Misteriozna boranija

Žuta ili zenela, boranija je boranija. Zaista, ima raznih vrsta ovog ne baš ukusnog povrća. Neki je vole, dok drugi, ja na primer, nisu baš veliki ljubitelji. Nedavno sam čitao da se na tržištu pojavila takozvana "misteriozna boranija".  Zašto misteriozna, to ne znam, ali zašto boranija, to već znam. Jer je boranija, očigledno hehe. Priča se po Maroku, gde se rodila ideja o ovome, da onaj ko je uzme nije više isti čovek. Kažu, na svakoga utiče drugačije. Ne znam šta su time želeli da kažu, zaista. Kako može nešto tako jednostavno kao boranija da uradi tako moćnu stvar? Ne mogu da poverujem u to, ja da vam kažem. Kažu još, čovek zaboravi ko je i šta je, i postane druga ličnost. Zaista, glupo je poverovati u ovakvu budalaštinu. To bi bilo kao kada biste imali karamelu koja može da vam promeni pol, ili nešto tog tipa. Recite vi meni, da li mislite da se isplati kupiti to, i probati? Već neko vreme razmišljam o tome, ali nikako da donesem konačnu odluku. Veoma je skupa ta boranija, ne može svako da je priušti. Bogu hvala pa sam Sultan od Bruneja, inače ne znam šta bih radio. Samo me muče dva pitanja, šta ja radim na Kipru, i gde sam ostavio novcanik? Ko će ga znati..

                                             

                                                                                              Mikašist

Šumska jagoda

"Svi vole voće. Ovo je moja priča i tako će biti. Dakle, svi volite voće. Neki vole banane, neki narandžanste nepravilne lopte poznatije kao pomorandže, neki pak sitne ali veoma ukusne kupine.. A ja, ja volim šumske jagode. Zašto baš njih, pitate vi mene sada. Zato što su one nešto najlepše što sam ikada probao. Da li je to istina? Neću preći preko ovoga, oh ne. Znam, znam, ne morate da mi govorite. Sad sigurno mislite "zašto nam ne kaže ko je bio taj čovek, zanima nas!", ali ja ću vam reći ovo. Znam da je bio iz Jorkšira. Znate zašto? Jer šumska jagoda ima tako neobičan ukus, i to je ono što je posebno u mom gradu. Zaista, svake zime, kao što sam već govorio, nije bitno da li pada sa skejta ili sa bicikla. Pad je imenica muškog roda. Ono što je interesantno je da je sve ovo što pišem povezano sa nečim o čemu ne pišem. Ja pišem? O čemu si ti čitao? Nisam bre, idem u Surčin. Znam, trebalo bi da se vratim na početak, početak je takodje imenica muškog roda. A zašto je to neophodno znati? Bez zime ime "zimzeleno drvo" ne bi imalo smisla. Zato je bitno da vetar duva umerenom jačinom. Ako pak padne crep sa trošnog krova stare napuštene kolibe u Nišu, to znači da je izgladneli pas umalo ulovio lepinju u trku. Halo halo, vatrogasci, molim vas požurite, izgorela mi lepinja. 911 policija, policija, kradja, kradja, ukrali su mi deset minuta života dok sam jeo lubenicu policija košpice su svuda policijaaaaa!!! Nisam mislio da zovem hitnu pomoć, ali hitna pomoć nikad nikome nije donela domine. A meni su baš bile neophodne patofne jer mi je bilo hladno. Juče a ne danas ni ujutru. Treba jesti pohovane semenke jer onda od patlidžana meni ne bude baš dobro. A znate ja zovem svog psa Nikola jer nemam drugog načina da pojedem pirinač. Nisam bre ja to rekao nemoj to da pišeš ti si kriv što sam ja ovde nekontrolisanom brzinom. Hoću da idem da pojedem jer je Nikola zvao čuo sam da laje avavav. Moj je ker veliki kao kada mačka prede. Sećam se kad sam bio napolju da je bio stanar jedan išao da upali grejalicu i upalio je. A ne može da bude kiša ako oblaci imaju oblik slova "t". To su naučnici na majmunu radili elektro onaj šok nešto pa ono bzbzbzbzbz struja. Da vam kažem kada sam bio na lutriji dobio i rekli mi da je kilo banana dvadeset dinara i ja rek'o idem u market da kupim neću pijac'. I zato sam ja video na televiziji da je on pošao da kupi maslaca za kolače. Spavam sada idem da vidim šta kaže."
Da, zaista zvuči banalno sve ovo gore navedeno. Sedeo sam, na staroj škriputavoj polici, i tužnim okom punim suza posmatrao svog starog, osedelog oca kako uzbudjeno govori o nečemu o čemu samo on zna. Slušao sam, i drhavim pokretima ruke pisao njegove reči, dok su mi suze natapale papir. U prvi mah sam mislio da je opet onaj stari. Pogrešio sam. Volim te tata..

                                                                                                             Mikašist

Zamak

Bljesak. Tako sve počinje na ovom svetu, izgleda. Otvorih oči, i polako počeh koračati ka ulazu u jedan zamak. Da li sam ovde već bio, upitah se ja dok su ljudi prolazili kraj mene. Veoma spore i sitne korake sam pravio, pokušavajući da se setim gde sam i kako sam se ovde stvorio. Prošao sam kroz ogromnu kapiju, kao što rekoh, veliki zamak, zidine desetine metara visoke, sve uređeno kao da je tek sagrađeno. Imao sam osećaj kao da sam ovde bio, kao da se sve ovo desilo, šta da vam kažem, malo se moj um poigrava sa mnom. Tad mi je prošlo kroz glavu. Pa ovo nije zamak, već gradić, ceo ograđen, nekada davno sigurno bio grad-država, ili prosto grad sa jako dobrim utvrđenjem. Svugde po Evropi ih ima, i odlično se sećam da sam imao veliku želju, kad sam bio mlađi, da ih obiđem. Kako se setih sebe kad sam bio mali, vratila mi se želja da idem na ovakvo jedno mesto, ovog puta sa porodicom, tj ženom i ćerkom. Mislim da sam čuo prolaznike da govore francuski ili nemački. Znam oba jezika, volim ih i sigurno bih ih prepoznao da nije sve tako tiho. Opravdao sam tu činjenicu rekavši sebi da sam pospan, a to da žene i ćerke nigde nema, sredio sam tako što sam rekao da su već ušle, i da ćemo se naći negde u gradu, a da sam ja ostao i parkirao kola. Bio sam najnormalnije obučen, ali nisam proveravao po džepovima u potrazi za ključevima, a i nisam imao pojma da li sam se išta dogovarao sa ženom, niti dal' sam došao sam. Ljudi su bili svugde. Pokušavao sam naći neke male, prazne ulice, pošto sam osećao nelagodnost od svih tih ljudi koji žure, svi pričaju, smeju se. Povrh toga imao sam i osećaj da me neko posmatra, pa sam se sve vreme osvrtao oko sebe, gledajući po krovovima i prozorima, ćoškovima, i u ljude koji stoje, kako bih pronašao takvog, sve samo da se osiguram da sam bezbedan. Većina zgrada su zapravo bile najviše trospratne kuće, tu i tamo neka viša, sigurno crkva, ili škola, možda. Sve su roletne bile zatvorene, sve kuće okićene, preko zidova je visilo cveće, puzavice, svo moguće bilje, a preko ulice, nad našim glavama su visile natstršnice, platna, papiri svakakvih oblika, šta god su stigli da okače su okačili samo da bi bilo što više detalja i ukrasa. Bilo je previše stvari da se vidi, previše da moj mozak upije, to me je plašilo najviše. U toku šetnje sam ogladneo malo, i imao sam osećaj kao da danima nisam jeo, a i celo me je telo pomalo bolelo, što je čudno, pošto sam fizički aktivan, a nisam se nikad do sad ozbiljnije povredio. Naišao sam na prodavnicu sladoleda, samo su sladoled prodavali, i odlučih u tom trenutku da samog sebe častim, pošto dugo nisam jeo sladoled, a da nije onaj iz supermarketa. Zakoračih unutra, pričekah par minuta da dođem na red, odlučih se za četiri kugle, u kutiji kao pakovanju, dve vrste crne čokolade, šumsko voće i neki miks limuna, ananasa i grejpa. Izvadih novčanik i shvatih da imam samo funte kod sebe, i nešto dolara što i ne znam odakle tu, ali i sam novčanik mi je bio prašnjav, a slika žene i deteta, u njenom krilu, je van njega, bila u džepu, ispala pomislih. Upitao sam prodavačicu da li mogu platiti u funtama, i ona se, za onom starom ručnom kasom, osmehnula i sa blagim glasom rekla: „naravno, nema problema“. Uručih joj dvadeset funti, to je malo manje od trideset evra, ja mislim, i rekoh da zadrži kusur, kol'ki god bio. Ona mi se opet baš jako osmehnula i rekla hvala, i tad se okrenuh, i sedoh na stolicu kraj prozora, za slobodan stočić za dvoje. Malo bolje se zagledah kroz prozor, i video sam da je na kraju ove uličice ogroman trg, i da svi ljudi idu na taj trg gde je pozornica, to jest', velika bina i postolje. Prosta pozornica, ali dekorisana sa stolicama, kamerama, mikrofonima, zvučnicima, cvećem, čak i posebnom binicom za orkestar, izgleda, a ljudi su sedali na sve te stolice što su bile postavljene po celom trgu oko pozornice, kao i u kafiće na samom trgu, samo da imaju mesto sa koga vide binu. Dok sam jeo sladoled, što je dosta brzo i bez nekog udubljivanja u ukus njega, razmišljao sam dal' se to neko venčanje održava, ali šta li ću ja onda tu. Zatim se upitah da li da odem na trg da vidim kako je. Možda tu nađem svoju porodicu. Zapravo je sve bilo lepo, srećno, prijatno i veselo, nego sam se ja osećao kao uljez, pun nemirnih misli i strahova. Nisam mogao shvatiti što sam tu i šta sledi ovom dešavanju, proslavi, šta god je već. Po završetku ukusnog sladoleda, polako sam izašao iz prodavnice, u koju su još uvek ljudi nadolazili. Sve vreme su se ljudi kretali, bilo ih je dosta svugde, ali nije izgledalo kao da se ne može proći. Mislim da je bilo tačno podne, jer je nekoliko satova, tj. ovako, u isto vreme su sve crkve počele usaglašeno da zvone, i sunce je obajsalo ceo trg, mogle su se videti nijanse svih boja, po zidovima, na ljudima, po ukrasima, sve je bilo šareno i veselo. Prisutni su polako sedali na mnogobrojne stolice i klupe po trgu. Po broju ljudi i stolica, mislim da su stanovnici iz svojih domova sve to izneli, samo da bi ugostili strance i sve prisutne sada. Kako sam bio na rubu trga ugledao sam baš lepo mesto. Imalo je nad sobom belu natstršnicu, i odmah je bilo pored ulice iz koje sam izlazio. Bilo je na odličnom položaju, bilo je praznih stolica, nije bilo u centru, a imalo je odličan pogled nad celom pozornicom i ostalim gledaocima. Velika natstršnica, kao što rekoh, bela, prostirala se nekoliko metara nad našim glavama, mislim na sebe i osobe oko mene, tako da nismo bili na suncu. Nakon nekoliko minuta prestala su zvona, i polako su ljudi posedali, stišali se, i tad shvatih, kako su se ljudi u raznim odelima peli na binu, da je ovo predstava. Bar je to uvertira, pomislih. Nisam razumeo tu predstavu, jer sam još uvek slabo čuo sve oko sebe, ali po osmesima gledalaca, razumeo sam da je smešno, a po mimici i glumi, shvatio sam da je neka ljubavna komedija iz renesanse valjda, ili tako nešto, ne znam ni sam sad to. Polako se predstava završavala, tj ova komedija, i nastupila je zatim operska pevačica sa orkestrom i horom, a onda otpočela nova predstava, ovog puta ozbiljnija, sa borbom, vojnicima, vladarom, i građanima nekim. Po mom mišljenju radilo se o nekom ustanku ili odbrani grada. U toku predstave mislim da sam osetio kao mali zemljotres, tj uzdrmala mi se stolica, ali pošto niko drugi nije reagovao, pomislio sam da je to samo do mene. Par minuta kasnije se to ponovilo, ali ovog puta pomislio sam da sam video nekoga u onoj uličici iz koje sam došao. Mislim da je nosio oružije, pošto sam siguran da je bio u vojnoj uniformi, s punom opremom. Zatim sam ugledao ljude na krovovima, takođe u uniformama, i nešto što mi je ličilo na puške, kako se dele u grupe i zauzimaju pozicije. Tad sam se zabrinuo i počeo gledati okolo dal' ih iko drugi registruje. Ali nije niko! Svi su gledali predstavu. A onda je neko iz publike ustao, i mislim da je nešto držao u ruci, nešto malo, telefon ili nešto gore, dok je ustajao, svi su pravili prolaz da bi prošao, i počeo je da se približava pozornici. Bio je na možda trideset, ako ne i manje, metara od mene. Tad sam video da nosi dva ranca, i da svoju šaku ne pomera. Jedan ranac na leđima, jedan spreda, oba su izgledala poprilično teško. I u tom trenutku pucam, instinkt sa bojišta se pali, ja izlećem sa stolice i vrištim da se svi bace na pod, dok sam leteo ka njemu, tj trčao brže od svetla. Ljudi su se okretali ka meni a onda ka tom liku, i u trenu samo sam se bacio na njega, leteći jedan metar kroz vazduh, dok ga nisam pokupio i spljoštio sa kamenom podlogom trga. Ljudi su naglo ustali, predstava se prekinula i svi su me opkolili gledajući šta se dešava. Ja sam ih gledao i mahao rukom govoreći im da se udalje, i krajičkom oka gledao u krovove na kojima više nije bilo nikoga. Upitao sam se koji kurac, i spustio pogled kako bih ugledao najbočnijeg čoveka koji prodaje hranu kako plače i govori upomoć, jer sam ga povredio. Tad se sklanjam s njega i počinjem da jurim kroz ljude, a neki su već krenuli da odlaze sa trga. Nemoguće da sam upropastio sve, jebo te video sam čoveka punog eksplozivom i snajperiste, ne zajebavaju me oči. Kako sam trčao, nekim čudnim koracima, kroz masu i niz ulicu punu ljudi, kojima sam upravo sjebao dan, ugledao sam upravo vojnika kako me gleda, a onda se naglo okreće i počinje da beži. Počeo sam ga juriti i nakon minut sam se stvorio na parkingu, van zidina grada, sa druge strane izgleda, jer ovuda nisam ušao. Ljude su me gledali kao ludaka, dok su išli ka svojim kolima. Tad sam opet osetio ono kao zemljotres, i počelo je sve da mi zuji u ušima, a ništa više nisam mogao čuti sem zujanja. Gledao sam oko sebe pokušavajući da ugledam čoveka koga sam do malopre jurio, ali nisam. Prosto je nestao, a umesto njega sam ugledao nekog dosta bitnijeg. Iz mase su se izdvajale dve ličnosti i polako šetali ka kolima. Mala devojčica je držala majku za ruku i nešto joj je govorila, a vitka žena je polako vadila ključ i na daljinski otključala automobil, držeći devojčicu jednom rukom, a drugom noseći kese i torbu. Odlično sam znao ko su te dve divne osobe. Nisam znao šta da osećam, a kamoli šta da mislim. Otrčao sam do svoje žene taman kad su ulazile u kola. Devojčica je sela napred i odmah se vezala, a mama je prvo sve stvari stavila na zadnja sedišta, potom sela za volan. Dotrčao sam do svojih, tj. naših kola, i počeo da vičem i mažem rukama. Ali uzalud. Žena nije reagovala, polako je upalila motor, ubacila u brzinu, a sve vreme me je dete gledalo, kao da vidi duha, a ne svog oca. Kako je stavila šaku na staklo, tako je moja žena prokomentarisala, bar koliko sam sa usana pročitao, nešto slično „u koga“, ili, „u šta to gledaš“, dala gas, i polako se auto otkotrljao, a ja već u suzama, besu, strahu, svemu pomešanom sam ostao ovde, na parkingu, gledajući ih kako odlaze. Kako sam okrenuo glavu da vidim šta se dešava iza mene, jedna kola su prošla kraj mene, i iza njih sam video otvorena vrata jednog automobila, a unutra onog lika sa pojasom punim eksploziva i sa ogromnim kezom preko lica! U tom trenu eksplodirala su kola, i kol'ko-tol'ko sam se okrenuo i talac me je bacio. Sve što sam ugledao je bljesak. Bez zvuka, samo svetlo, potom crnilo.

Napokon otvorih oči i shvatih da sam izbačen pet metara od vozila u kome sam do tad bio. Bio sam ogreban sva sreća, pun prašine i ugruvan malo. Ništa nisam čuo, i sve mi je zujalo. Izvadih iz džepa sliku žene i ćerke u njenom krilu, pogledah je dobro, poljubih, vratih u džep i odmah potražih zaklon i oružije. Imao sam sreće što sam bio za mitraljezom, za razliku od ostalih u vozilu. Ovo je treća eksplozna naprava, ili mina, koja me je digla u vazduh, a od koje šetam bez težih povreda. Možda će sledeća biti poslednja, nikad ne znaš. Pogledah oko sebe i ugledao sam ostatak moje grupe kako ulazi u jednu kuću i ulicu, dok nas oklopnjaci od pozadi pokrivaju. Ugrabih pušku što je zajedno sa mnom odletela, i potrčih ka kući i ostalim saborcima. Ti koji su nas upravo iznenadili i ubacili u ovaj pakao, su odradili odličan posao! Zablokirali su ostatak vozila, a nas pešadiju su sačekali sa boka u sledećoj ulici. Baš je divno to osetiti, divan dan. Zato je bar artiljerija potrefila jednu zgradu, digla prašinu, izula nas iz čizama od talasa i blizine, i tako nam napravila prostora i malo bezbedniji put napred ka cilju, koji više ne znam ni šta je. Kako god nastavih dalje sa odredom kroz tu prašinu, kad ono, mom hororu ni kraja. Kako sam se kretao kroz tu prašinu, tj. ostatke zgrade koja je upravo pretvorena u ništa, ugledah siluetu pred sobom, odmah digoh oko na nišan, i upitao „prijatelj?“ Ali silueta je stajala i kako sam joj se približavao uvideo sam da mi je okrenuta leđima, pognute glave. Žena po konturi, pomislih, dok mi se celo telo treslo od straha. Ovog puta sam mogao čuti, i ovog puta nisam hteo čuti. Bio je to jecaj i plač spojeno. Stavio sam ruku na rame, i polako je okrenuo kako bih joj video lice. Sav sam se zgrčio, sledio, i ukopao u mestu. To je, ko drugi, do moje ljupke žene, koja plače i jeca, usred bojnog polja, bez trunke prašine i ogrebotina na sebi. Naglo me grli, dugo, stežući me što je jače mogla, a zatim me odguruje i počinje trčati od mene u dim. Trčao sam za njom, iz prašine pravo pod paljbu svih oko mene, sa zgrada okolo. Nju niko nije ni gađao, nisu je ni videli, ali zato su na meni ispraznili šanžere. Bacio sam dimnu, opalio par rafala u nekoliko smerova, dok su iza mene ostali stigli, a zatim sam potrčao ka svojoj ženi koja se udaljavala. Na kraju sam je sustigao i uhvatio. Nigde više nije bilo paljbe, ni dima, ni čoveka. Samo ona i ja, ona u običnom odelu, ja u ponoj opremi sa jurišnom puškom preko ramena. Nakon nekog vremena grljenja, prestala je plakati, uhvatio sam je ispod ramena i ispod kuka, poneo je i zatim ubacio na zadnja sedišta naših kola koja su se stvorila kraj nas. Ležala je mirno pozadi dok sam ja pokrenuo auto i krenuo. U toku vožnje sam se osvrnuo da proverim kako je, ali me je uplašilo kad sam video mladu damu kako gleda u mene. To mi je ćerka, samo što je izgledala starija nekoliko godina od kad sam je poslednji put video. Pogledao sam na put, ali nisam ništa više mogao videti, izvukao sam pištolj za svaki slučaj, jer sam se osećao u opasnosti, i kad sam se ponovo okrenuo devojka je isto stajala, ali ovog puta bez lica! Prosto prazna faca, bez očiju, usta, nosa, bez ičega na sebi. Vrisnuo sam u tom trenutku, i poslednje čega se sećam jeste crnilo i prasak.

Kad sam na kraju otvorio oči, shvatio sam da vozim, i to ka onom zamku, žena me bledo, zabrinuto gleda, a ćerka pita da li je sve uredu. I jeste sve okej. Tu smo svi zajedno, i idemo na odličnu predstavu, u grad-zamak u koji sam hteo od malena da idem.

Er Golb

La Bohème - d'après Charles Aznavour

J'entendais les chuchotes silencieux autour de moi,

Les petits mots d'amour qui cachaient les sentiments forts,

Les yeux clairs qui cachaient une âme d'or,

Les mains qui tremblaient et les mouvements des corps,

J'entendais les chuchotes silencieux autour de moi.

Je regardais les deux sourirs qui se cachaient,

En se montrant, peu à peu, comme le soleil,

Comme l'ouverture des yeux quand on se reveille,

Comme dans les débuts d'un amour, d'un merveille,

Je regardais les deux sourirs qui se cachaient.

Je chantais la chanson avec un coeur déchiré,

En regardant les deux passionés qui dansaient,

En regardant le monde heureux qui s'amusait,

En regardant les hommes qui buvaient,

Je chantais la chanson avec un coeur déchiré.

J'entendais les chuchotes et je chantais,

Je les regardais et je me suis déchirée,

En me demandant quand viendra mon bonheur,

En me demandant quand viendra mon amour,

J'entendais les chuchotes et je chantais,

Je les regardais et je me suis déchirée.

Encantada

A Short Guide To Happiness

Since we were little all we ever heard was that we only have one life to live, so we are supposed to live it to the fullest. Can any one of us honestly admit they lead a happy and fulfilled life? From my point of view, not many people can claim that they are satisfied with their lives, for what it is worth, neither can I.

Is now not the right time to make a change?

In the spirit of Christmas and all the holidays that are coming, should we start the new year with a fresh start, a new chapter in our lives, with new goals and milestones to achieve?

No one can give you the one and only true path to happiness. Never believe such people who claim their journey to happiness can be yours too. The beauty in searching for happiness is that it is a unique as well as adventurous journey, different for each one of us, but equally important.

A short guide to happiness

1. Do the unexpected

Why not come out of your comfort zone and try something new? There is a huge variety of things you can do to enhance your daily life. It can be a simple change, such as changing the way you go to work, deciding to read at least one chapter of a book per day (perhaps before falling asleep), or even drinking a different type of coffee in the morning (or tea if you are not a coffee person). By slowly coming out of your comfort zone in time you will see how your daily routines held you down, you will see that something new does not always mean something dangerous, insignificant or simply stupid. Eventually, you can try practising an extreme sport, such as rafting or paragliding (sounds terrifying, but with the right company it may be a wonderful experience). Sit with your friends in a new cafe, buy yourself a purple bag even though you could have never previously see yourself wearing a bright purple bag, change your hairstyle, paint your walls in different shades of green, buy a pet to keep you company. 

Push your limits and boundaries, until you have none at all, for only then you are invincible.

2. Sleep better

If I had a dime for every single time someone complained about not sleeping well the other night, I could have easily been in Paris right now, writing this post from the Eiffel Tower. How wonderful would it be to finally get rid of all the negative energy, problems but also anxiety, that prevent you from having your well-deserved sleep? How do we expect to lead happy lives if we are constantly tired? My advice is: learn how to block the negative thoughts that arise when you go to bed, get rid of the negative energy and hidden anger you accumulated over the day, perhaps try feng-shui! Meditating can ease your mind quickly, try listening to some Chopin while sipping a glass of vine at the end of your day, maybe even doing some running or other physical activity can relieve all the stress and anxiety that keep you from sleeping like a baby. 

You can not change your life if you do not have the energy and will to do it. 

3. Good company

This can probably never be stressed enough. Surround yourselves with positive people, with amusing friends, with your loved ones and family. You should absolutely avoid people who constantly complain, who have never anything encouraging to say, who never laugh. There are plenty of people left in the universe who you can talk to, without them causing you to feel uneasy or depressed. If you listen to a certain type of music, look out for concerts you can go to and meet new people who share your interests. The same goes for book clubs, sports enthusiasts, new parents, you name it. You do not even have to meet that often in person, the social media can connect you with people all around the world. Why not have a penfriend? Why not practise that long forgotten French with a French native? 

Who you surround with affects who you are.

4. Laugh

Laugh at your own mistakes, failures, bad days, misunderstandings, etc. Why should you allow anything to bring you down? So what if you did not pass your test? There will be so many more test in your life, which you will pass. Why cry over spoilt milk, when it does not lead anywhere? 

Laugh when you fall, because you know you will stand up in just a few seconds.

Hoping you will find these few advices helpful,

I wish you all a merry Christmas!

Encantada

You Will Destroy Me - Belle De Notre Dame

As I am always searching for art that inspires me, powerful and omnipotent art, my latest discovery has really made a huge impact on me.

A long time ago, as many other kids, I watched the famous movie <The Hunchback of Notre Dame>, though I do not recall enjoying it as much as I do know, discovering it's beauty in another form. As a connoisseur of the French language and a great admirer of the French literature and culture, it is easily understandable how I fell in love with such a masterpiece, the musical <Notre Dame de Paris>, which you can visualize with English subtitles here:

https://www.youtube.com/watch?v=7-E7WDcya8Y

My God, when the song <Belle> starts, I am both on the verge of crying and fainting, such beauty, drama, one can not possibly remain calm and untouched.

This is what art is meant to do. It is meant to question the range of your feelings, it is meant to make you uneasy, to torture you with its perfection and eternity. When a true artist creates his works, he must be enduring a great deal of pain, since such art can destroy you with its power. How hard must it be to carry such emotion inside you, to cope with such battles fought in your body? Do you believe that Michelangelo created his non-finito feeling calm and at ease?

What is it like to know you have the power to touch so many souls, to cause so many different spectres of feelings? Is there any other type of power which can measure up to this one?

For me, there is not. I believe that art can overcome all limits, time, space, death, you name it. It is both a curse, and a blessing, that the human kind is thus capable of feeling emotions. Is there a weaker spot a human can have, other than the people he loves, the things he cares about? Can you destroy something one cares more about than that?

What happens when we lose it all?

Another song which captured my special attention in this musical is <You will destroy me>, where the Priest sings about the love he feels for Esmeralda, and how it will be the end of him.

Does the one true love have to destroy us? Is pain a precondition for love?

Finally, does the one we love have to feel the same threat of destruction?

Wishing you a calm beginning of the week,
With love,


Encantada.

Memento Mori or Carpe Diem?

I have been feeling a bit down in the dumps ever since I got up this morning. Perhaps it is due to the fact that I barely got any sleep last night, and I can very well qualify myself as a sleeping addict, though I have a feeling this inexplicable sadness of mine may have deeper roots.

Have you ever had one of those days where you were sad for no reason?

Have you ever though that maybe, just maybe, there is nothing wrong with you, but with the world around you?

Damn, I have always been in love with deep dramatic inner battles of people in literature and film, watching the main hero trying to conquer what seems impossible - can anything else be more inspiring?

Our lives move so quickly, that it becomes painful to live like that. It is in days like these, when the quickness of my pace finally gets to me, that I realize that this is a horrible way to live your life, the only one life that you have. When you are constantly aiming for success, constantly watching your back in order not to get stabbed by your closest friends, worrying about the consequences and costs of your actions, as if you have no freedom in the world, even though you think of yourself as a free person.

I hate to admit this, but we are all birds in a cage, trying to survive on a daily basis, aware of the fact that we are growing older and that it gets more difficult to cope with life as we approach death.

Memento Mori or Carpe Diem, which one do you choose?

Do you keep living your life blissfully ignorant or choose another path?

Do you believe that happiness can really be achieved in a life like this, on a planet like ours, in a society we choose not to change?

I once thought I knew the path to my happiness. It is only when God decided to put and end to that path much earlier than I have envisioned, that I have begun to question if I have chosen the right path in the first place.

Now, I am path-less. I am not feeling fine, nor am I feeling sad, I am just living on a day to day basis, fulfilling what are globally meaningless tasks, trying to cope with not being able to cope.

Is that not what we are all doing? Coping with the fact that we are unable to cope with something?

Being the hero in my book, I know a long journey of battling is in front of me, it rests to be seen whether my story will have a happy ending.

Do not forget that you are all heroes in your own books, you should not let those pages be wasted with meaningless words and exploits, when your book could become the best one there is and ever was.

Is it possible to find a balance between remembering the existence of death and seizing the day?

Should you ever find a recipe, please do not keep it to yourself. It would be refreshing to not have to make life-changing choices regularly.

In hope that your Friday evening was much funnier and more amusing than mine, I wish you a relaxing and interesting weekend,

Encantada 

What makes a poet, a poet? - Modern Critic

Being a spectator at a surrealist poetry evening tonight, held by an author I shall from now on refer to as XX, I couldn't help raising my eyebrows numerous times, expressing my surprise as well as shock.

( The name of the poet is not important, whereas his representation and the topics he talked about this evening are of great importance, for they can be easily translated to the wider population of contemporary poets, and thus need to be discussed )

Have you ever met an author who writes great poems, yet you can not say you like him and you feel something about him is bothering you, but you can not pin-point what? Well, that happened to me tonight. Luckily, I managed to figure out what bothered me about this author.

I absolutely hated that he was standing on a stage, for almost two hours, reading his older poems (even though the poetry night was organised in order to promote his new book), and then proceeded to analyzing them and talking about what he wanted to achieve with his poems, why he used those specific words etc. What bothered me about this was that he kept talking as if he is an excellent poet, who could measure up to Baudelaire or Prevert for example. The only thing I kept thinking of was that if he was that good, he wouldn't need to speak that much of his greatness, his poems would have spoken for him. I do not recall Baudelaire ever being that narcissistic.

What is more, poets or writers in general, should not analyze their own works, for they are the worst critics and the worst people to explain their own thoughts. All great poets have rarely discussed their works publicly, because you can not explain with ''regular words'' the meaning of your evergreen, timeless metaphors or rhymes. You can not back up a genius idea, with some simple explanation.
The only time a writer should explain his work, is only if he feels the need to show his readers a path they should follow in order to understand his work, he should never hand them the explanation himself, on a silver plate.

That is what makes a great author, a great author. Especially in prose, a genre in which you may easily be fooled to believe you have all the liberty in the world, yet you most certainly do not. Do you know how hard it is to express yourself in such a succinct and limited number of words? How hard it is to find the few words powerful enough to match the idea you are trying to convey? Even the writers like Prevert, who did not care much for the rules of punctuation and rhyming their verses, had to be extremely careful with the words they use.

You may know by now that I write poems myself. I dare say that my better works are written in my maternal language, which is Serbian, but I am doing my best to improve the way I express myself when it comes to writing poems in English. This post was not intended to offend anyone, it was meant to make us all stop and think for a second, about what makes a writer become an excellent writer, and what are the qualities of a good poet. Our society has allowed nowadays for numerous people to call themselves writers, which used to be such a powerful job reserved for only the few lucky ones who possessed the gift of breathtaking writing.

Note: no matter how lucrative nowadays it is to be a writer, you should remember that in the past, writers were not treated kindly, and often found themselves penniless as well as friend-and-family-less more often than you think. Now, we treat this occupation as if it is something anyone can become, which is complete nonsense dispersed by the capitalistic powers in order to make more money on best-selling authors, which if we stop to think about it for a second, do not actually deserve to be called best-selling authors.

Advice: be careful about the literature pieces you choose to spend your time on. In a world like ours, time may well be the most precious thing we have. Is it worth it to spend it on a book that talks about sex, money, fashion and dating, or a poem that has no originality, no soul, no hidden pain in it? Is it not more beautiful to reread Verlaine's :

''

 Les sanglots longs 

Des violons

De l'automne 

Blessent mon coeur

D'une langueur 

Monotone

'' 

?

The XX poet made many other mistakes tonight, but I shall not discuss them now. I hope he did not cause the same feelings with other members of the audience, his poetry is really not that bad, his behavior can only be destructive to the success of his work.

Also, another point for you to think about, as well as me, is something I mentioned previously. Can writing be considered a job? An ordinary job, like a being a teacher, or a doctor, or a lawyer? Can the talent of knowing how to write, be treated the same way as knowledge you can learn in order to become something other than a writer in your life?

I wish you all a relaxing end of the week,
With love,


Encantada. 

Nesuđeni

Jedini,

Kad mine dan

Opije me san

Na tren jedan

Uzmi mi dlan.

Voljeni,

Kad sav zvezdan

Mojoj duši srodan

Priđi mi žedan

Od ljubavi sazdan.

Željeni,

Meni jedini vredan

Kao smrt odan

Ti si budan

Kraj mene čedan.

Neduđeni,

Moj život bedan 

Oduvek je bio hladan

Čekao tebe, gladan

Tebe, nedostojan,

Jadan, bezvredan.

Encantada

Haunted - a short poem

The tormenting silence

Always wakes up 

The monsters in my head.

The psychic violence

Always brings up

The shadows underneath my bed.

Is it help, guidance,

Or an end that I seek?

No, just a kind soul,

To hold me when I am weak. 

For once again

The night fell,

With my haunted soul,

Awaken I dwell. 

Encantada 

Je l' to ljubav?

Ne znam, zaista ne znam. Da li je ljubav kada uživaš dok je ćutke na času posmatraš, a ona se muči ne bi li sa table prepisala reči napisane lošim profesorksim rukopisom? Naravno, ne pišu svi profani ružno, da se ogradim odmah jelte. Da li je ljubav kada oblačiš jaknu mnogo duže i sporije, čekajući da ona prođe pored tebe i javi ti se? Da li je ljubav, kada razmišljaš o njoj čak i kada treba da spremaš mnogobrojne ispite? Ne znam, valjda je..

Juče, na fakultetu, imali smo predavanje neko, svih šest grupa zajedno. Bilo nas je zaista malo, mogli smo se nabrojati na prste obe ruke (znači deset maksimum hehe). Bila je ona tu, takodje. Nije mi bilo sve jedno, moram vam priznati. Ok, jednostavno je kada nas je stotinak, nije frka, ali ovako, bogami, može biti sumnjivo. Želim da vas obradujem, nije bilo ni s od sumnjivog! Čak smo i pričali, i to baš fin razgovor smo vodili! Ljudi, znate koliko sam bio srećan u njenom društvu. Evo neko sitno poređenje. Znate kada se igra neka fudbalska utakmica, reprezentativna, i sad ona dečica neka izlaze sa fudbalerima. E pa ja sam se osećao kao dečak koji drži za ruku Kristijana Ronalda. Ne znam kako bih vam drugačije opisao taj osećaj. Kao da vam je neko dao ono o čemu ste sanjali. Sad sigurno mislite "šta, teško biti u društvu devojke sa faksa, sedneš pored nje na predavanju i to je to". Pa nije to tako jednostavno. Nije lako sesti pored nje, ne zato što se utrkuju ljudi oko toga, ne, nego ne znam, nekako bi bilo providno, složićete se. A i ja bih se odao, oh sigurno bih. Morao bih da je pogledam u njeno lepo lice svakih nekoliko minuta, da bi na kraju shvatila o čemu se radi. A ne želim to, ne još. Želim da je gledam, onako lepu, slatku, želim da uživam u tom bolu koji je uzrokovan time što ona nije pored mene. Ima nešto magično u tome, ne znam šta je u pitanju zaista. Jedna stvar koja mi je neverovatna, je ta da se meni obično veoma retko baš sve svidi kod devojke. Kod nje mi se svidelo sve, od glasa, koji do mog uha dopire kao najlepša pesma ikada napisana, do načina na koji se namršti kada rešava neki komplikovan matematički problem. Ona u meni budi emociju koju niko do sada nije probudio, neki skriveni deo mene je provirio iz mraka, namamljen njenom prisutnošću. Čoveče, želim mnogo bolje da je upoznam, ali plašim se. Plašim se, a razlog za to ne vidim. Verovatno je u pitanju to što nešto ovako nikada nisam doživeo. Nadam se da ću ipak nekako pronaći taj delić snage koji mi nedostaje da napravim taj veliki korak. Eh, a da znate samo kako sam se osećao kada sam je nasmejao. To već prevazilazi moje opisne mogućnosti. Taj osmeh je ostao da pliva u mojim očima, i uvek ga se setim kada mi je teško. Osmeh koji sam ja izazvao. Samo nek se smeje. Nadam se da ćemo se mnogo češće smejati zajedno u budućnosti.




                                                                                                                    Mikašist

Ima nas svakojakih

Šta li reći više za ove sve ljude oko sebe? Ima nas svakakvih. Svi sa svojim problemima, svojim pričama i idejama. Svi smo valjda jednaki, valjda svi sa podjednakim šansama u životu. Ali možda i nismo. Kako vreme odmiče, tako sve više gubim želje za pričom, komunikacijom sa okruženjem. Sve se ponavlja, ne menja, tapka u mestu već godinama, a svi ti ljudi koji su, realno, jedini koji mogu išta promeniti na ovoj planeti, ništa i ne rade. Mislim, nije baš ništa, ne želim preterivati, ne želim govoriti loše o ljudima, jer nisu svi loši, ali nije mnogo dobrih. Radim, zarađujem da bih imao leba da jedem, a ima mnogih koji ni leba nemaju, pa se moraju poslužiti kolačima. A ima i onih što nemaju ništa. Ne znam više ni šta o sebi reći! Zaboravio sam ko sam, vremenom su mi izbledele misli o sebi i sopstvenim željama, samo želim da ostanek u životu. Iz dana u dan, borba za borbom. Tako je to, izgleda. Ne znam preterano kako je drugima, ali ima mnogih koji se žale, mnogih koji žele nešto novo, nov početak, ili samo žele da su im životi bolji. Mnogi žele promenu, ali se ne žele promeniti. Dosta njih i ne želi pričati, drže sve to u sebi, hrane se tim gnevom, lošim mislima, ne konstatuju druge, niti se više upliću u bilo šta, i bilo koga. Samo gledaju svoje misli, taj svoj svet u kome su, ne izlaze iz njega. Pitam se šta li je gore… Kao što rekoh, ima nas svakakvih. Neki u svom svetu, potpuno otcepljeni od ostatka, neki u tišini trpe sve, ćuteći, drugi pričaju šta stignu, besede a ne čine, neki kao i nešto čine, ali leba nema od toga. A ja evo kuckam ovo, izbacujem reči iz glave da bih imao lepši san, jer je sutra novi dan, posao. Mora se zaraditi, znati i sami kako to ide! Neko ima, neko pokušava da ima, a neki nemaju. Šta se tu može? Boriti se, eto šta! Koristite svaku priliku koja vam se ukaže, jer ne padaju one s neba. Ređe su od Beogradskog snega, ali dešava se da se odjednom sve svale na vas, a vi ne znate kud ćete pre. Zato polako gurajte, koristite šta možete, preživljavajte kako znate i umete. Bolje to nego presipati iz šupljeg u prazno! Ali dobro, i ti što govore bar nešto rade, ima i dosta onih koji ni reč ne progovaraju, možda imaju šta reći, ali ne umeju, nekako ne umeju, ne znam ni sam to opisati, pošto nikad nisam bio u toj situaciji. Uvek sam našao nešto reći, bar „hvala“, ili „ne znam“, ali ostati bez reči usred rečenice, e to već mi se nikad nije desilo. Možda im se nisu sve misli slegle, možda se plaše, stide, nemaju samopoudanja, ali ,opet, ko će to znati? Lepo vam ja zborim, razmišljajte dok vas mozak još služi, kad on otkaže nema vam pomoći. Radite nešto, nemojte biti bahati i lopine, takvih je dosta, i takvi neće imat’ laku zemlju nad sobom, ako je i budu imali preko sebe. Pomažite drugima kad vam se ukaže prilika, pomoći će i vama neko, valjda. Šta reći, nije svet lep, ali mi smo ti koji ga gradimo, tako da ako vam nešto ne odgovora uzmite to nešto u svoje ruke, sredite ga vi kako god poželite, pa nastavite živeti, zadovoljniji nego pre. Živite jednom, pa pokušajte učiniti taj život vrednim, lakše će vam biti oprostiti se od nečeg lepog, nego od nečeg propuštenog i željnog opravki.

Hrizanteme

Dozivam te,

Čujem tvoje korake u daljini.

Tražim te,

Put hrizantema, u tvojoj sam blizini.

Pratim te,

Opet na istom mestu kraj tebe ležim.

Grlim te,

Šapućem ti da samo tebi još težim.

Molim te,

Ne miriši draga svoje neuvelo cveće.

Ugasite,

Vetrovi, njene predugo užarene sveće.

Nisu za nju,

Samoća groba, vlažna zemlja i nema tama.

Nije za nju,

Život bez mene, u kom je večno sama.

Encantada

Autobuska stanica

Kada idemo u školu, na fakultet, ili pak posao, često se desi da nam kao prevozno sredstvo posluži ništa drugo do naš voljeni autobus. Autobus je uvek bio drugačiji od drugih, znate, on ne ide na struju kao popularno zvana "trola", ili njegov prijatelj tramvaj. Sa autobusom nema problema što se toga tiče. Ali nije samo zbog toga ovaj momak poseban. Autobus je, ajde da tako kažem, jedna pokretna soba, koja sa sobom nosi mnoštvo tajni, uzvraćenih ili neuzvraćenih pogleda, ljubavi, krađa, ma svega ima ovde, kao što znate i sami. Meni se desilo nešto zaista posebno na tom svetom mestu, ali kao što to uvek biva, trajalo je samo par stanica, na moju veliku žalost.
Bio sam u gradu, sa namerom da kupim nove patike. Veliki sam poštovalac ovog tipa obuće, i trudim se da iskoristim svaku priliku da obnovim svoju kolekciju. Šta ćete, ljubav je to. Na moju veliku žalost, nisam našao ni jedan jedini par koji je bio u skladu sa mojim tadašnjim mogucnostima budžetksim (nisam ni sada nešto bolji hehe), a da mi se zaista toliko sviđao da bih ga pazario. Znate, mora da se oseti posebna povezanost sa patikom, nije to bilo kakav komad obuće. Svaka patika ima dušu, nešto što je izdvaja od ostalih. Ni obe patike u paru nisu iste, to garantujem! Nije ni bitno, mogli bismo da polemišemo o ovome mnogo zaista, ali nije to poenta ove priče. Dakle, posle neuspelog pohoda, seo sam snužden na drvenu klupu, onu na stanici autobuskoj naravno, i čekao autobus, šta bih drugo radio jelte. Prolazili su autobusi, jedan za drugim, žuti, crveni, "mercedes", "solaris", ali ni jedan nije bio onaj sudbonosni, koji sam čekao sa velikim nestrpljenjem. Obično uvek imam osećaj da će nešto zanimljivo da se dogodi u toku vožnje, ali se isto tako obično razočaram. Šta da se radi, život ume da bude bezobziran. Nakon nekog vremena, sav zadihan, četvorotočkaš je stigao, dahćući. Nisam mu zamerio što ga dugo čekam, hajde, ovaj put sam ti oprostio. Ulazim, penjem se klimavim stepenicama, i perifernim vidom zapazim slobodno mesto, pored jedne starije gospođe. Fina gospa, šta. Sigurnim korakom koračao sam prema sedlu, kada sam video nešto. Čuj mene molim te, "nešto". Bila je to jedna devojka, bogami zaista prelepa devojka. Retko lepa devojka, izuzetno devojče, ma kako god želite nazovite je. Bitno da je bila lepa. Ne bih je opisivao, samo ću vam jedan detalj izneti. Bilo je telo, devojke su nosile baletanke, raznu obuću koja je deo stopala otkrivala. Ova sipmatična cura, nosila je one kao platnene baletanke, ime im ne znam, nisam upoznat sa modom. Pa ne mogu sve da znam! Jeste naporni baš. Sve u svemu, njena noga obavijena finim platnom, na sebi je nosila mali crtež. Tetovaža se to zove, valjda. Ljudi, ja nikada nisam video da nekome tetovaža tako lepo stoji. Nikada! Bio je to mali, ali vidljiv ukras, u vidu malene deteline. Zelene deteline, naravno. Da ste vi videli koliko je na njenoj maloj nozi to lepo izgledalo. Još kada pogledate devojku čije stopalo krasi ova malena oznaka, pa šta više čovek da poželi. Jeste, mislim da je bila nešto starija od mene, ali ljubav ne zna za godine, tako kažu valjda. I sad, sedim ja tako, sedi ona, ja se na kravrno okrećem ka njoj, kao gledam kroz prozor, znate te pravare već, i primetim da me je zapazila. Sigurno je mislila nešto tipa "šta ovaj gleda kroz prozor ovde, kad ima na drugoj strani bliži", ali meni to nije smetalo da gledam "crkve, zgrade, biloborde" sa druge strane ulice. Shvatate da sam gledao nju hahahahah. A ljudi, znao sam da od toga neće biti ništa. Ali znate šta je dobra stvar kada je "autobuska ljubav" u pitanju? Ona će uvek ostati u obavijena velom tajne, i uvek će vas mučiti to pitanje "šta je moglo da bude". Postojala je mogućnost da se razočarate, jer prvi utisak često ume da prevari čoveka. Ovako, prvi utisak će vam ostati urezan u sećanju, i uvek ćete se sa osmehom na licu sećati tih misterioznih ljudi.
P.s. Ako neko zna devojku kontakt inbox



                                                                                                                 Mikašist

Pitiful people

Pity the people

Who smile upon other’s tragedies,

Who compare the weight of lost innocent lives,

Who cherish bloody memories,

Unwilling to put down their rotten knives.

Pity the people

Who wish death upon their same human kind,

Who destroy what their own fellow hands built,

Who burn all that they find,

Unwilling to admit their own guilt.

Pity the people,

Who are ready to threaten your family,

Who will do it all in the blink of an eye,

Who obey their lord, loyally,

Willing even to themselves die. 

Encantada

Seti se, kad je teško

Znajte, kada god vam se čini da vam je život užasan, da se samo vama dešavaju stvari kakve niste mogli ni da zamislite, znajte da se sve dogadja sa razlogom. Strela, na primer. Strela ne moze da ide napred, ako se ne povuče nazad pre toga. Onda vrtoglavom brzinom grabi napred, bori se da što dalje ode, ne mareći ni za šta oko sebe. Tako je i sa životom, ne očajavajte ako vam se učini da takoreći padate kroz život. Pa šta, i najbolji padaju! Glavna razlika izmedju pobednika i gubtnika je ta da pravi pobednik posle svakog pada ustane, a često je on taj koji mnogo više puta padne na kolena. Ustanite, borite se za sebe, zar to nije najbitnije? Uvek dajte sve od sebe, jer jedino tako ćete imati mira. Mene je ranije užasno mučilo kada znam da nisam dao svoj maksimum. Bilo da igrate izmedju dve vatre, domine, tablić u krajnjem slučaju, uvek dajte sve od sebe, jer je to jedini način da uspete u životu. Ne 99%, morate da date minimum 100% svojih mogućnosti, to je neka donja granica. Sve ispod toga je loše, i to baš loše. Jer kako očekivati nešto za uzvrat ako niste dali sve što ste mogli? Život se tako ne igra, on vam daje sve ili vam ne daje ništa. Zapamtite to.

                                                                                                                                          

                                                                                                                                            Mikašist

Gangsteri iz pakla

Siguran sam da se većina nas, tinejdžera, rado seća svog detinjstva. Tada nije bilo toliko računara, ovih današnjih "pametnih telefona" kako ih zovu, nije bre bilo toliko uređaja koji danas nama, i današnjoj omladini oduzimaju dragoceno vreme, dajući im zauzvrat jedno veliko ništa (hvala vikipediji za sve, ona je izuzezak. ŽIVIŠ!). U moje doba, kada sam imao devet, deset godina, nije bilo mnogo načina da se potroši slobodno vreme. Tačnije, nije ni bilo slobodnog vremena. Mi smo druženje smatrali obavezom, ono je za nas bilo svetinja. Najveća kazna koju si mogao da dobiješ tada, ako baš napraviš negu veliku glupost, bila je da ne izađeš popularno rečeno u "kraj" toga dana. A znate, to je tada bilo nezamislivo. Možda će vam ovo vratiti neka lepa, i ponekad bolna sećanja, ali sigurno se sećate reči "banda". U mom kraju, bile su dve nazovimo ih značajne bande. Ja sam bio vođa jedne, zvali smo se "Gangsteri iz pakla". Nemojte da me pitate ništa u vezi toga, hvala. Bilo nas je 1,2,3,4.. 8! Tako nešto, osoba jedna manje vise, davno je to bilo pa sam možda nekoga i zaboravio. Dakle, mi smo se skupljali u dvorištu moje zgrade, koja je bila nešto više nalik parkingu. Bilo je tu oko petnaestak garaža, na kojima smo često držali sastanke, dogovarali se ko nam je sledeća meta, smišlaji svirepa gangsterska ubistva i slično. Šalim se uglavnom je to bilo oko podele špijunuskih zadataka, nismo nikoga ubili naravno, ali smo sejali strah (možete misliti, sa devet godina..). Druga ekipa bila je svega pedesetak metara udaljena od našeg mesta, i sa njim smo ratovali često. Špijunirali smo jedni druge, gađali se blatom, balonima napunjenim vodom, znate već, klinačka posla. U našem gangu je bilo pet dečaka i tri devojčice, ali nemojte da vas to zavara, golim rukama je jedna od njih udavila sibirskog medveda, ja video ej! I tada je imala slomljen prst. Šta da vam kažem, bile su opake! Druga ekipa bila je nešto starija od naše u proseku, možda godinu dana kada se sve sumira. Kod njih je bilo malo drugačije, dva dečaka i moštvo devojčica, koje su bile malo starije od mene. Ni one nisu zaostajale za našim curicama. Naravno, kako smo konstantno bili u ratu sa njima, jer nismo mogli neometano da kontrolišemo protok ekstazija u kraju ( hahahahahahhaahaha), uvek smo se trudili da pridošlice u kraj privučemo na svoju stranu. Mnogo je bilo bitno brojno stanje tada, jer ako se zakačimo jedan čovek viška je mnogo. I tako, često su dolazila nova deca u kraj, vodila se borba ko će da uzme novajlije pod svoje, i uvek bi strana koja pobedi o toj otimačini ljudstva likovala. Ništa to nije neobično bilo. Međutim, jedan dan je promenio sve to. Sećam se, bio je početak avgusta, rat je bio na vrhuncu, prisustvo svih članova je bilo krucijalno ne bi li pobeda bila naša. Ali, desilo se nešto što niko od nas nije očekivao. Nije bio prelazni rok u toku, što je značilo da se nije očekivalo da se pojavi novajlija. Pogrešili smo u proceni, opasno. Jednog dana, iznenada, pojavili su se, kako smo ih zvali, "Bukneraši", druga mafijaška porodica. Primetio sam da ih je više nego obično. Došli su da nam predstave novog člana. U prvi mah nisam mogao da prepoznam ko je nov, jer sam bio malo zatečen njihovim dolaskom nenajavljenim, ali sam ubrzo video o kome je reč. Ja, veliki vođa gangstera iz pakla, ozloglašene beogradske mafije, nisam mogao da progovorim ni reč. Preda mnom je stajala devojka, (čuj devojka, anđeosko biće), i znatiželjno me skenirala svojim krupnim zelenim očima. Surova ozbiljnost na njenom licu uplašila me je. Znao sam da je ovo veliki udarac za našu ekipu, i naš opstanak se dovodio u pitanje. Ostao sam oprezan, nisam se njoj direktno obratio, već njihovom vođi: "Hoćeš da nam predstaviš novajliju"? pitao sam ga naizgled smireno, dok je u meni lavina emocija prekrivala svaki deo mog tela. Čoveče, kako je bila lepa. Razmišlajnje mi je prekinuo hrapavi glas poglavice suprotnog plemena. "Ovo je vaš budući uništitelj" pokušao je da bude duhovit, glupan. Nama nije bilo do šale, ovo je bilo zaista ozbiljno. "Ćao, ja sam ****** "( nikada se ne odaje ime gangstera, pa makar i protivnika! ) bile su reči koje su me kao veliko ubilačko sečivo probole direktno u srce. Nikada se prema meni ovako nije ophodio jedan "negativac". Nisam joj uzvratio pozdrav, i kasnije sam se kajao zbog toga. Razumite, morao sam da ostanem čvrst pred svojim ljudima, nisam smeo da budem mekušac. Okrenuo sam se i rekao im da se gube sa naše teritorije. Otišli su uz gromoglasan smeh. Njihovo dvorište je bilo pa u neku ruku iznad našeg. Tamo je bila jedna velika šljiva, na kojoj su često provodili vreme, i uvek bili spremni u slučaju da mi krenemo u napad. Imali su visinsku prednost, nismo im tu mogli ništa. Rastali smo se, moja ekipa i ja toga dana, bilo je oko deset časova uveče. Rekao sam svima da se odmore, jer nas je sutra čekao važan dan, rođendan naše bande. Drugi rođendan, velika stvar, morali smo da proslavimo to. Ali mene je nešto mnogo mučilo, nisam mogao da se radujem. Bila je to ta misteriozna devojka (nije baš misteriozna znao sam joj ime ali kao radi boljeg doživaljaja), koja mi nije davala mira. Znate, tada sam se prvi put zaista zaljubio. I TO BAŠ U NEPRIJATELJA. Nisam mogao nikome ovo da priznam, jok, nije bilo šanse. To bi bilo odmah okarakterisano kao moja slabost, i bio bih smenjen. Znate, mi smo fukcionisali demokratski, glasali smo uvek, šta god da je u pitanju, ali bi se moja reč poštovala. Razradio sam bio jednu taktiku, uvek sam ja prvi glasao i onda su se svi složili, jer niko nije bio spreman prvi da iznese drugo mišljenje od mog. Pametan sam bio vođa, nekad. A sad, nit vođa nit pametan. Šta ti je život. Nego, vratimo se priči. Te večeri razmišljao sam samo o njoj, iako je trebalo da dogovaram isporuku dvadeset pet pušaka najnovije generacije, direktno iz kompanije "Kalašnjikov". Sela je na stolicu u mojim mislima, i nije joj ma na pamet palo da ustane! Odlazi, nisi pozvana! Nije htela, džaba sav trud. Lagao bih kada bih rekao da mi je smetalo to. Osećao sam se prelepo, ali sa druge strane izdajnički, jer nisam smeo da budem zaljubljen u vojnika neprijateljske jedinice. Nisam znao odakle su je regrutovali, da li se doselila skoro ili je nešto drugo u pitanju. Nije bilo bitno, bio sam zaljubljen do ušiju. Da, da, znam, dugujem vam opis ove prelepe devojke. Hteo sam da budem sebičan i da njenu lepotu sa drugog sveta zadržim za sebe, ali kada baš hoćete da znate, reću ću vam!( Je l' baš moram..?) Baš razmišljam, kako bih počeo, tačnije odakle. Ne znam šta bih prvo istakao, jer je svaki deo njenog bića bio kao najlepši cvet u Semiramidinom vrtu. Osećam veliku strepnju. Ne znam da li sam dovoljno rečit da opišem njenu lepotu onako kako bi trebalo. Pokušaću, a vi pokušajte da je zamislite. I ne štedite se, dajte sve od sebe, uključiti maštu takođe! Počeo bih od njene kose. Imala je zaista neobičnu frizuru, nikada ranije je nisam video, mislim da mi se zato i svidela. Njena kosa je bila plava rekao bih, a na njoj je izledala kao kruna na glavi velikog kraja Ričarda. Nikada posle toga nisam video da neko tako dobro ume da nosi kosu, da, kosu. Nisam je nikada dodirnuo, ali siguran sam da bih u tom slučaju osetio neopisivu želju da joj kosu isečem i odnesem kući, ljubomorno je čuvajući od svih pogleda i dodira. Imala je božanski lepo lice. Njena dva oka, dva nepregledna zelena polja, sijala su kao najsjanije zvezde u vasioni. Izgubio sam svoje srce u njenim očima, sećam se tog dana kao juče da je bio. Kada me je pogledala, deo te stvarčice koja kucka u grudima zauvek je ostao da luta tim beskrajnim livadama. Usne, male, ali lepe, kao da su rađene po meni, samom rukom Božijom. Rekli su mi, još kad sam bio mali, da magija ne postoji. Tada sam plakao, sećam se. Ali lagali su. Njen osmeh je bio magičan, mogao bih to da potpišem, gde treba, dajte odmah! Kada me je taj dan gazila pogledom, osmehnula se, na neki neobičan, spontan način. Mislim da je taj osmeh ukrala od Afrodite, ali ne mogu da tvrdim sa sigurnošću. Bila je nekako sitna, ali zaista lepo, sportski građena. Nije mi bilo svejedno dok sam stajao pred njom. Bila je nežna kao labud. Mislim da sam zadrhtao. Srce mi je skakutalo po grudom košu kao uplašeni miš. Evo dok je zamišljam, i sada, nakon svih ovih godina, i dalje me pecka nešto. A valjda je to bila ljubav. Ova priča nema nastavak. Ona se posle toga nije više pojavila sa Buknerašima. Nisam ni pitao za nju. Nije bi funkcija dozvoljavala. Par puta mi se učinilo da sam je video, pošao bih za njom, ali ona bi svaki put bežala, neuhvatljiva poput sna. Taj pogled sam još nekoliko puta osetio na svom licu, srce mi je zaigralo kao onda, a ona bi, u svom stilu, nestala u vidu neostvarenog sna.



                                                                                                                                           Mikašist

Oproštaj

Jedini,

Nema reči kojima bih ti rekla ono što bi ti moj zagrljaj rekao,

Nema pesme kojom bih ti šapnula ono što bi ti moj poljubac šapnuo.

Ti više nećeš biti moj, ja više neću biti tvoja,

Ti ćeš zauvek biti moj, kao što ću ja zauvek biti tvoja.

Jedini,

Tvoj mili glas odzvanja u mom sumornom srcu,

Odričem se tvoje ljubavi, a veću od nje neću nikada upoznati.

Ruke mi žude da te još jednom obgrle,

Da iz njihovog kruga nikada više ne izadješ.

Jedini,

Ne znam ni sama zašto sebi nanosim ovoliku bol,

Ali meni je potrebno da odem,

Jer gubim samu sebe u obrisima Beograda,

A onda opet, gubim i tebe.

Jedini,

Moje je prokletstvo što nikada nećeš znati snagu moje ljubavi,

Što si uvek mislio da si mi nepotreban, da te ne želim,

A ja sam tebe ceo život čekala, da samo tebe volim.

Jedini,

Moje je prokletstvo što ti ne mogu dati ništa osim bola,

A tako bih ti dala sve što moje ruke mogu da ti podare.

Moja je tuga što ovaj život nije za nas,

A znaš da sam se oduvek plašila smrti.

Jedini,

Nema pesme kojom bih ti šapnula ono što bi ti moj poljubac šapnuo,

Nema reči kojima bih ti rekla ono što bi ti moj zagrljaj rekao,

Ti više nećeš biti moj, ja više neću biti tvoja,

Ti ćeš zauvek biti moj, kao što ću ja zauvek biti tvoja.

Encantada

Otkrivanje sveta oko nas

Lepe su ove godine u kojima otkrivamo svet oko sebe

 

     “Starim vsegda učeći se”, rekao je naš poznati pisac Dositej Obradović jednom prilikom. Naravno, tokom celog svog života, čovek svakodnevno, poput zagriženog avanturiste, uči do tada nepoznate stvari, pronalazi nova mesta, upoznaje različite ljude. Život jednostavno ne traje dovoljno dugo kako bismo istražili celokupan svet koji nas okružuje, onako kako bismo mi to želeli.

Čovek je u ovim, tinejdžerskim godinama, kao disk. Dugujem vam objašnjenje. Kao što svi verovatno znamo, disk služi kako bismo na njega, takoreći “narezali” neki materijal. Da li su to slike, pesme, video zapisi, nije bitno. Naš mozak ima sličnu svrhu. Dok smo mladi, on ima samo jedan cilj. To je neprestano prikupljanje podataka. Naravno, neki podaci su za nas manje bitni, dok su neki pak od egzistencijalnog značaja. Kada smo bili deca, za nas je ceo svet bilo jedno veliko arheološko nalazište, koje je sa nestrpljenjem čekalo da otkrijemo sve njegove tajne. Kako su klinci po prirodi veoma radoznali, ne čudi činjenica da je veliki broj dece osetio na svojoj koži opekotine prouzrokovane dodirivanjem vrele pegle. Šalu na stranu, uporedo sa odrastanjem, raste i naša želja za istraživanjem nepreglednog prostranstva, poznatijeg pod imenom svet. Smatram da smo u “poznim” tinejdzerskim godinama,  najslobodniji da se prepustimo novim iskustvima. To su godine u kojima nije sramota nešto ne znati, jer pred nama je život, koji nas strpljivo čeka na peronu, ne bi li nas smestio u odgovarajući vagon. Doduše, nismo uvek mi ti koji biramo vagon. Život ume da bude veoma nepredvidiv,( kao proliv ( AHAHAHAHAHA MORAO SAM)), kao tigar sateran u ćošak. Kažu da čovek što više zna, to više vredi. Slažem se sa tom izrekom, jer zaista verujem da je to istina. Veoma je bitno kako gledamo na stvari oko nas, jer pogrešno posmatranje može da nas dovede do nekih pogrešnih zaključaka. To je jedan od razloga zašto su ove godine ne samo lepe, već i u mnogome korisne. Sve što uradimo loše, previdimo, imamo vremena da ispravimo, ili bar ublažimo posledice. Mislim da je veoma bitno da u ranom periodu našeg života otkrijemo što je vise moguće sveta. Naravno, kada kažem svet, ne mislim striktno na celu kuglu zemaljsku, već na ono što za svakoga od nas reč “svet” predstavlja. Za mene je svet mesto gde se nalazim u datom trenutku. Bilo da je to restoran, park, veličanstvena kuglana od crvene opeke ili jednostavno učionica, trudim se da osetim sve što se oko mene dešava, jer je valjda i svrha našeg postojanja osetiti život, odgonetnuti što je moguće više njegovih tajni. Istini za volju, nije svako voljan i spreman za tako nešto. Neki ljudi prosto ne žele da učestvuju u otkrivanju spoljašnjeg sveta, već se fokusiraju na istraživanje nekog svog, unutrašnjeg mira. Njihov disk odbija da prihvati informacije “spolja”. To je u redu, svako je kovač svoje sreće. Takođe, neke stvari je bolje ostaviti netaknute. Ja se trudim da u svakom novom danu koji mi je podaren naučim nešto novo, pa makar to bilo i ime neke retke metamorfne stene, ili izolovanog afričkog plemena. Na mom disku ima dovoljno mesta za sve te informacije, jer su preda mnom godine i godine istraživanja te složene enigme znane kao život. Život je lopov. Oh da, i to vrsan! Ukrade nam mladost dok trepnemo. Stoga smatram da u ovim, najlepšim godinama, treba da se prepustimo dobrim stranama života, i da neko vreme ne trepćemo, jer niko nikad ne zna kada lopov sprema krađu. Naravno, kada ostanemo bez mladosti, možemo samo da se nadamo da je naš disk popunio svoj kapacitet, i da je još uvek sposoban da podatke koje je prikupljao iskoristi na pravi način.

Da život nije komplikovan, ne bi bio zanimljiv. Ima nešto neobično u “mačevanju” sa problemima. Da je sve idealno bilo bi dosadno, barem po mom mišljenju. Mislim da ću ovde staviti tačku na ovu priču, jer čeka me život da ga istražim!

                                                                                                                                       Mikašist

                                                                                                                                             

Mikašist