Gangsteri iz pakla

Siguran sam da se većina nas, tinejdžera, rado seća svog detinjstva. Tada nije bilo toliko računara, ovih današnjih "pametnih telefona" kako ih zovu, nije bre bilo toliko uređaja koji danas nama, i današnjoj omladini oduzimaju dragoceno vreme, dajući im zauzvrat jedno veliko ništa (hvala vikipediji za sve, ona je izuzezak. ŽIVIŠ!). U moje doba, kada sam imao devet, deset godina, nije bilo mnogo načina da se potroši slobodno vreme. Tačnije, nije ni bilo slobodnog vremena. Mi smo druženje smatrali obavezom, ono je za nas bilo svetinja. Najveća kazna koju si mogao da dobiješ tada, ako baš napraviš negu veliku glupost, bila je da ne izađeš popularno rečeno u "kraj" toga dana. A znate, to je tada bilo nezamislivo. Možda će vam ovo vratiti neka lepa, i ponekad bolna sećanja, ali sigurno se sećate reči "banda". U mom kraju, bile su dve nazovimo ih značajne bande. Ja sam bio vođa jedne, zvali smo se "Gangsteri iz pakla". Nemojte da me pitate ništa u vezi toga, hvala. Bilo nas je 1,2,3,4.. 8! Tako nešto, osoba jedna manje vise, davno je to bilo pa sam možda nekoga i zaboravio. Dakle, mi smo se skupljali u dvorištu moje zgrade, koja je bila nešto više nalik parkingu. Bilo je tu oko petnaestak garaža, na kojima smo često držali sastanke, dogovarali se ko nam je sledeća meta, smišlaji svirepa gangsterska ubistva i slično. Šalim se uglavnom je to bilo oko podele špijunuskih zadataka, nismo nikoga ubili naravno, ali smo sejali strah (možete misliti, sa devet godina..). Druga ekipa bila je svega pedesetak metara udaljena od našeg mesta, i sa njim smo ratovali često. Špijunirali smo jedni druge, gađali se blatom, balonima napunjenim vodom, znate već, klinačka posla. U našem gangu je bilo pet dečaka i tri devojčice, ali nemojte da vas to zavara, golim rukama je jedna od njih udavila sibirskog medveda, ja video ej! I tada je imala slomljen prst. Šta da vam kažem, bile su opake! Druga ekipa bila je nešto starija od naše u proseku, možda godinu dana kada se sve sumira. Kod njih je bilo malo drugačije, dva dečaka i moštvo devojčica, koje su bile malo starije od mene. Ni one nisu zaostajale za našim curicama. Naravno, kako smo konstantno bili u ratu sa njima, jer nismo mogli neometano da kontrolišemo protok ekstazija u kraju ( hahahahahahhaahaha), uvek smo se trudili da pridošlice u kraj privučemo na svoju stranu. Mnogo je bilo bitno brojno stanje tada, jer ako se zakačimo jedan čovek viška je mnogo. I tako, često su dolazila nova deca u kraj, vodila se borba ko će da uzme novajlije pod svoje, i uvek bi strana koja pobedi o toj otimačini ljudstva likovala. Ništa to nije neobično bilo. Međutim, jedan dan je promenio sve to. Sećam se, bio je početak avgusta, rat je bio na vrhuncu, prisustvo svih članova je bilo krucijalno ne bi li pobeda bila naša. Ali, desilo se nešto što niko od nas nije očekivao. Nije bio prelazni rok u toku, što je značilo da se nije očekivalo da se pojavi novajlija. Pogrešili smo u proceni, opasno. Jednog dana, iznenada, pojavili su se, kako smo ih zvali, "Bukneraši", druga mafijaška porodica. Primetio sam da ih je više nego obično. Došli su da nam predstave novog člana. U prvi mah nisam mogao da prepoznam ko je nov, jer sam bio malo zatečen njihovim dolaskom nenajavljenim, ali sam ubrzo video o kome je reč. Ja, veliki vođa gangstera iz pakla, ozloglašene beogradske mafije, nisam mogao da progovorim ni reč. Preda mnom je stajala devojka, (čuj devojka, anđeosko biće), i znatiželjno me skenirala svojim krupnim zelenim očima. Surova ozbiljnost na njenom licu uplašila me je. Znao sam da je ovo veliki udarac za našu ekipu, i naš opstanak se dovodio u pitanje. Ostao sam oprezan, nisam se njoj direktno obratio, već njihovom vođi: "Hoćeš da nam predstaviš novajliju"? pitao sam ga naizgled smireno, dok je u meni lavina emocija prekrivala svaki deo mog tela. Čoveče, kako je bila lepa. Razmišlajnje mi je prekinuo hrapavi glas poglavice suprotnog plemena. "Ovo je vaš budući uništitelj" pokušao je da bude duhovit, glupan. Nama nije bilo do šale, ovo je bilo zaista ozbiljno. "Ćao, ja sam ****** "( nikada se ne odaje ime gangstera, pa makar i protivnika! ) bile su reči koje su me kao veliko ubilačko sečivo probole direktno u srce. Nikada se prema meni ovako nije ophodio jedan "negativac". Nisam joj uzvratio pozdrav, i kasnije sam se kajao zbog toga. Razumite, morao sam da ostanem čvrst pred svojim ljudima, nisam smeo da budem mekušac. Okrenuo sam se i rekao im da se gube sa naše teritorije. Otišli su uz gromoglasan smeh. Njihovo dvorište je bilo pa u neku ruku iznad našeg. Tamo je bila jedna velika šljiva, na kojoj su često provodili vreme, i uvek bili spremni u slučaju da mi krenemo u napad. Imali su visinsku prednost, nismo im tu mogli ništa. Rastali smo se, moja ekipa i ja toga dana, bilo je oko deset časova uveče. Rekao sam svima da se odmore, jer nas je sutra čekao važan dan, rođendan naše bande. Drugi rođendan, velika stvar, morali smo da proslavimo to. Ali mene je nešto mnogo mučilo, nisam mogao da se radujem. Bila je to ta misteriozna devojka (nije baš misteriozna znao sam joj ime ali kao radi boljeg doživaljaja), koja mi nije davala mira. Znate, tada sam se prvi put zaista zaljubio. I TO BAŠ U NEPRIJATELJA. Nisam mogao nikome ovo da priznam, jok, nije bilo šanse. To bi bilo odmah okarakterisano kao moja slabost, i bio bih smenjen. Znate, mi smo fukcionisali demokratski, glasali smo uvek, šta god da je u pitanju, ali bi se moja reč poštovala. Razradio sam bio jednu taktiku, uvek sam ja prvi glasao i onda su se svi složili, jer niko nije bio spreman prvi da iznese drugo mišljenje od mog. Pametan sam bio vođa, nekad. A sad, nit vođa nit pametan. Šta ti je život. Nego, vratimo se priči. Te večeri razmišljao sam samo o njoj, iako je trebalo da dogovaram isporuku dvadeset pet pušaka najnovije generacije, direktno iz kompanije "Kalašnjikov". Sela je na stolicu u mojim mislima, i nije joj ma na pamet palo da ustane! Odlazi, nisi pozvana! Nije htela, džaba sav trud. Lagao bih kada bih rekao da mi je smetalo to. Osećao sam se prelepo, ali sa druge strane izdajnički, jer nisam smeo da budem zaljubljen u vojnika neprijateljske jedinice. Nisam znao odakle su je regrutovali, da li se doselila skoro ili je nešto drugo u pitanju. Nije bilo bitno, bio sam zaljubljen do ušiju. Da, da, znam, dugujem vam opis ove prelepe devojke. Hteo sam da budem sebičan i da njenu lepotu sa drugog sveta zadržim za sebe, ali kada baš hoćete da znate, reću ću vam!( Je l' baš moram..?) Baš razmišljam, kako bih počeo, tačnije odakle. Ne znam šta bih prvo istakao, jer je svaki deo njenog bića bio kao najlepši cvet u Semiramidinom vrtu. Osećam veliku strepnju. Ne znam da li sam dovoljno rečit da opišem njenu lepotu onako kako bi trebalo. Pokušaću, a vi pokušajte da je zamislite. I ne štedite se, dajte sve od sebe, uključiti maštu takođe! Počeo bih od njene kose. Imala je zaista neobičnu frizuru, nikada ranije je nisam video, mislim da mi se zato i svidela. Njena kosa je bila plava rekao bih, a na njoj je izledala kao kruna na glavi velikog kraja Ričarda. Nikada posle toga nisam video da neko tako dobro ume da nosi kosu, da, kosu. Nisam je nikada dodirnuo, ali siguran sam da bih u tom slučaju osetio neopisivu želju da joj kosu isečem i odnesem kući, ljubomorno je čuvajući od svih pogleda i dodira. Imala je božanski lepo lice. Njena dva oka, dva nepregledna zelena polja, sijala su kao najsjanije zvezde u vasioni. Izgubio sam svoje srce u njenim očima, sećam se tog dana kao juče da je bio. Kada me je pogledala, deo te stvarčice koja kucka u grudima zauvek je ostao da luta tim beskrajnim livadama. Usne, male, ali lepe, kao da su rađene po meni, samom rukom Božijom. Rekli su mi, još kad sam bio mali, da magija ne postoji. Tada sam plakao, sećam se. Ali lagali su. Njen osmeh je bio magičan, mogao bih to da potpišem, gde treba, dajte odmah! Kada me je taj dan gazila pogledom, osmehnula se, na neki neobičan, spontan način. Mislim da je taj osmeh ukrala od Afrodite, ali ne mogu da tvrdim sa sigurnošću. Bila je nekako sitna, ali zaista lepo, sportski građena. Nije mi bilo svejedno dok sam stajao pred njom. Bila je nežna kao labud. Mislim da sam zadrhtao. Srce mi je skakutalo po grudom košu kao uplašeni miš. Evo dok je zamišljam, i sada, nakon svih ovih godina, i dalje me pecka nešto. A valjda je to bila ljubav. Ova priča nema nastavak. Ona se posle toga nije više pojavila sa Buknerašima. Nisam ni pitao za nju. Nije bi funkcija dozvoljavala. Par puta mi se učinilo da sam je video, pošao bih za njom, ali ona bi svaki put bežala, neuhvatljiva poput sna. Taj pogled sam još nekoliko puta osetio na svom licu, srce mi je zaigralo kao onda, a ona bi, u svom stilu, nestala u vidu neostvarenog sna.



                                                                                                                                           Mikašist