Gorki snovi

Budim se. Tako sam dugo sanjao. Sanjao sam da sam u školi. Bili smo na fizičkom, to sam voleo. Ja sam najbolji sportista u školi. Posle toga sam trčao. Trčao bez nekoga cilja, kao da bežim od nekoga, a niko me nije jurio. Tako sam jednom trčao kada sam gledao film o nekom čoveku koji je isto trčao. Sanjao sam i da se ljuljam na ljuljašci u parku. Mama me je ljuljala. Imao sam 5 godina. Tad sam polomio ruku, sećam se. Posle toga sam sanjao da sam u gimnaziji i da dobijam nagradu za sportske uspehe. Mnogo volim tu nagradu što sam dobio, to je bilo za najboljeg sportistu generacije. Takođe sam sanjao i neke ružne snove. Prebili su me na ulici neki grubijani. To je davno bilo. Ali našao sam ih posle. Nikad nisam sanjao toliko stvari odjednom. Ali volim da sanjam. Isto tako sam sanjao da su me udarila kola. To je bilo baš užasno. Sanjao sam i da sam se bacio pod voz. Mora da je bilo pod utiskom Ane Karenjine. Ali svi snovi su tako kratko trajali, kao da su se menjali brzinom svetlosti. Nikad tako nešto nisam doživeo. Sad je neka galama. Klasično jutro u mojoj porodici. Nešto mi je mutna slika, mora da sam stvarno dugo spavao. Mama. Tata. Šta će oni u mojoj sobi. Bože, prepadoše me. To nisu oni bre. To nisu oni, oni ne nose belo ali možda i jesu liče ali zašto nose belo mama zašto ma..------^----^---^---------------------

Mikašist

Šah

Gledam ga. Trese se. Ruke mu se znoje. Znam da ću pobediti. Ovo je moj teren. Povlači potez. Katastrofalan. Pričao mi je ranije, pre nekoliko dana, kako ima decu. Dvoje. Nik, i Beti. Oženjen je prelepom šveđankom. Pokazao mi je sliku. Jeste lepa. Lepa su mu i deca. Devet i sedam godina. Ne treba da odrastaju bez oca. Ali, ovo je igra za život. Samo jedan od nas će izaći živ. Pomeram konja i "jedem" njegovog topa. Sada će biti lako odneti pobedu. Sa druge strane, ja nemam nikoga. Mene niko ne čeka. Imam samo nju, koju volim. Ali ona je daleko. Ne zna za mene. Možda bi trebalo da izgubim. Deci treba otac. Kome ja trebam. Nikome. Povlači jos užasniji potez. Moraću sam sebe da pobedim. Pobeđujem u igri povlačenja očajnih poteza. Nameštam mu. Trenutno on pobeđuje. Vidim da mu je laknulo malo. Sada sigurno oseća da će preživeti. Život u njemu se budi. Vidi da će pobediti. Ali. Ipak. Ona žena u prodavnici, navikla je na mene. Njoj ću nedostajati. Poštar. Kod koga će piti sok po vrelom letnjem danu. Čistačice, one me obožavaju. Kako da umrem. Ne smem zbog njih. Pravim odličan potez. "Jedem" mu kraljicu. Ima kralja i topa. Ja kraljicu i konja. Ovo je sigurna pobeda. Nadam se da ovo nije još jedna nacistička igra. Nadam se da će me pustiti iz ovog jebenog logora. Da li će stvarno. Ponovo se znoji. Verovatno misli na ženu i decu. Ako pobedim, ja ću im ubiti oca. Ja nisam ubica. Puštam ga da mi pojede kraljicu. Onda i konja. Imam samo kralja. Gde ste sada saveznici, gde ste!? Možda će unuka da nazove po meni. Nadam se da je svestan da sam ga spasao. Gleda me i smeje mi se. "To su žena i deca moga brata. Izvini druže, mora da se preživi". Ne mogu da dođem sebi. Hvata me panika. Teško dišem. Naseo sam. Ko ne bi. Sada meni drhti ruka. On se i dalje smeje. Saberi se. Saberi se! Ovo je tvoj teren. Dobro. Onda, neka igra pocne. Ili i ti i ja, ili ni ti ni ja. Uzimam kralja u ruku i povlačim poslednji potez. Pat. Osmeh sa lica mu nestaje. Mikašist

Toчкић

Волео сам много да се шетам. Од малих ногу, тата ме је водио свакога дана у шетњу. Показивао ми је разне знаменитности града, музеје, прелепе зграде (одакле се касније јавила моја жеља да упишем Грађевински факултет) и остале ствари вредне посматрања. Пре пар месеци, ако се не варам, када сам шетао земунским кејом, открио сам колико је то место у ствари лепо. Многи ће рећи како је смешно што сам то тек сада открио, али није тако. Ја сам земунски кеј посматрао другачије. Не само споља, већ и изнутра. Када год сам ишао тамо, као да сам један део себе њему остављао. Цвркут птица, звук воде, шапат ветра, осећај који те преплави када те сунчеви зраци окупају... све је то непроцењиво. Ко то не доживи, тај ништа није доживео. Иако ми је било прилично далеко(морао сам да користим две линије градског превоза не бих ли стигао тамо), кажем вам, било је вредно потрошити време на пут до кеја. Кад год бих се, уз одређени степен нервозе, вратио кући из школе, или, рецимо, са тренинга, одлазио бих тамо да разбистрим мисли. Легао бих обично испод истог дрвета сваки пут, јер је одатле био најлепши поглед. Величанствен, тачније. Могао сам да видим све. Дрвеће, бистрину воде, птичице на грани, људе који ужурбано корачају, не знајући да када би застали бар на тренутак, и погледали око себе, сви проблем би им се чинили лакши. Тај опуштајући шум ветра, песма птица, то је оно што је битно у животу. Дуго сам, тада, посматрао једну птицу. Сваки пут када бих ја дошао на своје место, и сместио се, она би почињала своју песму. То је изгледало отприлике овако. Чим бих ја заузео свој положај, она би то схватила као позив да ми изведе своју песму. Наравно, нисам имао ништа против улоге слушаоца. Штавише, истински сам уживао у томе. Пре него што би почела са песмом, птичица би прво скакутала са гране на грану, не би ли нашла најпогодније место за своју изведбу. Све је морало да буде како треба, па је ово било као припрема пред наступ. Када би нашла одговарајућу грану, опрезно би гледала око себе, као да је чекала да ли ће се још неко придружити аудиторијуму. Међутим, пошто је то било само моје место, јер не волим да га делим ни са ким (и сви су то знали!), нико се није придруживао. Птичица би, затим, одлучила да је време да почне са извођењем перформанса, видно незадовољна што нема никога осим мене да је слуша. Сваки пут бих се томе насмејао. Прво би неколико пута опробала глас, да би била сигурна да није случајно зарђао у међувремену, да се којим случајем не осрамоти (овде сам видео огромну сличност са човеком, јер сваком човеку је најбитније да се, јелте, не осрамоти, што ми није чудно, иако не сматрам да је важно... Када би била сигурна да јој је глас спреман за наступ, птица би га преточила у песму која је, додуше, сваки пут звучала истоветно. Мени то није сметало, ни најмање. Птичју песму доживљавао сам као књигу. Сваки пут када бих је чуо, доживео сам је на други начин. Никада се није десило да ми песма досади. Била је заиста чаробна. Упркос томе што је звучала увек исто, ја сам је доживљавао у зависности од тога каквог сам био расположења, у каквој сам се ситуацији налазио или како сам се осећао. Било је ту много фактора. Након минут, два, птичица би наједном завршавала са песмом. Морам да кажем да је увек одлазила на брхунцу изведбе. Баш када бих се уживео у песму, она би прекинула и одлазила. Из чиста мира. И сваки пут у истом тренутку. Не шалим се када вам кажем да је прецизност била запањујућа, попут атомског часовника. О тој птичици и дан-данји понекад размишљам. Једног дана, када сам исцрпљен тренингом дошао кући, родитељи су ми изгледали забринуто. Нисам схватао о чему се ради. Истини за вољу, никада их нисам видео тако утучене. Чекао сам пар тренутака, надајући се да ће ми рећи у чему је проблем, али не. Нису ми рекли. Данас ми је жао што то нисам тада сазнао, али не верујем да би ствари данас биле другачије и да јесам. Једино што су ми рекли било је: ,,Иди сине до Земуна, ништа се није десило, само смо отац твој и ја мало уморни. Немој до касно, вечера ће ти бити на столу”. Замислио сам се. Али нисам овоме придавао велики значај. Помислио сам да је у питању лоша финансијска ситуација, јер смо били задужени до грла. Једино ми је било жао што нисам никако могао да им помогнем. Сада кад преиспитујем своје мисли, можда сам и могао, да сам се ангажовао више. Али мени је Земун био на првом месту. Са једне стране, мама ми је касније рекла да је добро што је било тако, што сам своје време у потпуности користио. Отишао сам до Земуна. Време, људи моји, никада лепше није било. Двадесет и пет степени целзијусових, сунчано, без иједног облака на видику. Шта човек више пожелети може. Можете мислити како сам се тада осећао. Сунце се пресијавало на површини Дунава. Људи моји, заиста, какав дан! Морао сам то да поновим, јер стварно, ово је био дан за који бих мењао читав свој живот. Одлучио сам да се прошетам мало дуже него обично, јер, разумете, морало се ово време искористити максимално. Отишао сам до неких места где никада раније нисам био. Чаробна места сам обишао, верујте ми на реч. Пошао сам, потом, до мог престола, мог дрвета. Дошао сам тамо и, по први пут у животу, био искрено изненађен. Шта да вам кажем?! Верујте, мене иначе скоро никад ништа не може изненадити. На мом месту је, ни мање ни више, лежала нека девојка. Девојка, еј! Помислио сам да је ово катастрофа, да би ми овакав дан могла уништити припадница лепшег пола, како их зову, не знам ни сам зашто. Пришао сам јој и рекао да је то место моје и да само ја ту могу да лежим. Погледала ме је и праснула у смех. Замислите, она се мени смејала. Мени да се неко смеје на мојој територији?! Размишљао сам да ли да одем и вратим се касније, када она буде отишла. Не, рекао сам себи, и легао поред ње, притом је гурајући сто сам више могао, да бих јој дао до знања да је то место само моје. Она се поново насмејала. Била је прилично лепа, морам да буде искрен са вама. Прво смо лежали непомично неколико минута, да бих је на крају запитао откуд она овде. Одговорила ми је да је дошла на одмор из Норвешке (знате, никада нисам био љубитељ скандинавских земаља), да тамо живи код тетке, а да су јој родитељи овде. Прича нас је понела, и мрак је пао. Било је време да кренем. Разменили смо бројеве телефона. Питао сам је да ли би желела да је испратим до куће. Одбила је, пошто је живела на свега пет минута одатле. Договорили смо се да се сутра нађемо на истом месту, а да ћемо време накнадно договорити путем телефона. Не знам зашто, али нисам био сав свој тада ако ми верујете. Мислим да сам се тада заљубио. И био сам необично насмејан. Људи су ме чудно гледали, као да нешто са мном није у реду. Зашто људима смета мој смешак од ува до ува, питам ја вас? Ни њима нико не брани да се смеју. Здраво је смејати се. Смејте се док можете, то вам је мој савет. Сео сам на аутобус, и размишљао о том дану. Све је било идеално. Чак ме аутобус крцат људима(углавном нервозних), заједно са устајалим мирисом зноја појединих путника није могао спречити да останем најсрећнији човек на свету. Мислим да то довољно говори о количини среће коју сам тада осећао. Приметио сам да није било птичице тог дана. Можда се уплашила незваног госта, те је побегла. Рекао сам себи да ћу питати сутра Норвежанку да ли је којим случајем приметила. Када сам дошао кући, сав сијајући од среће, моји родитељи нису били код ту. Вечера је, као што је и речено, била на столу. Пита са сиром и печење. Речима Вам не могу опистаи своју љубав према печењу. Па овом дану никад краја, помислио сам. Све лепше од лепшег, била је моја следећа мисао. Измирио сам потребе за храном, и задовољан учињеним тога дана, легао сам на кауч, да се мало опустим. Убрзо, моји родитељи су дошли. Чуо сам то. Чуо сам, по мамином плачу. Устао сам, да бих видео у чему је проблем, зашто моја мама плаче. Она је, истини за вољу, често плакала. Обично би је и најмање ситнице натерале да пусти сузу из својих небеско плавих очију. Она је радила као медицинска сестра, у Ургентном центру. Видео сам бели мантил окачен о офингер (никада га нисам волео, штавише, презирао сам га), па сам знао да није била на послу. Некада би плакала када би се вратила са посла. Тешко јој је падало да гледа све те људе, разумео сам је. Разумем је и дан-данас. Ја сам за њу био цео свет. На свет сам дошао као превремено рођена беба, и било је питање да ли ћу уопште преживети. Моја мама је све време док сам био у инкубатору проводила поред мене, док је мој отац радио. Чак је и падала у несвест јер није ништа јела, само да би остала поред свог сина јединца. Није желела да после мене има више деце, као ни мој отац. Чинило ми се да сам је ја довољно намучио. Не мислим да сам ја томе крив, него цела да ситуација након мог рођења је учинила да је моја мама постала тако осетљива, и не верујем да је била способна да прође кроз све то поново. Ја сам се својски трудио да будем добар син, син чије ће име изговарати пред колегиницама сијајући од поноса. Не знам да ли сам успео то да јој подарим. Надам се да јесам. Искрено, волео бих да је тако. Она је то заслужила. Отац је одмах отишао на спавање. Није ми се ни јавио. Навикао сам на то. Увек је био шркт по питању емоција. Знам да ме волео, знам да ме и данас воли. Волим и ја њега, то не могу да порекнем. Када сам био млађи, били смо много блискији. Нисам се одвајао од њега. Али, како је време пролазило, отуђили смо се. Како због моје школе, тако због његовог посла. Возио је шлепер, црвени. Како сам ја растао, а тако и моје потребе, отац је морао да нађе други посао. Радио је по цео дан, да бих ја имао све. Навикао сам да га зовем отац. Он је то волео. Израз тата је за њега био прихватљив, а за „ћале“ ми је следовао поглед преко рамена. Добар је човек мој тата, упркос свему, верујте ми. Питао сам маму шта се десило, зашто плаче. Рекла ми је да не жели да ме оптерећује њиховим проблемима, када већ имам довољно својих. Рекао сам јој да може слободно све да ми каже ако некако могу да помогнем. Захвалила ми се што сам пажљив, и отишла на спавање и она. Остао сам сам са својим мислима. Касније, када је све било готово, сазнао сам да је отац тог дана добио отказ, и да су му дали свега два дана отказног рока. Сутрадан, пробудио ме је аларм. Устао сам, распремио кревет, опрао зубе, руке, умио се. На брзину сам спремио доручак, да не одем гладан у школу. Знате, моја мама није волела да идем гладан у школу. Када сам изашао из куће, и већ стигао до капије, сетио сам да сам заборавио да извучем кључ из браве. То ми се никада не дешава, али ето, десило се овог пута. Размишљао сам да га оставим тамо, да видим да л' ће неко да ме опљачка. Баш када сам био на ивици да се одлучим на тако нешто, ужасан звук ме је тргнуо из размишљања. Окренуо сам се, и заплакао од смеха. Залутали гавран се „закуцао“ у прозор моје собе. Глупа птичурина - помислио сам. Аутобус ми је побегао, па сам морао да се ослоним на своју кондицију. Волео сам да шетам, мада, тада је моја брзина морала да исплива на површину да бих стигао на време. Упркос журби, никада улицу нисам прелазио на црвено светло. Искључиво сам то радио када ми се укаже зелени пешак, па макар улица била пуста. Дан у школи ми је прошао, па, слободно могу рећи као и сваки други. У мојој школи никада се ниста није радило. (У школи је) обично било нас пет (у најбољем случају седам) ђака, и професорима би падао мрак на очи када би нас видели. Тако је било из дана у дан. Једва сам чекао да се школа заврши тог дана, разуме се, да бих могао да посетим кеј, и своју нову љубав. Да, мислим да сам се тада заљубио. Никада нисам осетио тако нешто. Целог тог дана, одлично се сећам, њен лик ми се мотао по глави. Наравно, то ми није сметало, ни најмање. Звоно је означило крај последњег часа, на моју огромну радост, верујте. Напокон сам био слободан. Као лет птице слободан, што би рекла мама. Јавио сам другарици (још увек смо на том степену), да се договор помера за пола сата напред, ако се она слаже. Хтео сам да јој купим поклон, да је изненадим. Пошто је Норвежанка, одлучио сам да јој купим цд са композицијама Едварда Грига. Можете ли поверовати да ни дан данас не знам како сам се тога досетио. Помислио сам тада да би то могло да јој буде симпатично. Цвеће и чоколада су већ били давно прошло време. Знао сам за једну малу продавницу дискова “Сирена”, која је била близу, довољно близу да стигнем на време. На путу до радње, пажњу ми је привукла мала тезга на ћошку улице. Симпатичан, млад момак је продавао привеске. Један, у облику камиона, запао ми је за око. Купио сам га, и планирао да га касније дам тати. Ту сам изгубио мало времена, па је требало пожурити. На памет ми је пала птичица, а са њом и Норвежанка. Бацио сам се у размишљање. Да ли је она стварно љубав мог живота? Јасно вам је, у питању су клиначка размишљања. Можда је ово све само варка. Можда се ја њој ни не допадам. Та мисао ме је плашила, Бога питајте зашто. Дуго сам био размишљао о томе, да сам умало заборавио куда сам се упутио. Знате, не догађа ми се често да тако одлутам у мислима. Обично гледам шта се налази око мене, зграде, куће, паркове, као када сам шетао са татом. Али, то није био случај овог пута. Последње чега се сећам је магловит престрављени поглед познатог ока, и јарко црвене боје. Знам да није хтео. Ево ме данас, праћен звуком точкића, на месту где је моја нога оставила свој последњи траг. Тачније, обе моје ноге.

Trka sa životom

Trčim, trčim a nigde ne stižem. U začaranom sam krugu. Trčim. Sve brže i brže. Ništa. Ne mogu da pobegnem. Probaću posle ponovo. Gde sam. Šta je ovo. Slama. Smrdi. Spavam. Trčim, trčim i ništa, opet. Ne mogu da pobegnem. Kakvo je ovo mesto. Kako je moguće da trčim, a ne pomeram se. Zašto. Zašto sam ovde. Hoću napolje. Trčim. Ne mogu da pobegnem. Ma uspeću. I dalje nigde ne idem. Trčim kao nikada. Najbrže što mogu. Moram da uspem! Pali se lampa, treperi. Gasi se. Umorio sam se. Umreću ovde. Sutra ću uspeti. Trčim za svoj život. Moram da pobegnem. Lampa se pali opet. Uspeću, to je znak. Trčim za svoj život ovde!!! Usporavam. Lampa se gasi. Ne mogu više. Umreću. Umirem. Umi... Čovek u belom otvara vrata kaveza, vadi hrčka napolje i nešto zapisuje. Mikašist

Tik Tak

Tik. Tak. Tik. Tak. Tik. Tak. Vreme ide. Prolazi. Ja ležim na krevetu sada. Vidite? Gledam u plafon. Ruke su mi iza glave. Znate onaj položaj. E taj. Baš taj. A pa da. Vidite me. Smešno s moje strane. Čekam. Ima nešto lepo u čekanju. Nekad čekam nešto fino. Nekad čekam nešto teško. Nešto ružno. Nešto užasno. Više boli kada se čeka nešto lepo. Jer ono može da se ne desi. Tu je problem. Ubija pomisao na to. Ružno je ružno. Očekujem ga. Ako se ne desi. Ok. Super. Vreme nije stalo dok ovo pričam. Hahaha. Tik. Tak. Tik. Tak. Voleo bih da znam koliko je sati. Mislim da je oko podneva. Slobodna procena. 12:45 dakle. Blizu sam bio. Čovek u životu greši. Grešim i ja. I grešio sam. Znam samo da neću više grešiti. Na greškama se uči. Tako kažu. Da li je to tako. Ne znam. Nisam ništa naučio. Hmm. Ipak jesam. Ali ne o sebi. O drugima. Nikoga nije briga, zaista. A zašto bi i bilo. Realno. Treba sebe gledati. Bože, lutam, lutam. Lutaju mi misli malo, razumete i zašto. Sećam se kad sam jeo lubenicu. Nedostaje mi to. Voleo bih da mogu sada da je okusim. Jedan zalogaj. Samo jedan. Mali. Sitan. Ili sladoled. Život bez sladoleda nije život. Igra mi se ledeni čika. Trči mi se u parku. Grudva mi se. Hoda mi se. Pliva mi se. Sanja mi se. Mašta mi je mrtva. Ubili su je. Ubili rečju "smrt". Hahahah. Izvinite. Malo je smešno. Mada. Ne želim vise da živim. Ne ovde. Znate li vi koliko sam je samo voleo. Više nego pčela cvet. Više nego zemlja kišu. Volim je i sad, znate? Nikad je ne bih povredio. Želeo sam samo da je gledam. Hahahaha. To mi je bilo dovoljno. Hahahahaha. Zato sam uradio to. Da je gledam. Njeno malo, lepo lice. Ali šta vi znate o ljubavi. Hahaha. I džabe vam sve ovo, nećete je naći. Nikad. Idemo zajedno gore. Samo drugim putem. Kad malo bolje razmislim. 12:45, ona je već tamo. Moj anđeo. Voli i ona mene, verujte. Hahaha. Izvinite.

"Poslednji razgovor detektiva Robsona i Majkla Smita, osuđenog na smrt vešanjem zbog otmice sedmogodišnje Rebeke Perl"

Mikašist

Miris kiše

Miris kiše me budi. Prozor je otvoren. Gledam na sat. 8:14 po slobodnoj proceni. Čoveče. Rano je. Zašto kiša nije počela da pada u 12:37 recimo. 13:08 recimo. 15:49 recimo. A tad nećes da padas je li. Ustajem. Volim ovo vreme doduše. Prilazim prozoru. Vrt raznobojnih kišobrana nalazi se na ulici. Beli. Žuti. Zeleni. Lgbt. Oranž. Kako glupo zvuci oranž. Narandžansti. Plavi. Barberi naravno. Kreću se, ali deluje kao da sve stoji. Kada jedan ode, drugi zauzme njegovo mesto. Neki ljudi kisnu. Nemaju kišobran. Njihova namrgođena lica smešna su. Haha. Kisnite sad. Primećujem jednu devojku. Iako nije uobičajen topao letnji dan, obučena je kao da jeste. Šorc, teksas, malo pocepan sa prednje strane, u fabrici verovatno. Bela majica. Lepa devojka. Ima kosu do ramena. Plava je. Ali ne bas onako skroz. Plava ali malo vuče na braon. Lepa kosa svakako. Ima lepo lice. Vidim da joj se oči smeju zajedno sa usnama. Boju ne vidim. Ima lepa usta, puna. To vidim. Lepe crte lica. Pikaso je crtao garant. Smeje se na kiši. Osmeh joj sija. Ili su to zubi. Zubi. Ali osmeh joj je prelep. Sad se i ja smejem. Igra na kiši. Nije je briga što je mokra do gole kože. Oseća kišu. Ja isto osećam. Pada mi na glavu. Malo se povlačim sa prozora na bezbedno. Ona i dalje igra dole. Sama. Smeje se kao luda. Čoveče, prelepa je. Mislim da sam se zaljubio. Ali ne poznajem je. Ne može tako. Mora prvo "ćao, da li si za jedno piće možda dva?" Da, to je to. Bože šta ja pričam. Kako si lepa devojko misteriozna. Hoću da te upoznam. Ali, da skočim sa prozora, teško. I kiša je. I nisam zube oprao. I ide mi se u wc. Samo tražim izgovor da ne odem dole. Moram. Moram, joj bre. Vidi je. Ona sigurno obožava kišu. Može da mi posluži da mi skuplja kišnicu kad nestane vode. Moje fore. Bog da sačuva. Neka žena se dere. "Eno je, eno je!!" Šta se dereš ženo božija. Dva muškarca u belom prilaze devojci. Ona se i dalje smeje. Ne obraća pažnju. Gleda u nebo. U kišu. Žena dobacuje da može da zadrži stvari, ionako se sad neće prodati. Dva čoveka navlače devojci košulju sa čudnim rukavima. Sedaju u kamion. I odlaze. Tamo gde nema kiše. Mikašist

Dubina borbe

Ta divna melodija, smiruje me, dovodi me do suza i gasi mi telo, pušta ga u ler, neki potsvesni trans dok se ja smirujem. Sav taj bes i mržnja polako se spiraju s' mene dok ja pokušavam da zaustavim novi napad nekontrolisanih pokreta i bezosećajne, neopisive energije koja izbija iz mene i želi da uništi sve što je u okolini. Ako pokušam da se smirim, mogu, ali osećaj je još gori, energija još jače dolazi ovog puta, u udarima, osciluju smirenje i bes, plešu međusobno u igri smrti gde samo jedan sme opstati, ovoga puta. Ako se smirujem, a bes je i dalje tu, imam osećaj kao da sam neko drugi, kao da se samo pravim i glumim, da krijem istinu, vrebam u mraku sa ogromnim osmehom na licu, spreman da napadnem svoju sledeću žrtvu čim napravi svoj pogrešan, poslednji korak. To je toliko urezano da, iako se smirujem, imam osecaj da je smirenje samo površno, da je na mom licu smireno, dok mi glava pulsira i pokušava da zaustavi tikove, grčenje i želju tela da se kreće, maše, udari šta god može. Ta divna melodija. Smiruje. Vraća teške misli u dubinu, vraća ih u fioku, govori im da će biti prilika kada će biti pozvane na delo. Da, to bih i želeo, da iskoristim tu energiju, želju za lovom, ali ne ovog puta. Ovog puta će bes da sedne, a smirenost može plesati sama uz prijatne zvuke koji dopiru do mog mozga. Nije uvek isto, nije uvek isti početak, niti isti kraj. Nije uvek ista melodija, isti zvuk koji me naglo "cimne" i počne da smiruje. Nije uvek rešavanje problema hitro. Ponekad traje par minuta, ponekad satima, nikad se ne zna. Možda traje ceo život, samo što ne želim priznati da je ovo sve gluma, i da ja sve ovo vreme čekam, samo čekam da svi naprave svoj pogrešan, poslednji korak, pre nego što ja napravim svoj. Er Golb

Bila je to nekad umetnost

Bila je to nekad umetnost,

kaže mi drugar, može se reći prijatelj, redak primerak, retke sorte ljudi koji se pojavljuju jednom u 76 godina ko’ Halijeva kometa. No, da ne odmičem podalje od teme, moj prijatelj često govori kako su moja dela komplikovana i umršena, kao slušalice kad ih izvadite iz džepa. Kaže da mnogo zahtevam da čitalac razmišlja. Danas ću to sve promeniti, uprostiću svaku svoju priču, biće jednostavno i pravolinijski, kao moja putanja za koji minut. Počeću da pišem i slikam kao većina modernih umetnika – malo kap tamo, malo vamo, i „grandisimo“, gotovo delo, sa dve, možda i tri kapi boje. Više nego dovoljno. Kratko, jasno, toliko provokativno da mi se povrati, ali radi svoj posao! Možda me drugi razumeju, napokon. Zato, od danas pa nadalje, sva svoja delova uprošćavam. Nema više „Žikine galerije miline, misli i umetnosti“, od danas pa nadalje zvaće se „Žikine moderne novine“! Hronike širom sveta, slike kakve pre niste videli, i priče u koje ne biste ni poverovali da ih niste pročitali ovde! Naša umetnost će vas oduvati s' nogu!

Er Golb

Trčim, trčim

Trčim, trčim a nigde ne stižem. U začaranom sam krugu. Trčim. Sve brže i brže. Ništa. Ne mogu da pobegnem. Probaću posle ponovo. Gde sam. Šta je ovo. Slama. Smrdi. Spavam. Trčim, trčim i ništa. Ne mogu da pobegnem. Kakvo je ovo mesto. Kako je moguće da trčim. A ne pomeram se. Zašto. Zašto sam ovde. Hoću napolje. Trčim. Ne mogu da pobegnem. Ma uspeću. I dalje nigde ne idem. Trčim kao nikada. Najbrže što mogu. Moram da uspem! Pali se lampa, treperi. Gasi se. Umorio sam se. Umreću ovde. Sutra ću uspeti. Tržim za svoj zivot. Moram da pobegnem. Lampa se pali opet. Uspeću, to je znak. Trčim za svoj život. Usporavam. Lampa se gasi. Ne mogu više. Umreću. Umirem. Umi... Čovek u belom mantilu otvara vrata kaveza, vadi hrčka napolje, i nešto zapisuje.

Kraj

Posmatram ljude kako prolaze. Oni mene ne vide. Ja njih vidim. Očigledno. Gledam ih sa visine. Prolaze. Pitam se kuda idu. Neki na posao verovatno. Neki u školu. Neki u bolnicu. Neki u prodavnicu. Neki na trening. Neki ni sami ne znaju. Sedam je sati ujutru. Sredovečna zena, kratke, sive kose, otvara prodavnicu preko puta. Tako svako jutro. Već osam godina. Ništa se nije promenilo. Samo njena frizura. Nekada je imala više kose. Danas se i to malo što ima muči da na glavi ostane. Mislim da je bila lepa kad je bila mlada. To samo mislim, ne znam. Mlad čovek, u ranim tridesetim godinama, ulazi u kola. Odelo nagoveštava da je krenuo na posao. Ne znam gde radi. Možda u fabrici kokosovog ulja. Možda i ne. Samo nagađam. Tri dečaka idu u školu. Bar mislim. Nose torbe. Na jednoj je betmen. Vidi se da je stara torba. Mozda je nasledio od brata. Na drugoj je spajdermen. Čovek pauk. Vidi se da je nova. Treći dečak nosi knjige u kesi. Kesa je probušena sa strane. Rupa je u obliku amebe. Nema neki oblik. Valjda. Ja ne znam koji je to oblik. Možda bi neko znao. Možda i ne bi. Debela žena, belog tena, trci. Hoce da smrša. Crna ravna kosa joj se lepi za malo čelo. Samo neka vežba. To je super. Napred debela ženo. Uz tebe sam. Mršava žena prolazi na biciklu. Bicikl je plav, boje neba. Ali boje neba kad oblaci odu. Svetlo plav. Znate ono. Jedna pedala je slomljena. Fali joj mali deo. Leva. Ne, ipak desna. Ako se gleda iz njenog ugla. Znači iz mog je leva. Tako je. Vozi polako. Izgleda kao da uživa u vožnji. Uživaj devojko. Uživaj. Kola prolaze. Ne toliko često. Jedna lepa kola se zaustavljaju ispred zgrade. Nisu nešto lepa ipak. Mislim onako. Ukusi su različiti. Deda šeta sa unukom. Zašto ovako rano. Možda ga vodi u vrtić. Unuk ima zeleni kačket, sa natpisom ''cool". Malo je pohaban. Ali je kul. Deda je dobar. Vidi se. Voli svoga unuka. Prošli su. Mislim da će mi oni ostati u mislima još neko vreme. Deda. I unuk. Početak. I kraj. Nema više vremena. Čisto je. Sada mogu poći. Želim vam sve najbolje deda. I unuče. Vi ste poslednje lepo što ću videti. I ova lepa kola. Mada nisu nešto lepa. Zbogom.

Mikašist

Goxy

Goxy je sportista. Igra košarku. Kad poraste, želi da bude Majkl Džordan. To mu i ja želim. Trenira svaki dan po tri sata. Sam, na igralištu. Kada pada kiša Goxy isto trenira. Kaže da to izdvaja šampione iz mase. Goxy kaze da će biti šampion. On ima samo 12 godina. Dobar je đak. Kaže da je zaljubljen. Smeje se dok to priča. Kaže da voli kad ga ona gleda dok igra košarku. Tada se trudi najviše. Goxy je dobar dečak. Njegova mama kaze da je uvek bio omiljen u drustvu, i da ga svi vole. Kaze da je skroman decak. Omiljena hrana mu je pica. Goxy voli kaprićozu. Zna da mora zdravo da se hrani zbog košarke. Kaže da picu voli više. Kaže to uz smeh. Njegov tata kaže da je ponosan na njega. Kaže da će biti veliki jednog dana. Veruje da njegov sin može da bude kao Džordan. Možda čak i bolji. Goxy kaže da je siguran da će biti bolji. Tata ga bodri i kaže da sigurno hoće. Goxy kaže da je jednom pretrčao 5 km za pola sata. Kaže da je to rekord škole. Želi da sport bude njegov život. Spreman je na sve da uspe. Goxy je veliki borac. Borci uvek uspeju. Tako kaže njegova mama. Goxy mnogo voli da priča. On je srećan dečak. Goxy ne zna da će mu amputirati noge. Udario ga je auto. Kaže da je srećan sto je BMW. Goxy ne zna da sam ga ja uradio. Izvini Goxy.

Mikašist

Lucifer

Džon, moj najbolji drug, naljutio se na mene. Smeta mu što pored njega imam još jednog najboljeg druga, Lucifera. Džona znam od kad sam se rodio, dakle, 11 godina već. Lucifera sam upoznao pre možda desetak dana, ali smo se brzo zbližili. Njih dvojica se ne vole, uopšte. Džon mi je čak rekao da sam lud što se igram sa ovim drugim. Rekao mi je da ga ne zovem nikada više, dok ne oteram Lucifera. To nije fer, želim da se njih dvojica slažu. Ne znam zašto, ali Lucifera niko ne voli. Moja mama, kada je videla da se igram sa njim, grdila me je, i rekla mi da ga oteram, da ne smem da se igram sa njim. Brani mi da provodim vreme u dvorištu kada joj se učini da nisam sam. Njega to boli, ali niko osim mene to ne primećuje. Kad god sam bio sam, ili kada bi Džon negde bio, samo je Lucifer bio tu za mene, i uvek se igrao sa mnom, a da nista nije želeo zauzvrat. Jednom sam ga odveo kod mene u školu da ga upoznam sa drugarima, jer on nije isao u školu, nije imao roditelje. Niko nije hteo da se igra sa nama. Oni ne znaju kako je to kada nemaš nikoga. Ne znam ni ja, ali mogu da pomislim kako bih se osećao da nemam ni mamu ni tatu. Ja mislim da je on mnogo dobar dečak. Jednom sam ga poveo na izlet kada smo išli, sakrio se u prtljažnik autobusa. Niko ga nije primetio. Morao je da se krije sve vreme, ali bilo nam je zabavno. Noću, kada su svi spavali, mi smo se igrali. Moj tata me je čak isterao iz sobe jednom, kada sam ga doveo kuci na ručak. Zašto ga niko ne voli. On je isti kao i svi mi. Ima crnu kosu, tamne oči, i retko se smeje. Pozvao me je sutra da bacamo kamenčiće u bunar, blizu njegove kuće. Jedva čekam da idem. Zvao sam i Džona, ali je odbio. Možda je samo ljubomoran što on ne može da vidi Lucifera, a ja mogu. "Iz dnevnika Rogera Bristona, dečaka koji je poginuo udavivši se u bunaru" Mikašist