Toчкић

Волео сам много да се шетам. Од малих ногу, тата ме је водио свакога дана у шетњу. Показивао ми је разне знаменитности града, музеје, прелепе зграде (одакле се касније јавила моја жеља да упишем Грађевински факултет) и остале ствари вредне посматрања. Пре пар месеци, ако се не варам, када сам шетао земунским кејом, открио сам колико је то место у ствари лепо. Многи ће рећи како је смешно што сам то тек сада открио, али није тако. Ја сам земунски кеј посматрао другачије. Не само споља, већ и изнутра. Када год сам ишао тамо, као да сам један део себе њему остављао. Цвркут птица, звук воде, шапат ветра, осећај који те преплави када те сунчеви зраци окупају... све је то непроцењиво. Ко то не доживи, тај ништа није доживео. Иако ми је било прилично далеко(морао сам да користим две линије градског превоза не бих ли стигао тамо), кажем вам, било је вредно потрошити време на пут до кеја. Кад год бих се, уз одређени степен нервозе, вратио кући из школе, или, рецимо, са тренинга, одлазио бих тамо да разбистрим мисли. Легао бих обично испод истог дрвета сваки пут, јер је одатле био најлепши поглед. Величанствен, тачније. Могао сам да видим све. Дрвеће, бистрину воде, птичице на грани, људе који ужурбано корачају, не знајући да када би застали бар на тренутак, и погледали око себе, сви проблем би им се чинили лакши. Тај опуштајући шум ветра, песма птица, то је оно што је битно у животу. Дуго сам, тада, посматрао једну птицу. Сваки пут када бих ја дошао на своје место, и сместио се, она би почињала своју песму. То је изгледало отприлике овако. Чим бих ја заузео свој положај, она би то схватила као позив да ми изведе своју песму. Наравно, нисам имао ништа против улоге слушаоца. Штавише, истински сам уживао у томе. Пре него што би почела са песмом, птичица би прво скакутала са гране на грану, не би ли нашла најпогодније место за своју изведбу. Све је морало да буде како треба, па је ово било као припрема пред наступ. Када би нашла одговарајућу грану, опрезно би гледала око себе, као да је чекала да ли ће се још неко придружити аудиторијуму. Међутим, пошто је то било само моје место, јер не волим да га делим ни са ким (и сви су то знали!), нико се није придруживао. Птичица би, затим, одлучила да је време да почне са извођењем перформанса, видно незадовољна што нема никога осим мене да је слуша. Сваки пут бих се томе насмејао. Прво би неколико пута опробала глас, да би била сигурна да није случајно зарђао у међувремену, да се којим случајем не осрамоти (овде сам видео огромну сличност са човеком, јер сваком човеку је најбитније да се, јелте, не осрамоти, што ми није чудно, иако не сматрам да је важно... Када би била сигурна да јој је глас спреман за наступ, птица би га преточила у песму која је, додуше, сваки пут звучала истоветно. Мени то није сметало, ни најмање. Птичју песму доживљавао сам као књигу. Сваки пут када бих је чуо, доживео сам је на други начин. Никада се није десило да ми песма досади. Била је заиста чаробна. Упркос томе што је звучала увек исто, ја сам је доживљавао у зависности од тога каквог сам био расположења, у каквој сам се ситуацији налазио или како сам се осећао. Било је ту много фактора. Након минут, два, птичица би наједном завршавала са песмом. Морам да кажем да је увек одлазила на брхунцу изведбе. Баш када бих се уживео у песму, она би прекинула и одлазила. Из чиста мира. И сваки пут у истом тренутку. Не шалим се када вам кажем да је прецизност била запањујућа, попут атомског часовника. О тој птичици и дан-данји понекад размишљам. Једног дана, када сам исцрпљен тренингом дошао кући, родитељи су ми изгледали забринуто. Нисам схватао о чему се ради. Истини за вољу, никада их нисам видео тако утучене. Чекао сам пар тренутака, надајући се да ће ми рећи у чему је проблем, али не. Нису ми рекли. Данас ми је жао што то нисам тада сазнао, али не верујем да би ствари данас биле другачије и да јесам. Једино што су ми рекли било је: ,,Иди сине до Земуна, ништа се није десило, само смо отац твој и ја мало уморни. Немој до касно, вечера ће ти бити на столу”. Замислио сам се. Али нисам овоме придавао велики значај. Помислио сам да је у питању лоша финансијска ситуација, јер смо били задужени до грла. Једино ми је било жао што нисам никако могао да им помогнем. Сада кад преиспитујем своје мисли, можда сам и могао, да сам се ангажовао више. Али мени је Земун био на првом месту. Са једне стране, мама ми је касније рекла да је добро што је било тако, што сам своје време у потпуности користио. Отишао сам до Земуна. Време, људи моји, никада лепше није било. Двадесет и пет степени целзијусових, сунчано, без иједног облака на видику. Шта човек више пожелети може. Можете мислити како сам се тада осећао. Сунце се пресијавало на површини Дунава. Људи моји, заиста, какав дан! Морао сам то да поновим, јер стварно, ово је био дан за који бих мењао читав свој живот. Одлучио сам да се прошетам мало дуже него обично, јер, разумете, морало се ово време искористити максимално. Отишао сам до неких места где никада раније нисам био. Чаробна места сам обишао, верујте ми на реч. Пошао сам, потом, до мог престола, мог дрвета. Дошао сам тамо и, по први пут у животу, био искрено изненађен. Шта да вам кажем?! Верујте, мене иначе скоро никад ништа не може изненадити. На мом месту је, ни мање ни више, лежала нека девојка. Девојка, еј! Помислио сам да је ово катастрофа, да би ми овакав дан могла уништити припадница лепшег пола, како их зову, не знам ни сам зашто. Пришао сам јој и рекао да је то место моје и да само ја ту могу да лежим. Погледала ме је и праснула у смех. Замислите, она се мени смејала. Мени да се неко смеје на мојој територији?! Размишљао сам да ли да одем и вратим се касније, када она буде отишла. Не, рекао сам себи, и легао поред ње, притом је гурајући сто сам више могао, да бих јој дао до знања да је то место само моје. Она се поново насмејала. Била је прилично лепа, морам да буде искрен са вама. Прво смо лежали непомично неколико минута, да бих је на крају запитао откуд она овде. Одговорила ми је да је дошла на одмор из Норвешке (знате, никада нисам био љубитељ скандинавских земаља), да тамо живи код тетке, а да су јој родитељи овде. Прича нас је понела, и мрак је пао. Било је време да кренем. Разменили смо бројеве телефона. Питао сам је да ли би желела да је испратим до куће. Одбила је, пошто је живела на свега пет минута одатле. Договорили смо се да се сутра нађемо на истом месту, а да ћемо време накнадно договорити путем телефона. Не знам зашто, али нисам био сав свој тада ако ми верујете. Мислим да сам се тада заљубио. И био сам необично насмејан. Људи су ме чудно гледали, као да нешто са мном није у реду. Зашто људима смета мој смешак од ува до ува, питам ја вас? Ни њима нико не брани да се смеју. Здраво је смејати се. Смејте се док можете, то вам је мој савет. Сео сам на аутобус, и размишљао о том дану. Све је било идеално. Чак ме аутобус крцат људима(углавном нервозних), заједно са устајалим мирисом зноја појединих путника није могао спречити да останем најсрећнији човек на свету. Мислим да то довољно говори о количини среће коју сам тада осећао. Приметио сам да није било птичице тог дана. Можда се уплашила незваног госта, те је побегла. Рекао сам себи да ћу питати сутра Норвежанку да ли је којим случајем приметила. Када сам дошао кући, сав сијајући од среће, моји родитељи нису били код ту. Вечера је, као што је и речено, била на столу. Пита са сиром и печење. Речима Вам не могу опистаи своју љубав према печењу. Па овом дану никад краја, помислио сам. Све лепше од лепшег, била је моја следећа мисао. Измирио сам потребе за храном, и задовољан учињеним тога дана, легао сам на кауч, да се мало опустим. Убрзо, моји родитељи су дошли. Чуо сам то. Чуо сам, по мамином плачу. Устао сам, да бих видео у чему је проблем, зашто моја мама плаче. Она је, истини за вољу, често плакала. Обично би је и најмање ситнице натерале да пусти сузу из својих небеско плавих очију. Она је радила као медицинска сестра, у Ургентном центру. Видео сам бели мантил окачен о офингер (никада га нисам волео, штавише, презирао сам га), па сам знао да није била на послу. Некада би плакала када би се вратила са посла. Тешко јој је падало да гледа све те људе, разумео сам је. Разумем је и дан-данас. Ја сам за њу био цео свет. На свет сам дошао као превремено рођена беба, и било је питање да ли ћу уопште преживети. Моја мама је све време док сам био у инкубатору проводила поред мене, док је мој отац радио. Чак је и падала у несвест јер није ништа јела, само да би остала поред свог сина јединца. Није желела да после мене има више деце, као ни мој отац. Чинило ми се да сам је ја довољно намучио. Не мислим да сам ја томе крив, него цела да ситуација након мог рођења је учинила да је моја мама постала тако осетљива, и не верујем да је била способна да прође кроз све то поново. Ја сам се својски трудио да будем добар син, син чије ће име изговарати пред колегиницама сијајући од поноса. Не знам да ли сам успео то да јој подарим. Надам се да јесам. Искрено, волео бих да је тако. Она је то заслужила. Отац је одмах отишао на спавање. Није ми се ни јавио. Навикао сам на то. Увек је био шркт по питању емоција. Знам да ме волео, знам да ме и данас воли. Волим и ја њега, то не могу да порекнем. Када сам био млађи, били смо много блискији. Нисам се одвајао од њега. Али, како је време пролазило, отуђили смо се. Како због моје школе, тако због његовог посла. Возио је шлепер, црвени. Како сам ја растао, а тако и моје потребе, отац је морао да нађе други посао. Радио је по цео дан, да бих ја имао све. Навикао сам да га зовем отац. Он је то волео. Израз тата је за њега био прихватљив, а за „ћале“ ми је следовао поглед преко рамена. Добар је човек мој тата, упркос свему, верујте ми. Питао сам маму шта се десило, зашто плаче. Рекла ми је да не жели да ме оптерећује њиховим проблемима, када већ имам довољно својих. Рекао сам јој да може слободно све да ми каже ако некако могу да помогнем. Захвалила ми се што сам пажљив, и отишла на спавање и она. Остао сам сам са својим мислима. Касније, када је све било готово, сазнао сам да је отац тог дана добио отказ, и да су му дали свега два дана отказног рока. Сутрадан, пробудио ме је аларм. Устао сам, распремио кревет, опрао зубе, руке, умио се. На брзину сам спремио доручак, да не одем гладан у школу. Знате, моја мама није волела да идем гладан у школу. Када сам изашао из куће, и већ стигао до капије, сетио сам да сам заборавио да извучем кључ из браве. То ми се никада не дешава, али ето, десило се овог пута. Размишљао сам да га оставим тамо, да видим да л' ће неко да ме опљачка. Баш када сам био на ивици да се одлучим на тако нешто, ужасан звук ме је тргнуо из размишљања. Окренуо сам се, и заплакао од смеха. Залутали гавран се „закуцао“ у прозор моје собе. Глупа птичурина - помислио сам. Аутобус ми је побегао, па сам морао да се ослоним на своју кондицију. Волео сам да шетам, мада, тада је моја брзина морала да исплива на површину да бих стигао на време. Упркос журби, никада улицу нисам прелазио на црвено светло. Искључиво сам то радио када ми се укаже зелени пешак, па макар улица била пуста. Дан у школи ми је прошао, па, слободно могу рећи као и сваки други. У мојој школи никада се ниста није радило. (У школи је) обично било нас пет (у најбољем случају седам) ђака, и професорима би падао мрак на очи када би нас видели. Тако је било из дана у дан. Једва сам чекао да се школа заврши тог дана, разуме се, да бих могао да посетим кеј, и своју нову љубав. Да, мислим да сам се тада заљубио. Никада нисам осетио тако нешто. Целог тог дана, одлично се сећам, њен лик ми се мотао по глави. Наравно, то ми није сметало, ни најмање. Звоно је означило крај последњег часа, на моју огромну радост, верујте. Напокон сам био слободан. Као лет птице слободан, што би рекла мама. Јавио сам другарици (још увек смо на том степену), да се договор помера за пола сата напред, ако се она слаже. Хтео сам да јој купим поклон, да је изненадим. Пошто је Норвежанка, одлучио сам да јој купим цд са композицијама Едварда Грига. Можете ли поверовати да ни дан данас не знам како сам се тога досетио. Помислио сам тада да би то могло да јој буде симпатично. Цвеће и чоколада су већ били давно прошло време. Знао сам за једну малу продавницу дискова “Сирена”, која је била близу, довољно близу да стигнем на време. На путу до радње, пажњу ми је привукла мала тезга на ћошку улице. Симпатичан, млад момак је продавао привеске. Један, у облику камиона, запао ми је за око. Купио сам га, и планирао да га касније дам тати. Ту сам изгубио мало времена, па је требало пожурити. На памет ми је пала птичица, а са њом и Норвежанка. Бацио сам се у размишљање. Да ли је она стварно љубав мог живота? Јасно вам је, у питању су клиначка размишљања. Можда је ово све само варка. Можда се ја њој ни не допадам. Та мисао ме је плашила, Бога питајте зашто. Дуго сам био размишљао о томе, да сам умало заборавио куда сам се упутио. Знате, не догађа ми се често да тако одлутам у мислима. Обично гледам шта се налази око мене, зграде, куће, паркове, као када сам шетао са татом. Али, то није био случај овог пута. Последње чега се сећам је магловит престрављени поглед познатог ока, и јарко црвене боје. Знам да није хтео. Ево ме данас, праћен звуком точкића, на месту где је моја нога оставила свој последњи траг. Тачније, обе моје ноге.