Šta li reći više za ove sve ljude oko sebe? Ima nas svakakvih. Svi sa svojim problemima, svojim pričama i idejama. Svi smo valjda jednaki, valjda svi sa podjednakim šansama u životu. Ali možda i nismo. Kako vreme odmiče, tako sve više gubim želje za pričom, komunikacijom sa okruženjem. Sve se ponavlja, ne menja, tapka u mestu već godinama, a svi ti ljudi koji su, realno, jedini koji mogu išta promeniti na ovoj planeti, ništa i ne rade. Mislim, nije baš ništa, ne želim preterivati, ne želim govoriti loše o ljudima, jer nisu svi loši, ali nije mnogo dobrih. Radim, zarađujem da bih imao leba da jedem, a ima mnogih koji ni leba nemaju, pa se moraju poslužiti kolačima. A ima i onih što nemaju ništa. Ne znam više ni šta o sebi reći! Zaboravio sam ko sam, vremenom su mi izbledele misli o sebi i sopstvenim željama, samo želim da ostanek u životu. Iz dana u dan, borba za borbom. Tako je to, izgleda. Ne znam preterano kako je drugima, ali ima mnogih koji se žale, mnogih koji žele nešto novo, nov početak, ili samo žele da su im životi bolji. Mnogi žele promenu, ali se ne žele promeniti. Dosta njih i ne želi pričati, drže sve to u sebi, hrane se tim gnevom, lošim mislima, ne konstatuju druge, niti se više upliću u bilo šta, i bilo koga. Samo gledaju svoje misli, taj svoj svet u kome su, ne izlaze iz njega. Pitam se šta li je gore… Kao što rekoh, ima nas svakakvih. Neki u svom svetu, potpuno otcepljeni od ostatka, neki u tišini trpe sve, ćuteći, drugi pričaju šta stignu, besede a ne čine, neki kao i nešto čine, ali leba nema od toga. A ja evo kuckam ovo, izbacujem reči iz glave da bih imao lepši san, jer je sutra novi dan, posao. Mora se zaraditi, znati i sami kako to ide! Neko ima, neko pokušava da ima, a neki nemaju. Šta se tu može? Boriti se, eto šta! Koristite svaku priliku koja vam se ukaže, jer ne padaju one s neba. Ređe su od Beogradskog snega, ali dešava se da se odjednom sve svale na vas, a vi ne znate kud ćete pre. Zato polako gurajte, koristite šta možete, preživljavajte kako znate i umete. Bolje to nego presipati iz šupljeg u prazno! Ali dobro, i ti što govore bar nešto rade, ima i dosta onih koji ni reč ne progovaraju, možda imaju šta reći, ali ne umeju, nekako ne umeju, ne znam ni sam to opisati, pošto nikad nisam bio u toj situaciji. Uvek sam našao nešto reći, bar „hvala“, ili „ne znam“, ali ostati bez reči usred rečenice, e to već mi se nikad nije desilo. Možda im se nisu sve misli slegle, možda se plaše, stide, nemaju samopoudanja, ali ,opet, ko će to znati? Lepo vam ja zborim, razmišljajte dok vas mozak još služi, kad on otkaže nema vam pomoći. Radite nešto, nemojte biti bahati i lopine, takvih je dosta, i takvi neće imat’ laku zemlju nad sobom, ako je i budu imali preko sebe. Pomažite drugima kad vam se ukaže prilika, pomoći će i vama neko, valjda. Šta reći, nije svet lep, ali mi smo ti koji ga gradimo, tako da ako vam nešto ne odgovora uzmite to nešto u svoje ruke, sredite ga vi kako god poželite, pa nastavite živeti, zadovoljniji nego pre. Živite jednom, pa pokušajte učiniti taj život vrednim, lakše će vam biti oprostiti se od nečeg lepog, nego od nečeg propuštenog i željnog opravki.
Нема коментара:
Постави коментар