Tik Tak

Tik. Tak. Tik. Tak. Tik. Tak. Vreme ide. Prolazi. Ja ležim na krevetu sada. Vidite? Gledam u plafon. Ruke su mi iza glave. Znate onaj položaj. E taj. Baš taj. A pa da. Vidite me. Smešno s moje strane. Čekam. Ima nešto lepo u čekanju. Nekad čekam nešto fino. Nekad čekam nešto teško. Nešto ružno. Nešto užasno. Više boli kada se čeka nešto lepo. Jer ono može da se ne desi. Tu je problem. Ubija pomisao na to. Ružno je ružno. Očekujem ga. Ako se ne desi. Ok. Super. Vreme nije stalo dok ovo pričam. Hahaha. Tik. Tak. Tik. Tak. Voleo bih da znam koliko je sati. Mislim da je oko podneva. Slobodna procena. 12:45 dakle. Blizu sam bio. Čovek u životu greši. Grešim i ja. I grešio sam. Znam samo da neću više grešiti. Na greškama se uči. Tako kažu. Da li je to tako. Ne znam. Nisam ništa naučio. Hmm. Ipak jesam. Ali ne o sebi. O drugima. Nikoga nije briga, zaista. A zašto bi i bilo. Realno. Treba sebe gledati. Bože, lutam, lutam. Lutaju mi misli malo, razumete i zašto. Sećam se kad sam jeo lubenicu. Nedostaje mi to. Voleo bih da mogu sada da je okusim. Jedan zalogaj. Samo jedan. Mali. Sitan. Ili sladoled. Život bez sladoleda nije život. Igra mi se ledeni čika. Trči mi se u parku. Grudva mi se. Hoda mi se. Pliva mi se. Sanja mi se. Mašta mi je mrtva. Ubili su je. Ubili rečju "smrt". Hahahah. Izvinite. Malo je smešno. Mada. Ne želim vise da živim. Ne ovde. Znate li vi koliko sam je samo voleo. Više nego pčela cvet. Više nego zemlja kišu. Volim je i sad, znate? Nikad je ne bih povredio. Želeo sam samo da je gledam. Hahahaha. To mi je bilo dovoljno. Hahahahaha. Zato sam uradio to. Da je gledam. Njeno malo, lepo lice. Ali šta vi znate o ljubavi. Hahaha. I džabe vam sve ovo, nećete je naći. Nikad. Idemo zajedno gore. Samo drugim putem. Kad malo bolje razmislim. 12:45, ona je već tamo. Moj anđeo. Voli i ona mene, verujte. Hahaha. Izvinite.

"Poslednji razgovor detektiva Robsona i Majkla Smita, osuđenog na smrt vešanjem zbog otmice sedmogodišnje Rebeke Perl"

Mikašist