo gneva sve se može:
Nije vam data glava i pamet da biste ignorisali i izbegavali. I psi ignorišu i izbegavaju, ali oni ne razumeju, a vi se spuštate na taj nivo i zatupljujete se. Ne treba vam onda razum i glava, možete i bez toga ovako kako danas radite.
Na vama je da razmislite i odlučite kako i šta ćete sa sobom! Jer je život vaš, ako nije, onda nemate ni svrhu postojanja, jer ste rođeni da biste bili slobodni, inače ne biste ni postojali.
Stanite malo i razmislite, sagledajte gde ste i ko ste, ili idite dalje kao i pre. Na vama je!



                                                                                                                                       Er Golb

                                                                                                                             

Devojka sa flautom

Čoveče, ko bi rekao da jedna jedina osoba može da promeni toliko toga u životu jednog čoveka..

Faks kao faks, bezbroj ljudi prolazi pored mene svakoga dana, samo neke od njih zapamtim, dok drugi, poput kiseonika, samo lebde oko svakoga, neprimetno. Bio je odmor, standardna petnaestominutna pauza, ćaskali smo na hodniku dva drugara i ja. Reč "ćaskali" je nekako fuj. Ni da mi pištolj u glavu uperite, ne bih mogao da se setim o čemu smo pričali, ali zaista, da li je bitno? Sve u svemu, vodili smo neki neobavezan razgovor, malo ogorovarali osobe iz naše fakultetske grupe, kada je ona prošla pored nas.Nisam mogao a da je ne primetim. Iako je zaista niska, pored svih ostalih studenata koji su kao mravi užurbano jurcali levo desno, jedino mi je ona privukla pažnju. Jeste da je ovo možda neka ustaljenja fraza, ali zaista, toliko lepu devojku nisam u zivotu video. Ali pazite, nije to ona klasicna lepota. Da bih isterao ovo do kraja, reći ću ovako: nije kao Džesika Alba, onako klasična lepota znate kad kažete za nekoga "zaista prelepa devojka". Nije ona takva, ona ima nešto. Ima nešto što rečima ne može da se opiše. U tih metar šezdeset, po slobodnoj proceni, mislim da se nalazi veliko bogatstvo. Ne znam šta me je navelo da pomislim to, ja devojku tada nisam ni poznavao, ali neka čudesna sila mi je rekla "buraz moj, ova devojka je posebna, ima nešto". Znate, ta neka sila i ja smo baš u nekim bratskim odnosima, pa neka vas ne čudi što mi se ovako "ulično" obratila. Bila je kao Felikitas, rimska boginja koja donosi sreću. Da se ne lažemo, čačkao sam malo "google" ne bih li našao neku boginju koja bi joj odgovarala. Šalu ka stranu, donela mi je neopisivu sreću. Kao što vam je verovatno poznato, današnje devojke su, pa, ima ih raznih. Ali u principu malo je zaista dobrih, pristojnih i finih devojaka. I ne prihvatam "ne znaš gde da tražiš" zamerke. Pošto ovo nije bio film, nisam joj prišao da se upoznamo, i nakon petnaest dana je pitao da se uda za mene. Nisam, šteta. Možda sam i mogao. Ali ipak sam još mlad. Biće vremena.
Sanznao sam u koju grupu je "upala", i na moju veliku radost imali smo zajedno neka predavanja. Imamo ih i dan danas, na moju još veću radost (ne danas kao baš danas 24.11.2015, nego generalno, znate već..). Obično sedim u prvim redovima (zamislite pročita ovo ona i provali ko sam, bas bih se postideo hahah), jer eto, volim biti prvi u svemu, pa i u redu hahaha. Dobra! Volim kada sam sebe pohvalim, lepo je, lep osećaj hehe. Ona, kada imamo zajedno neko predavanje, sedi uglavnom nešto malo iza, drugi, treći eventualno četvrti red, ako su ovi ranije pomenuti već zauzeti. Situacija je malo nepovoljna po mene, jer uvek ona gleda meni u leđa (istina je da me verovatno nikada nije ni pogledala hahahah), umesto da je obratno. Ali šta je tu je, moram da se prilagođavam situaciji. Kada dođe odmor, ako ostane u amfiteatru, obično nađem idealno mesto sa razgovor sa mojom ekipicom, tako da mogu da je čuvam pogledom. Ljudi ona je toliko jedno slatko biće. Dođe mi da je zagrlim i nikada ne puštam, nikada! Zaista, nekako ona kao da mi unese radost u život kada je vidim, jer sumorni, iscrpljujuci sati koje provedem na fakultetu isisavaju mi enegriju kao komarac koji vam pije krv dok ne napoji svoj lopovski stomak. Bog će da ti sudi komarcu što nam krades krvi! Ali kada vidim njeno malo lice, sva je mala, pa samim tim ima i malu glavu, bude mi mnogo lakše da podnesem sve teškoće koje mi obrazovna ustanova priredi. Iskreno rečeno, pored svih kvazi "riba" na faksu, koje su opšte priznate kao takve, zaista mi je drago što nju ne stavljaju u taj isti, žalosni koš. Bar je ja ne stavljam tamo. Ona je iznad svih njih. Pa ljudi, što ne kažete da sam zaboravio da je opišem!? Tjee, sada slušajte, i poverujte ako možete. Visoka je 160 možda, braon kosa, oči zelene, ima ruke, noge.. hahaha šalim se. Zaista, iako donekle nižeg rasta, to joj ne smeta da bude jedina devojka čiji me je sjaj u oku odmah, na prvu loptu privukao. Njena kosa, boje najskladnijeg kestena, pada preko njenih malih oblih obraza kao najfinija svila, ostavljajući tako njeno nestvarno lepo lice vidljivo, na moju, i radost celoga sveta. Kada sedi, a kosa joj kupa mala ramena, sve to izgleda kao neki san. Odaje utisak velike dame zaista. A tek oči, jao prijateljo moji. Sav sam se naježio dok uopšte i razmišljam o njima. Ali ne, to nisu oči. To su dva sveta zelena, dva velika reflektora, u kojima se ogleda čitava lepota njene duše, i njenog velikog srca. Osmeh, iako se ne smeje prečesto, najčešće je simpaticno spontan, ali onako prelepo spontan da ne ostavlja ravnodušnim. Kad se nasmeje, jedino sto pomislim je da zelim da je zasmejavam stalno, ne bi li mi pruzila to zadovoljstvo neprocenjive vrednosti. Uzivam da gledam kako se smeje, pored svih muka koje fakultet nosi. Mnogo volim kada vidim kako užurbano dolazi na fakultet, kasneći ko zna iz kojih razloga. Nisam imao bliskog kontatka sa njom, uživo. Jednom sam komentarisao na fejsbuku na neku njenu objavu u grupi fakulteta, i to je bilo to. Jadan sam, znam hahahahaha. Međutim, danas se to promenilo. Bio sam ranom zorom na uvidu u rad iz matematike, matematicke analize 1 preciznije, nakon što sam elegantno poljubio vrata prolaza na kolokvijum sa moja minimalna i bedna 2 poena, kada sam ispred video dve koleginice (imam koleginice, kako sam mator;(( ). Stao sam sa njima malo da popričam, šalili smo se, smejali, kada je naišla ona. Jedna od te dve koleginice je bila iz njene grupe. Pitala nas je gde je uvid u radove, i ja sam joj kao iz topa ljubazno odgovorio. Iskreno da vam kažem, ta dva poena mi vise nisu bila važna ni najmanje. Vratila se nakon nekoliko minuta, i pridružila nam se, zajedno sa još dvoje studenata koji su tu stigli nešto ranije. Počeli smo priču svi zajedno, nastavili sa šalama, bilo je baš interesantno zaista. Došlo je vreme da konsultacije počnu, i mislio sam da je to kraj našeg kratkog ali meni veoma prijatnog druženja. Opustilo me je njeni društvo, nisam više mislio o mathematics. Svi su išli na njih, konsultacije, osim mene i, na moju radost, nje. Krenuli smo zajedno dole, i usput, iako je put bio relativno kratak, baš lepo popričali. Tako sam saznao da svira flautu. Trebalo mi je malo vremena da skapiram kako flauta tačno izgleda (to da bismo više pričali hehe) (šalim se nisam znao kako izgleda), ali uspela je na kraju da mi objasni, pantomimom. I moram vam priznati odličan je pantomimičar! Zamišljam je, kako ovu hladnu tišinu svojim umećem sa lakoćom pretvara u čarobnu melodiju, koja putujući vetrom dolazi do moga uva, izmamljujući mi osmeh na lice. Mislim da sam našao novi sinonim za flautu. Da, sigurno jesam.



                                                                                                                       
                                                                                                                              Mikašist

Ulice Beograda

Od danas ja ću se boriti protiv svih protivnika,

Protiv svih onih koji kažu da smo u 21. veku,

I da neće biti više ratova, jer istorija je majka nauka,

Pravi izbor je ipak građansko, a ne veronauka,

Pa da li je pravi uzor deci bilo ko od državnika?

Nazovite rat kako god hoćete,

Kad vi ionako sve već i možete,

Nazovite ga odbranama, misijama, pregovorima,

Ali znajte,

Da i cveće ostaje cveće kad ga naparfemišete drugim mirisima.

Kako da te pustim samog u školu, brate moj,

Kad iako je blizu, mene mučiće nespokoj,

Na ulicama puno je ljudi, ma ne zna im se broj,

A svaki može biti ubica tvoj.

Brate moj, ja ove reči izgovaram i krstim se,

Našem Bogu da nas spase molim se,

Jer kad niko ne čuje glasove nevinih naroda,

U besnim ratovima osim njih niko drugi ni ne strada.

Gorim, jer me smrt prati svuda,

Brate moj, više nisi bezbedan nikuda,

Brate moj, sakrij se, jer se sprema četa luda.

Gorim, jer me smrt prati svuda,

Šapućem jer napada niotkuda,

Čovek od krvi i mesa, a glava puna zabluda.

I po ko zna koji put,

Strah vlada ulicama Beograda.

Od danas ja strahujem za svoju krv,

Jer ona ne teče samo mojim venama.

Od danas ja strahujem za svoj život,

Jer on ne prestaje onda kada umrem.

Od danas ja strahujem za svoju sigurnost,

Jer nisam na bezbednom onda kad jesam.

Od danas ja strahujem za moje sve,

Jer više ne znam gde od zla svog brata da sakrijem.

Encantada 

Prati znakove, i na putu, i pored njega..

     Voleo sam mnogo da se šetam. Od malih nogu, tata me je vodio svakoga dana u šetnju. Pokazivao mi je razne znamenitnosti grada, muzeje, prelepe zgrade (odakle se kasnije javila moja želja da upisem gradjevinski fakultet) i ostale stvari vredne posmatranja. Pre par meseci ako se ne varam, kada sam šetao zemunskim kejom,otkrio sam koliko je to mesto u stvari lepo. Mnogi ce reći kako je smešno sto sam to tek sada otkrio, ali nije tako. Ja sam zemunski kej posmatrao drugačije. Ne samo spolja, vec i iznutra. Kada god sam išao tamo, kao da sam jedan deo sebe njemu ostavljao. Cvrkut ptica, zvuk vode, šapat vetra, osecaj koji te preplavi kada te sunčevi zraci okupaju.. sve je to neprocenjivo. Ko to ne doživi, taj ništa nije doživeo. Iako mi je bilo prilično daleko rekao bih(morao sam da koristim dve linije gradskog prevoza ne bih li stigao tamo), kažem Vam, bilo je vredno potrošiti vreme na put do tamo. Kad god bih se uz određeni stepen nervoze vratio kući iz škole, ili, recimo, sa treninga, odlazio bih tamo da razbistrim misli. Legao bih obično ispod istog drveta svaki put, jer je odatle bio najlepsi pogled. Veličanstven, tačnije. Mogao sam da vidim sve. Drveće, bistrinu vode, ptičice na grani, ljude koji užurbano koračaju, ne znajući da kada bi zastali bar na trenutak, i pogledali oko sebe, svi problem bi im se činili lakši. Taj opuštajući šum vetra, pesma ptica, to je ono što je bitno u životu. Verujte mi, nije bitno ići kroz život sa željom da ga proživite maksimalno. Naravno, treba ga proživeti, ali ja sam to uvek radio drugačije od drugih. Dugo sam, tada, posmatrao jednu pticu. Svaki put kada bih ja došao na svoje mesto, i smestio se, ona bi počinjala svoju pesmu. To je izgledalo otprilike ovako. Čim bih ja zauzmeo svoj položaj, ona bi to shvatila kao poziv da mi izvede svoju tačku. Naravno, ja nisam imao ništa protiv uloge slušaoca. Šta više, uživao sam u tome, stvarno. Pre nego što bi počela sa pesmom, ptičica bi prvo skakutala sa grane na granu, ne bi li našla idealno mesto za svoju izvedbu. Sve je moralo da bude kako treba, pa je ovo bilo kao priprema pred nastup. Kada bi našla odgovarajuću granu, oprezno bi gledala oko sebe, kao da je čekala da li će se jos neko pridruziti auditorijumu. Međutim, pošto je to bilo samo moje mesto, jer ne volim da ga delim ni sa kim (I svi su to znali!), niko se nije pridruživao. Ptičica bi, zatim, odlučila da je vreme da počne sa izvođenjem performansa, vidno nezadovoljna što nema nikoga osim mene da je sluša. Svaki put me je nasmejalo to. Prvo bi nekoliko puta oprobala glas, da bi bila sigurna da nije slučajno zarđao u međuvremenu, da se kojim slučajem ne osramoti (ovde sam video ogromnu sličnost sa čovekom, jer svakom čoveku je najbitnije da se,jelte, ne osramoti. Ja, međutim, smatram da je to najmanje bitno, ako to uopšte možemo nazvati bitnim.) Kada bi  bila sigurna da joj je glas “na mestu”, ptica bi počinjala sa pevanjem koje je, doduše, svaki put identično. Meni to nije smetalo, ni najmanje. Ptičiju pesmu doživljavao sam kao knjigu. Svaki put kada bih je čuo, doživeo sam je na drugi način. Jos uvek mi se nije desilo da mi pesma dosadi jer je ista svaki put. To je bilo čarobno. Naravno, pesma je zvučala identično, ali se moj doživljaj iste bazirao na tome kakvog sam bio raspoloženja, u kakvoj sam se situaciji nalazio, kako sam se osećao itd. Bilo je mnogo faktora. Nakon minut, dva, ptičica bi najednom prestajala da peva. Moram da kažem da je uvek odlazila u najlepšem trenutku. Baš kada bih se uživeo u pesmu, ona bi prekinula i odlazila. Iz čista mira. I svaki put u istom trenutku. Ne šalim se kada Vam kažem da je preciznost bila stvarno velika, poput atomskog časovnika. Jednog dana, kada sam posle iscpljujućeg treninga došao kući, roditelji su mi izgledali zabrinuto. Nisam shvatao o čemu se radi. Istini za volju, nikada ih nisam video tako utučene. Čekao sam par trenutaka, nadajući se da će mi reći u čemu je problem, ali ne. Nisu mi rekli. Danas mi je žao sto to nisam tada saznao, ali ne verujem da bi stvari danas bile drugačije i da jesam.
Jedino što su mi rekli bilo je: ,,Idi sine do Zemuna, ništa se nije desilo, samo smo otac tvoj i ja malo umorni. Nemoj do kasno, večera će ti biti na stolu”. Zamislio sam se. Ali nisam ovome pridavao veliki značaj. Pomislio sam da je u pitanju loša finansijska situacija, jer smo bili zaduženi do grla. Jedino mi je bilo žao sto nisam nikako mogao da im pomognem. Sada kad razmisljam, možda sam i mogao, da sam se angažovao. Kasnije, kada je sve bilo gotovo, saznao sam da je otac tog dana dobio otkaz, i da su mu dali svega dva dana da nađe novi posao. Ali meni je Zemun bio na prvom mestu. Sa jedne strane, mama mi je kasnije rekla da je dobro što je bilo tako, što sam svoje vreme maksimalno koristio. Otišao sam do Zemuna. Vreme, ljudi moji, nikada lepse nije bilo. Dvadeset I pet stepeni celzijusovih, sunčano, bez ijednog oblaka na vidiku. Šta čovek više poželeti može. Možete misliti kako sam se tada osećao. Sunce se presijavalo na površini Dunava. Ljudi moji, zaista, kakav dan! Morao sam to da ponovim, jer stvarno, ovo je bio dan za koji bih menjao čitav svoj život. Odlučio sam da se prošetam malo duže nego obično, jer, razumete, moralo se ovo vreme iskoristiti maksimalno. Otišao sam do nekih mesta gde nikada ranije nisam bio. Čarobna mesta sam obišao, verujte mi na reč. Pošao sam, potom, do mog prestola, mog drveta. Došao sam tamo i, po prvi put u životu, bio iskreno iznenađen. Šta da vam kažem?! Verujte, mene inače skoro nikad ništa ne može iznenaditi. Na mom mestu je, ni manje ni više, ležala neka devojka. Devojka, ej! Pomislio sam da je ovo katastrofa, da bi mi ovakav dan mogla uništiti pripadnica lepšeg pola, kako ih zovu, ne znam ni sam zašto. Prišao sam joj i rekao da je to mesto moje i da samo ja tu mogu da ležim. Pogledala me je i prasnula u smeh. Zamislite, ona se meni smejala. Meni niko ne sme da se smeje na mojoj teritoriji!. Razmišljao sam da li da odem I vratim se kasnije, kada ona bude otišla. Ne, rekao sam sebi, i legao pored nje, pritom je gurajući sto sam više mogao, da bih joj dao do znanja da je to mesto samo moje.
Ona se ponovo nasmejala. Bila je prilično lepa, moram da bude iskren sa Vama. Prvo smo ležali nepomično nekoliko minuta, da bih je na kraju ja zapitao otkud ona ovde. Odgovorila mi je da je došla na odmor iz Norveške (znate, nikada nisam bio ljubitelj skandinavskih zemalja), da tamo živi kod tetke, a da su joj roditelji ovde. Priča nas je ponela, I mrak je pao. Bilo je vreme da krenem. Razmenili smo brojeve telefona. Pitao sam je da li bi želela da je ispratim do kuće. Odbila me je, pošto je živela na svega pet minuta odatle. Dogovorili smo se da se sutra nađemo na istom mestu, a da ćemo vreme naknadno dogovoriti putem telefona. Ne znam zašto, ali nisam bio sav svoj tada ako mi verujete. Mislim da sam se tada zaljubio. I bio sam neobično nasmejan. Ljudi su me čudno gledali, kao da nešto sa mnom nije u redu. Zašto ljudima smeta moj smešak od uva do uva, pitam ja vas? Ni njima niko ne brani da se smeju. Zdravo je smejati se. Smejte se dok možete, to vam je moj savet. Seo sam na autobus, I razmišljao o tom danu. Sve je bilo idealno. Čak me ni kontrola „Bus Plusa“ nije mogla sprečiti da ostanem najsrećniji covek na svetu. Mislim da to dovoljno govori o količini sreće koju sam tada osećao. Primetio sam da nije bilo ptičice tog dana. Možda se uplašila nezvanog gosta, te je pobegla. Rekao sam sebi da ću pitati sutra Norvežanku da li je kojim slučajem primetila. Kada sam došao kući, sav sijajući od sreće, moji roditelji nisu bili tu. Večera je, kao sto je i rečeno, bila na stolu. Pita sa sirom I pečenje. Rečima Vam ne mogu opisati svoju ljubav prema pečenju. Pa ovom danu nikad kraja, pomislio sam. Sve lepse od lepseg, bila je moja sledeća misao. Kada su moji roditelji došli, čuo sam to. Čuo sam, po maminom plaču. Ustao sam, da bih video u čemu je problem, zašto moja mama plače. Ona je, istini za volju, često plakala. Obicno bi je i najmanje sitnice naterale da pusti suzu iz svojih nebesko plavih očiju. Ona je radila kao medicinska sestra, u Urgentnom centru. Video sam beli mantil okačen o ofinger (nikada ga nisam voleo, štaviše, prezirao sam ga), pa sam znao da nije bila na poslu. Nekada bi plakala kada bi se vratila sa posla. Teško joj je padalo da gleda sve te ljude, razumeo sam je. Razumem je i dan-danas. Ja sam za nju bio ceo svet. Na svet sam došao kao prevremeno rođena beba, i bilo je pitanje da li ću uopšte preživeti. Moja mama je sve vreme dok sam bio u inkubatoru provodila pored mene, dok je moj otac radio. Čak je i padala u nesvest jer nije ništa jela, samo da bi ostala pored svog sina jedinca. Nije želela da posle mene ima više dece, kao ni moj otac. Činilo mi se da sam je ja dovoljno namučio. Ne mislim da sam ja tome kriv, nego cela ta situacija nakon mog rođenja je učinila da je moja mama postala tako osetljiva, i ne verujem da je bila sposobna da prođe kroz sve to ponovo. Ja sam se svojski trudio da budem dobar sin, sin čije će ime izgovarati pred koleginicama sijajući od ponosa. Ne znam da li sam uspeo to da  joj podarim. Nadam se da jesam. Iskreno, voleo bih da je tako. Ona je to zaslužila.
Otac je odmah otišao na spavanje. Nije mi se ni javio. Navikao sam na to. Uvek je bio šrkt po pitanju emocija. Znam da me voleo, znam da me i danas voli. Volim i ja njega, to ne mogu da poreknem. Kada sam bio mlađi, bili smo mnogo bliskiji. Nisam se odvajao od njega. Ali, kako je vreme prolazilo, otuđili smo se. Kako zbog moje škole, tako zbog njegovog posla. Vozio je šleper, crveni. Kako sam ja rastao, a tako i moje potrebe, otac je morao da nađe drugi posao. Radio je po ceo dan, da bih ja imao sve. Navikao sam da ga zovem otac. On je to voleo. Izraz tata je za njega bio prihvatljiv, a za „ćale“ mi je sledovao pogled preko ramena. Dobar je čovek moj tata, uprkos svemu, verujte mi.
Pitao sam mamu šta se desilo, zašto plače. Rekla mi je da ne želi da me opterećuje njihovim problemima, kada već imam dovoljno svojih. Rekao sam joj da moze slobodno sve da mi kaze ako nekako mogu da pomognem. Zahvalila mi se sto sam pažljiv, i otišla na spavanje i ona. Ostao sam sam sa svojim mislima. Kasnije, kada je sve bilo gotovo, saznao sam da je otac tog dana dobio otkaz, i da su mu dali svega dva dana otkaznog roka.
Sutradan, probudio me je alarm. Ustao sam, raspremio krevet, oprao zube, ruke, umio se. Na brzinu sam spremio doručak, da ne odem gladan u školu. Znate, moja mama nije volela da idem gladan u školu. Kada sam izašao iz kuće, i već stigao do kapije, setio sam da sam zaboravio da izvučem ključ iz brave. To mi se nikada ne dešava, ali eto, desilo se ovog puta. Razmišljao sam da ga ostavim tamo, da vidim da l' će neko da me opljačka. Baš kada sam bio na ivici da se odlučim na tako nešto, užasan zvuk me je trgnuo iz razmišljanja. Okrenuo sam se, i zaplakao od smeha. Zalutali gavran se „zakucao“ u prozor moje sobe. Glupa ptičurina - pomislio sam. Autobus mi je pobegao, pa sam morao da se oslonim na svoju kondiciju. Voleo sam da šetam, mada, tada je moja brzina morala da ispliva na površinu da bih stigao na vreme. Uprkos žurbi, nikada ulicu nisam prelazio na crveno svetlo. Isključivo sam to radio kada mi se ukaže zeleni pešak, pa makar ulica bila pusta. Dan u školi mi je prošao, pa, slobodno mogu reći kao i svaki drugi. U mojoj skoli nikada se nista nije radilo. U školi je obično bilo nas pet (u najboljem slucaju sedam) đaka, i profesorima bi padnao mrak na oči kada bi nas videli. Tako je bilo iz dana u dan. Jedva sam čekao da se škola završi tog dana, razume se, da bi mogao da posetim kej, i svoju novu ljubav. Da, mislim da sam se tada zaljubio. Prvi put sam osetio tako nešto, neki čudan osećaj u stomaku, kao leptirići da su bili u istom. Zvono je oznacilo kraj poslednjeg ćasa, na moju ogromnu radost, verujte. Napokon sam bio slobodan. Slobodan, kao konj na livadi, što bi rekla mama. Javio sam drugarici (još uvek smo na tom stepenu), da se dogovor pomera za pola sata napred, ako se ona slaže. Hteo sam da joj kupim poklon, da je iznenadim. Pošto je Norvežanka, odlučio sam da joj kupim cd sa kompozicijama Edvarda Griga. Možete li poverovati da ni dan danas ne znam kako sam se toga dosetio. Pomislio sam tada da bi to moglo da joj bude simpatično. Cveće i čokolada su vec bili davno prošlo vreme. Znao sam za jednu malu prodavnicu diskova, koja je bila blizu, dovoljno blizu da stignem na vreme. Bacio sam se u razmišljanje. Da li je ona stvarno ljubav mog zivota? Jasno Vam je, u pitanju su klinačka razmišljanja. Možda je ovo sve samo varka. Mozda se ja njoj ni ne dopadam. Ta misao me je plašila, Boga pitajte zašto. Dugo sam bio razmišljao o tome, da umalo nisam zaboravio gde sam se uputio. Znate, ne događa mi se često da tako odlutam u mislima. Obično gledam šta se nalazi oko mene, zgrade, kuce, parkove, kao kada sam šetao sa tatom. Ali, to nije bio slučaj ovog puta. Poslednje čega se sećam je maglovit prestravljeni pogled poznatog oka, i jarko crvene boje. Znam da nije hteo.
Evo me danas, praćen zvukom točkića, na mestu gde je moja noga ostavila svoj poslednji trag. Tačnije, obe moje noge.

                                                                                                                                     Mikašist                                  

Kišna glista

Pre svega, ovaj naslov, gore iznad, nema nikakve veze sa ovom pričom, nego nisam dobar sa smisljanjem naslova, šta da se radi. Al' evo, da ne bude da baš nikakve veze nema, danas je pala kiša, posle par toplih, velicanstenih dana, za ovo doba godine. Ja lično volim ovakvo vreme. Naravno, uvek je malo sunca dobrodošlo, malo toplih zraka koji remete ovu monotnost. Ali, zašto bismo pričali o mom omiljenom vremenu, kao da je to nešto bitno.  Želim da pišem o terorističkim napadima, apropo skorašnjih dešavanja. Znate, iako nisam direktno pogodjen time, u smislu da je mene lično to zaobišlo, zaista saosećam sa tim jadnim ljudima. Francuz, englez, gvatemalac, sve su to različiti ljudi, sa jednom karakteristikom koja ih nerazdvojivo spaja. Svi oni su ljudi. A ljudi su jednaki, svi do jednog. Jeste da je ovo sad sve već rečeno, ali stvarno bre, ko smo mi da oduzimamo nekome život, koji mu je podaren od Boga? Kako bi bilo da, recimo, svako od nas uzme pušku, pištolj, ili buzdovan na primer, i kaže "e ovaj baja mi je mnoooogo antipatičan, aj da ga zbrišem sa lica zemlje", ili "e vidi crnac" bam bam i ćao. Pa ne ide to tako drugovi i drugarice. Kažu da je čovek najsavršenije biće. Jeste videli vi nekad da životinje ubijaju svoju vrstu( ne računam onu bogomoljku što ubija svog partnera posle parenja, to je baš ružno sa njene strane..)? Dobro, neko će sada reći pa ubijaju se životinje medjusobno, bla bla. Pa jeste, ali to su druge vrste, mi smo svi jednaki. Ne ubija bela ovca crnu, ili beli medved mrkog. Mi nismo kanibali, bar ne bi trebalo. Istini za volju, uvek ima izuzetaka, pa tako i ovde jel. I kakvi su to ljudi koji ubijaju masovno civilno stanovništvo, pozivajući se na u ovom slučaju Alaha? Ne volim da ulazim u politiku, koje ovde očigledno ima, i previše, ali kako može neko od njih sebe da pogleda u ogledalo i kaže da sprovodi boziju volju. Evo ja Kuran nisam procitao, ali znam da muslimanska vera nikada nigde nije pozivala na ubijanje. Mislim 'ajte molim vas, pa nismo u trećem veku da ratujemo medju plemenima. Evo sve više uvidjam da je ovo malo loš odabir teme, jer šta god bih želeo da kažem, shvatam da bih samo dublje zaronio u politiku, koja je i krivac za izgled danasnjeg sveta. Dodje mi da odem na Fiji da živim, daleko od svega ovoga.. Mislim da će slika reći hiljadu reči.

                                                                                                                                   Mikašist