Je l' to ljubav?

Ne znam, zaista ne znam. Da li je ljubav kada uživaš dok je ćutke na času posmatraš, a ona se muči ne bi li sa table prepisala reči napisane lošim profesorksim rukopisom? Naravno, ne pišu svi profani ružno, da se ogradim odmah jelte. Da li je ljubav kada oblačiš jaknu mnogo duže i sporije, čekajući da ona prođe pored tebe i javi ti se? Da li je ljubav, kada razmišljaš o njoj čak i kada treba da spremaš mnogobrojne ispite? Ne znam, valjda je..

Juče, na fakultetu, imali smo predavanje neko, svih šest grupa zajedno. Bilo nas je zaista malo, mogli smo se nabrojati na prste obe ruke (znači deset maksimum hehe). Bila je ona tu, takodje. Nije mi bilo sve jedno, moram vam priznati. Ok, jednostavno je kada nas je stotinak, nije frka, ali ovako, bogami, može biti sumnjivo. Želim da vas obradujem, nije bilo ni s od sumnjivog! Čak smo i pričali, i to baš fin razgovor smo vodili! Ljudi, znate koliko sam bio srećan u njenom društvu. Evo neko sitno poređenje. Znate kada se igra neka fudbalska utakmica, reprezentativna, i sad ona dečica neka izlaze sa fudbalerima. E pa ja sam se osećao kao dečak koji drži za ruku Kristijana Ronalda. Ne znam kako bih vam drugačije opisao taj osećaj. Kao da vam je neko dao ono o čemu ste sanjali. Sad sigurno mislite "šta, teško biti u društvu devojke sa faksa, sedneš pored nje na predavanju i to je to". Pa nije to tako jednostavno. Nije lako sesti pored nje, ne zato što se utrkuju ljudi oko toga, ne, nego ne znam, nekako bi bilo providno, složićete se. A i ja bih se odao, oh sigurno bih. Morao bih da je pogledam u njeno lepo lice svakih nekoliko minuta, da bi na kraju shvatila o čemu se radi. A ne želim to, ne još. Želim da je gledam, onako lepu, slatku, želim da uživam u tom bolu koji je uzrokovan time što ona nije pored mene. Ima nešto magično u tome, ne znam šta je u pitanju zaista. Jedna stvar koja mi je neverovatna, je ta da se meni obično veoma retko baš sve svidi kod devojke. Kod nje mi se svidelo sve, od glasa, koji do mog uha dopire kao najlepša pesma ikada napisana, do načina na koji se namršti kada rešava neki komplikovan matematički problem. Ona u meni budi emociju koju niko do sada nije probudio, neki skriveni deo mene je provirio iz mraka, namamljen njenom prisutnošću. Čoveče, želim mnogo bolje da je upoznam, ali plašim se. Plašim se, a razlog za to ne vidim. Verovatno je u pitanju to što nešto ovako nikada nisam doživeo. Nadam se da ću ipak nekako pronaći taj delić snage koji mi nedostaje da napravim taj veliki korak. Eh, a da znate samo kako sam se osećao kada sam je nasmejao. To već prevazilazi moje opisne mogućnosti. Taj osmeh je ostao da pliva u mojim očima, i uvek ga se setim kada mi je teško. Osmeh koji sam ja izazvao. Samo nek se smeje. Nadam se da ćemo se mnogo češće smejati zajedno u budućnosti.




                                                                                                                    Mikašist