Zamak

Bljesak. Tako sve počinje na ovom svetu, izgleda. Otvorih oči, i polako počeh koračati ka ulazu u jedan zamak. Da li sam ovde već bio, upitah se ja dok su ljudi prolazili kraj mene. Veoma spore i sitne korake sam pravio, pokušavajući da se setim gde sam i kako sam se ovde stvorio. Prošao sam kroz ogromnu kapiju, kao što rekoh, veliki zamak, zidine desetine metara visoke, sve uređeno kao da je tek sagrađeno. Imao sam osećaj kao da sam ovde bio, kao da se sve ovo desilo, šta da vam kažem, malo se moj um poigrava sa mnom. Tad mi je prošlo kroz glavu. Pa ovo nije zamak, već gradić, ceo ograđen, nekada davno sigurno bio grad-država, ili prosto grad sa jako dobrim utvrđenjem. Svugde po Evropi ih ima, i odlično se sećam da sam imao veliku želju, kad sam bio mlađi, da ih obiđem. Kako se setih sebe kad sam bio mali, vratila mi se želja da idem na ovakvo jedno mesto, ovog puta sa porodicom, tj ženom i ćerkom. Mislim da sam čuo prolaznike da govore francuski ili nemački. Znam oba jezika, volim ih i sigurno bih ih prepoznao da nije sve tako tiho. Opravdao sam tu činjenicu rekavši sebi da sam pospan, a to da žene i ćerke nigde nema, sredio sam tako što sam rekao da su već ušle, i da ćemo se naći negde u gradu, a da sam ja ostao i parkirao kola. Bio sam najnormalnije obučen, ali nisam proveravao po džepovima u potrazi za ključevima, a i nisam imao pojma da li sam se išta dogovarao sa ženom, niti dal' sam došao sam. Ljudi su bili svugde. Pokušavao sam naći neke male, prazne ulice, pošto sam osećao nelagodnost od svih tih ljudi koji žure, svi pričaju, smeju se. Povrh toga imao sam i osećaj da me neko posmatra, pa sam se sve vreme osvrtao oko sebe, gledajući po krovovima i prozorima, ćoškovima, i u ljude koji stoje, kako bih pronašao takvog, sve samo da se osiguram da sam bezbedan. Većina zgrada su zapravo bile najviše trospratne kuće, tu i tamo neka viša, sigurno crkva, ili škola, možda. Sve su roletne bile zatvorene, sve kuće okićene, preko zidova je visilo cveće, puzavice, svo moguće bilje, a preko ulice, nad našim glavama su visile natstršnice, platna, papiri svakakvih oblika, šta god su stigli da okače su okačili samo da bi bilo što više detalja i ukrasa. Bilo je previše stvari da se vidi, previše da moj mozak upije, to me je plašilo najviše. U toku šetnje sam ogladneo malo, i imao sam osećaj kao da danima nisam jeo, a i celo me je telo pomalo bolelo, što je čudno, pošto sam fizički aktivan, a nisam se nikad do sad ozbiljnije povredio. Naišao sam na prodavnicu sladoleda, samo su sladoled prodavali, i odlučih u tom trenutku da samog sebe častim, pošto dugo nisam jeo sladoled, a da nije onaj iz supermarketa. Zakoračih unutra, pričekah par minuta da dođem na red, odlučih se za četiri kugle, u kutiji kao pakovanju, dve vrste crne čokolade, šumsko voće i neki miks limuna, ananasa i grejpa. Izvadih novčanik i shvatih da imam samo funte kod sebe, i nešto dolara što i ne znam odakle tu, ali i sam novčanik mi je bio prašnjav, a slika žene i deteta, u njenom krilu, je van njega, bila u džepu, ispala pomislih. Upitao sam prodavačicu da li mogu platiti u funtama, i ona se, za onom starom ručnom kasom, osmehnula i sa blagim glasom rekla: „naravno, nema problema“. Uručih joj dvadeset funti, to je malo manje od trideset evra, ja mislim, i rekoh da zadrži kusur, kol'ki god bio. Ona mi se opet baš jako osmehnula i rekla hvala, i tad se okrenuh, i sedoh na stolicu kraj prozora, za slobodan stočić za dvoje. Malo bolje se zagledah kroz prozor, i video sam da je na kraju ove uličice ogroman trg, i da svi ljudi idu na taj trg gde je pozornica, to jest', velika bina i postolje. Prosta pozornica, ali dekorisana sa stolicama, kamerama, mikrofonima, zvučnicima, cvećem, čak i posebnom binicom za orkestar, izgleda, a ljudi su sedali na sve te stolice što su bile postavljene po celom trgu oko pozornice, kao i u kafiće na samom trgu, samo da imaju mesto sa koga vide binu. Dok sam jeo sladoled, što je dosta brzo i bez nekog udubljivanja u ukus njega, razmišljao sam dal' se to neko venčanje održava, ali šta li ću ja onda tu. Zatim se upitah da li da odem na trg da vidim kako je. Možda tu nađem svoju porodicu. Zapravo je sve bilo lepo, srećno, prijatno i veselo, nego sam se ja osećao kao uljez, pun nemirnih misli i strahova. Nisam mogao shvatiti što sam tu i šta sledi ovom dešavanju, proslavi, šta god je već. Po završetku ukusnog sladoleda, polako sam izašao iz prodavnice, u koju su još uvek ljudi nadolazili. Sve vreme su se ljudi kretali, bilo ih je dosta svugde, ali nije izgledalo kao da se ne može proći. Mislim da je bilo tačno podne, jer je nekoliko satova, tj. ovako, u isto vreme su sve crkve počele usaglašeno da zvone, i sunce je obajsalo ceo trg, mogle su se videti nijanse svih boja, po zidovima, na ljudima, po ukrasima, sve je bilo šareno i veselo. Prisutni su polako sedali na mnogobrojne stolice i klupe po trgu. Po broju ljudi i stolica, mislim da su stanovnici iz svojih domova sve to izneli, samo da bi ugostili strance i sve prisutne sada. Kako sam bio na rubu trga ugledao sam baš lepo mesto. Imalo je nad sobom belu natstršnicu, i odmah je bilo pored ulice iz koje sam izlazio. Bilo je na odličnom položaju, bilo je praznih stolica, nije bilo u centru, a imalo je odličan pogled nad celom pozornicom i ostalim gledaocima. Velika natstršnica, kao što rekoh, bela, prostirala se nekoliko metara nad našim glavama, mislim na sebe i osobe oko mene, tako da nismo bili na suncu. Nakon nekoliko minuta prestala su zvona, i polako su ljudi posedali, stišali se, i tad shvatih, kako su se ljudi u raznim odelima peli na binu, da je ovo predstava. Bar je to uvertira, pomislih. Nisam razumeo tu predstavu, jer sam još uvek slabo čuo sve oko sebe, ali po osmesima gledalaca, razumeo sam da je smešno, a po mimici i glumi, shvatio sam da je neka ljubavna komedija iz renesanse valjda, ili tako nešto, ne znam ni sam sad to. Polako se predstava završavala, tj ova komedija, i nastupila je zatim operska pevačica sa orkestrom i horom, a onda otpočela nova predstava, ovog puta ozbiljnija, sa borbom, vojnicima, vladarom, i građanima nekim. Po mom mišljenju radilo se o nekom ustanku ili odbrani grada. U toku predstave mislim da sam osetio kao mali zemljotres, tj uzdrmala mi se stolica, ali pošto niko drugi nije reagovao, pomislio sam da je to samo do mene. Par minuta kasnije se to ponovilo, ali ovog puta pomislio sam da sam video nekoga u onoj uličici iz koje sam došao. Mislim da je nosio oružije, pošto sam siguran da je bio u vojnoj uniformi, s punom opremom. Zatim sam ugledao ljude na krovovima, takođe u uniformama, i nešto što mi je ličilo na puške, kako se dele u grupe i zauzimaju pozicije. Tad sam se zabrinuo i počeo gledati okolo dal' ih iko drugi registruje. Ali nije niko! Svi su gledali predstavu. A onda je neko iz publike ustao, i mislim da je nešto držao u ruci, nešto malo, telefon ili nešto gore, dok je ustajao, svi su pravili prolaz da bi prošao, i počeo je da se približava pozornici. Bio je na možda trideset, ako ne i manje, metara od mene. Tad sam video da nosi dva ranca, i da svoju šaku ne pomera. Jedan ranac na leđima, jedan spreda, oba su izgledala poprilično teško. I u tom trenutku pucam, instinkt sa bojišta se pali, ja izlećem sa stolice i vrištim da se svi bace na pod, dok sam leteo ka njemu, tj trčao brže od svetla. Ljudi su se okretali ka meni a onda ka tom liku, i u trenu samo sam se bacio na njega, leteći jedan metar kroz vazduh, dok ga nisam pokupio i spljoštio sa kamenom podlogom trga. Ljudi su naglo ustali, predstava se prekinula i svi su me opkolili gledajući šta se dešava. Ja sam ih gledao i mahao rukom govoreći im da se udalje, i krajičkom oka gledao u krovove na kojima više nije bilo nikoga. Upitao sam se koji kurac, i spustio pogled kako bih ugledao najbočnijeg čoveka koji prodaje hranu kako plače i govori upomoć, jer sam ga povredio. Tad se sklanjam s njega i počinjem da jurim kroz ljude, a neki su već krenuli da odlaze sa trga. Nemoguće da sam upropastio sve, jebo te video sam čoveka punog eksplozivom i snajperiste, ne zajebavaju me oči. Kako sam trčao, nekim čudnim koracima, kroz masu i niz ulicu punu ljudi, kojima sam upravo sjebao dan, ugledao sam upravo vojnika kako me gleda, a onda se naglo okreće i počinje da beži. Počeo sam ga juriti i nakon minut sam se stvorio na parkingu, van zidina grada, sa druge strane izgleda, jer ovuda nisam ušao. Ljude su me gledali kao ludaka, dok su išli ka svojim kolima. Tad sam opet osetio ono kao zemljotres, i počelo je sve da mi zuji u ušima, a ništa više nisam mogao čuti sem zujanja. Gledao sam oko sebe pokušavajući da ugledam čoveka koga sam do malopre jurio, ali nisam. Prosto je nestao, a umesto njega sam ugledao nekog dosta bitnijeg. Iz mase su se izdvajale dve ličnosti i polako šetali ka kolima. Mala devojčica je držala majku za ruku i nešto joj je govorila, a vitka žena je polako vadila ključ i na daljinski otključala automobil, držeći devojčicu jednom rukom, a drugom noseći kese i torbu. Odlično sam znao ko su te dve divne osobe. Nisam znao šta da osećam, a kamoli šta da mislim. Otrčao sam do svoje žene taman kad su ulazile u kola. Devojčica je sela napred i odmah se vezala, a mama je prvo sve stvari stavila na zadnja sedišta, potom sela za volan. Dotrčao sam do svojih, tj. naših kola, i počeo da vičem i mažem rukama. Ali uzalud. Žena nije reagovala, polako je upalila motor, ubacila u brzinu, a sve vreme me je dete gledalo, kao da vidi duha, a ne svog oca. Kako je stavila šaku na staklo, tako je moja žena prokomentarisala, bar koliko sam sa usana pročitao, nešto slično „u koga“, ili, „u šta to gledaš“, dala gas, i polako se auto otkotrljao, a ja već u suzama, besu, strahu, svemu pomešanom sam ostao ovde, na parkingu, gledajući ih kako odlaze. Kako sam okrenuo glavu da vidim šta se dešava iza mene, jedna kola su prošla kraj mene, i iza njih sam video otvorena vrata jednog automobila, a unutra onog lika sa pojasom punim eksploziva i sa ogromnim kezom preko lica! U tom trenu eksplodirala su kola, i kol'ko-tol'ko sam se okrenuo i talac me je bacio. Sve što sam ugledao je bljesak. Bez zvuka, samo svetlo, potom crnilo.

Napokon otvorih oči i shvatih da sam izbačen pet metara od vozila u kome sam do tad bio. Bio sam ogreban sva sreća, pun prašine i ugruvan malo. Ništa nisam čuo, i sve mi je zujalo. Izvadih iz džepa sliku žene i ćerke u njenom krilu, pogledah je dobro, poljubih, vratih u džep i odmah potražih zaklon i oružije. Imao sam sreće što sam bio za mitraljezom, za razliku od ostalih u vozilu. Ovo je treća eksplozna naprava, ili mina, koja me je digla u vazduh, a od koje šetam bez težih povreda. Možda će sledeća biti poslednja, nikad ne znaš. Pogledah oko sebe i ugledao sam ostatak moje grupe kako ulazi u jednu kuću i ulicu, dok nas oklopnjaci od pozadi pokrivaju. Ugrabih pušku što je zajedno sa mnom odletela, i potrčih ka kući i ostalim saborcima. Ti koji su nas upravo iznenadili i ubacili u ovaj pakao, su odradili odličan posao! Zablokirali su ostatak vozila, a nas pešadiju su sačekali sa boka u sledećoj ulici. Baš je divno to osetiti, divan dan. Zato je bar artiljerija potrefila jednu zgradu, digla prašinu, izula nas iz čizama od talasa i blizine, i tako nam napravila prostora i malo bezbedniji put napred ka cilju, koji više ne znam ni šta je. Kako god nastavih dalje sa odredom kroz tu prašinu, kad ono, mom hororu ni kraja. Kako sam se kretao kroz tu prašinu, tj. ostatke zgrade koja je upravo pretvorena u ništa, ugledah siluetu pred sobom, odmah digoh oko na nišan, i upitao „prijatelj?“ Ali silueta je stajala i kako sam joj se približavao uvideo sam da mi je okrenuta leđima, pognute glave. Žena po konturi, pomislih, dok mi se celo telo treslo od straha. Ovog puta sam mogao čuti, i ovog puta nisam hteo čuti. Bio je to jecaj i plač spojeno. Stavio sam ruku na rame, i polako je okrenuo kako bih joj video lice. Sav sam se zgrčio, sledio, i ukopao u mestu. To je, ko drugi, do moje ljupke žene, koja plače i jeca, usred bojnog polja, bez trunke prašine i ogrebotina na sebi. Naglo me grli, dugo, stežući me što je jače mogla, a zatim me odguruje i počinje trčati od mene u dim. Trčao sam za njom, iz prašine pravo pod paljbu svih oko mene, sa zgrada okolo. Nju niko nije ni gađao, nisu je ni videli, ali zato su na meni ispraznili šanžere. Bacio sam dimnu, opalio par rafala u nekoliko smerova, dok su iza mene ostali stigli, a zatim sam potrčao ka svojoj ženi koja se udaljavala. Na kraju sam je sustigao i uhvatio. Nigde više nije bilo paljbe, ni dima, ni čoveka. Samo ona i ja, ona u običnom odelu, ja u ponoj opremi sa jurišnom puškom preko ramena. Nakon nekog vremena grljenja, prestala je plakati, uhvatio sam je ispod ramena i ispod kuka, poneo je i zatim ubacio na zadnja sedišta naših kola koja su se stvorila kraj nas. Ležala je mirno pozadi dok sam ja pokrenuo auto i krenuo. U toku vožnje sam se osvrnuo da proverim kako je, ali me je uplašilo kad sam video mladu damu kako gleda u mene. To mi je ćerka, samo što je izgledala starija nekoliko godina od kad sam je poslednji put video. Pogledao sam na put, ali nisam ništa više mogao videti, izvukao sam pištolj za svaki slučaj, jer sam se osećao u opasnosti, i kad sam se ponovo okrenuo devojka je isto stajala, ali ovog puta bez lica! Prosto prazna faca, bez očiju, usta, nosa, bez ičega na sebi. Vrisnuo sam u tom trenutku, i poslednje čega se sećam jeste crnilo i prasak.

Kad sam na kraju otvorio oči, shvatio sam da vozim, i to ka onom zamku, žena me bledo, zabrinuto gleda, a ćerka pita da li je sve uredu. I jeste sve okej. Tu smo svi zajedno, i idemo na odličnu predstavu, u grad-zamak u koji sam hteo od malena da idem.

Er Golb