Živote prevaro!

Mali kad sam bio, loptu dok sam igrao, koktu ja sam pio i nigde nisam stigao! Mislim da vam je jasno da kao pesnik nigde nisam stigao jelte. Elem, moja prošlost se, kao nezvani gost, pojavila na vratima moga uma, i navela me na duboko razmišljanje. I kajanje, oh kako se samo kajem zbog nekih odluka koje sam doneo u životu. Ali nisam samo ja kriv. Sećate se, sigurno se sećate, kada ste još kao mali maštali o budućoj profesiji(šteta, ni moja želja se niie ispunila), o tome šta želite da budete kad odrastete (princeza, princeza!) Itd. Ja sam oduvek sanjao da budem fudbaler. Klasičan dečak, sta da radim, ali sećam se da sam, iako zaista volim taj sport, to želeo jer su pare ne velike, nego znači haos. Ja zaista poštujem žagronski govor, tako da, nemojte mi zameriti, oke? Dakle, da se vratim svojoj priči. Jao izvinite, ali moram da kažem, desilo se upravo, koliko mrzim kada u sred noći neko krene da se svadja na ulici. Pa JEL TAKO KOD SVOJE KUĆE( omiljeno pitanje profesora)?? Dobro, lets move on (nastavimo dalje, pevod na naš jezik, serbski). Sećam se, smatrao sam da ću kao fudbaler bez muke da se obogatim, ali me je život razuverio. Naravno, napravio sam jednu veliku gresku, i nadam se da ćete vi naučiti nešto iz nje. Obećao sam i široj i užoj familiji kule i gradove, zovu me svaki dan da me pitaju kad će to, je l' ja gradim ovaj beograd na vodi za njih itd. Duhotiva familija, nema šta. A oni meni kad su obećali kutiju cokoladnih banana kad sam bio mali a doneli mi one babanice plagijatorkse od 6 dinara (štarkove su 12, mislili su da neću provaliti). I ko tu koga obmanjuje?!? E da l' vas iskreno zanima moja dalja familija? Ni mene. Mislio sam, bio sam siguran da ću postati novi Ronaldinho, ali kuca meni jedan dan na vrata životni poslanik, ja otvorim, kaže on "nema lepi ništa od toga, beži ti u školu'. Znate, bio sam razočaran, jer samo saznanje da u našoj zemlji talenti propadaju, učinilo je da moje srce zaplače, figurativno rečeno. Nisam samo ja u pitanju, toliko poznanika imam koji nisu uspeli da isplivaju na površinu, ajkule su ih povukle dole. Prostije rečeno, nisu imali keš kolica, i šmekerica. Šalim se nisu imali novca da guraju trenerima u džep da bi igrali. Nisam ni ja imao, a i da jesam ne bih to radio (dobro možda bih). Mora da je gadan osećaj znati da ste nekome uzeli mesto u timu iako veze sa materijom nemate. Al' iskreno koga to zanima uopšte. Mogu ja da se nerviram, da kunem tog nekoga ko je dao mito da bi igrao, al ja od toga nemam ništa. U životu je veoma bitno naučiti kako se prilagoditi novonastaloj situaciji za što kraće vreme. Ja kada sam odustao od fudbala, faks je bio veoma blizu ( i geografski i vremeski, mislim i dalje jd geografski blizu, a i vremenski, u neku ruku dobro ćutim), trebalo je spremati prijemni. I tako, ja se prilagodim novonastaloj situaciji, "pokidam" sto bi se reklo, i upadnem na budžet k'o medjed u zamku, laganini, da tako kažem, praveći odstupak od formalnog vokabulara. Šalim se jedva sam upisao na budžet al to ne morate da znate. A da rekao sam vam. A teško mi je da pritisnem dugme obriši. Evo dok gledam to dugme,  iskreno, mislim da bi me više ljudi razumelo kada bih im rekao "delete" nego "obriši". Delete je institucija ipak. Sećam se kada sam ga citao kao što je napisano. Glupi ja hah. I da, ja sebi nikada neću oprostiti što nisam ipak nastavio da se bavim pikanjem lopte po livadi, jer sad ne bih morao da ustajem u pola pet ujutru da bih stigao u sedam na fakultet. Svaki dan sam išao 10km do škole i 10 nazad. To kaže moja mama. E da, ovo za pola pet sam se šalio tu mi je faks na pet minuta recimo. Avionom hahahahahahaha. Najjače je kad je sad ovo meni bilo smešno a vama neće jer eto, niste ja. Poenta ove priče je, ako poznajete nekoga ko želi da bude uspešan sportista, recite mu da ne obećava rodbini ništa dok ne počnu da ga cene dovoljno da bi mu kupili štarkovu bananicu. U zdravlje!

                                                                                                                         Mikašist

Ustani, kada padneš!

Danas sam pao test iz matematike. Jaka stvar, šta, test kao test. Nema veze što je u pitanju test (a šta da radim ponavljam reč "test", ne mogu se setit' druge ovako iznerviran) koji može da bude prekretnica mog školovanja bar što se matematike tiče. I dalje je aktuelna mogućnost da položim ja to "laganeze" što bismo rekli mi mladi, ali znate, nije sve jedno. Znate ono, učiš kao, nisi se odvalio od učenja, al kao znaš solidno (koji uličarksi rečnik u ovoj rečenici, znači tebra bruka), i dodješ na popularno zvanu proveru znanja, kad ono, kiksara druže. Nije lako, iskreno. Gledaš kako objektivno lošiji od tebe u tom segmentu dobijaju veću ocenu od tebe, diče se njome, a i vi i ja znamo kako su do nje dosli. Nije mene briga za ostale, odmah da vam kažem, ali ubije iznutra čoveka kad je zaista svestan svog znanja, ali mu manjak koncentracije, na primer, zapečati sudbinu( malo snazan kraj rečenice, neka hiperbola malo kao). Tih nekoliko časova nakon veoma bolnog saznanja, da sam pao jelte (sad pričam o sebi, očigledno je heheh), osećao sam se kao zlatnik u blatu. Nekada sjajan, vredan, postovan, danas dva poena iz matematike. Pa bruka, znam, stidim se. Kako da odem na uvid u rad ovako osramoćen? Slažem se, nije sramota ne znati, ali ja sam znao i to mi ne da mira. Gledam svoje ime, svoja bedna dva poena, kako dele mesto na papiru sa ljudima koji ne znaju matematiku ni približno kao ja. Al' eto, u istom se sosu krčkamo. Znate, najbitnije je da imate kome da se izjadate. Evo ja npr., sve sam ispričao mojoj bff žargonski rečeno, i posle njene besede bilo mi je mnogo bolje. Pa nije smak sveta, i zaista je tako. Padnes, ustanes, obrišeš svoj satenski džemper, i nastavljas dalje! Nema stajanja, nema odustajanja!! Jedan test, pao sam(doduše ovo je drugi NO NIJE BITNO), dolazi drugi u susret, njemu ću da pokažem ko sam i šta sam, desetka će ugledati svetlost dana! Jao ljudi samo kad pomislim da jurim desetku, posle dvojke, odmah mi adrenalin jurne kroz vene, osećam se sposobnim da pokorim svet, sam! To će da traje dok ne uzmem knjigu u šake, ali dobro, svaki početak je težak(jeste da sam počeo pre nekoliko mese.., ma nije bitno ovo za vas šta biste sve da znate). Kako bi rekla moja drugarica najbolja, što je teže sada, veći je užitak posle. I jeste! Sad dok ste u školi mučite se, ali kad završite, pa to je prava stvar! Čeka vas biro, uživate tu par godina dok vas ne ponude da prodajete kokice na tašmjadanu. Jedna stvar koju sam naučio od tate je da nije sramota ništa raditi, i hvala mu što me naučio tome. Nije sramota prodavati kokice, niti biti u gradskoj čistoći, svaka čast tim ljudima. Da ne skrećem sa teme, glave gore sokolovi, idemo u nove pobede!!

                                                                                                                                    Mikašist

Zamisli molim te!

Koliko mrzim kad sednem da pišem nešto a bubnja mi sa televizora pregršt zaglupljujućih reklama tipa "ajde da večeramo na podu". Pa rodjače šta smo mi, kornjače? Onda sledi ona dobro poznata "ne morate da držite kravu u stanu" kao mleko ovo ono. Pa gde su maštoviti ljudi zivota vam nestali. Sve bre neke tupave reklame, taman pomislim sve sam valjda video što može da se vidi, kad naravno naši mediji me razuvere. E, ali pazite, ima jedna neprevazidjena reklama. Svaki put iznova se zapitam da li sam to samo ja, ili je reklama napravljena za kompletne idiote. "Herbiko sa medom", bla bla "herbiko sa medom" pa još malo bla bla pa "herbiko sa medom". Ma i vi i herbiko terajte se u vraz'ju mater više. Pa da umirem i da je to jedini lek e ne bih vam ga kupio zbog te glupe reklame pa evo ne znam. Al eto ako pravite reklamu tu možete videti kako to ne treba da izgleda. Bolje da su napisali "nemamo ideju za reklamu, al' kupite nas jbg". Pa svega mi pre bih tada kupio. Naravno, ima dobrih reklama, ne kažem da nema. Ne mogu sad da se setim (sigurno jer ih ima mnogo heh).. E serije!! One turske, 'ajde nekako, imaju neku radnju, u poredjenju sa ostalim. Ali ljudi, indijske serije, to je nešto toliko legendarno, da mi čak nije ni tužno što ljudi gledaju. Serija traje sat ipo recimo. Aj bez zezanja, više od pola serije ide ovako: Ulazi baba u sobu i zatiče sina (koji je inače iz bogate porodice a baba se tu prišila sinu, ne ide nidje) kako se ljubi sa siromašnom služavkom. EJ ONA JE SIROMAŠNA KAKO MOŽES SA NJOM EE UNUKU MOJ EJJ!! I onda se gledaju. Gleda baba unuka, unuk babu, služavka babu, pa baba služavku, unuk šlužavku, služavka unuka, baba ikonu, služavka istrčava napolje, baba unuka (gleda), unuk kaže HOCU DA JE ŽENIM BABA itd itd. I tako svaka epizoda samo druga porodica i druga služavka. Ali najjace od svega, desi se neki problem, taman ga reše posle dvadeset osam epizoda, i odjednom, nakon smrti jednog, rodi se NI IZ ČEGA novi problem čisto da ima neku radnju serija, jer ko će da gleda kad je sve u redu. Pa niko realno. Rosalinda je bila serija dragi moji. Eee kad se setim toga. Nije bilo služavki i gluposti, nisu se gledali pet dana dnevno. Bilo je zanimljivo!! Ali danas samo pare da se zarade, nije bitno da l je kvalitetno. To su bila vremena jee. Rosalinda, Esmeralda.. Ženska imena moje mladosti. Nedostaje mi vreme kada sam potajno bio zaljubljen u prelepu Esmeraldu.
A ne mogu da pišem, idem da gledam seri.. da učim idem, da. Pozdrav!

                                                                                                                                          Mikašist

A brate

A brate, stojim pokraj prozora posmatrajući kako predivan dan teče preda mnom, i tugujem jer ne mogu da ga iskoristim. Fakultet stis'o, mora da se uči po ceo dan (za pisanje uvek ima vremena!), tako nam je kako nam je. Elem, ne znam da li je vredno. Podjemo prvo u osnovnu, pa u srednju skolu, da bismo na kraju upisali fakultet. Onda kreće ta trka, ko će do diplome da stigne pre. A život, život nam pred nosem prolazi. Smeje nam se, kaže "pa živite me glupani, kad ćete ako ne sad!" I u pravu je, dobri stari život. Sunce obasjava krovove, oblaci odoše u neki druge krajeve, a mi, mi sve to posmatramo. Zašto ne mogu jednostavno, ako mi se zaista vreme provodi napolju, da bacim tu ogromnu knjigu, koja mi predstavlja ogromni teret na plećima, i istrčim napolje, radujući se životu? Pa, eto, ne mogu, jer znam da će me ta ista knjiga sačekati, ovoga puta još teža nego lane. I opet, takvo je vreme da te ljudi gledaju, pa da, gadljivo, ako nemas diplomu. Kao da si neka niža rasa ili nešto tako. Smatram da je mnogo bitnije naučiti kako pravilno da razmišljaš, nego neko suvoparno gradivo učiti napamet. Naravno, fakulteti nam omogućavaju drugu opciju, jer kolko god desetki vam sijalo u indeksu, to nije nikakav pokazatelj vaše pameti. Neko se neće složiti sa mnom, ali fakultet nas ogranicava. Jeste, slažem se da smo sami birali (bar ja) koji fakultet ćemo da upišemo, i prirodno bi bilo da nas to interesuje kol'ko tol'ko. Ali opet, razmisljam koliko bih novih stvari mogao da naučim, čak i uradim, kada bih imao vreme koje mi fakultet ljubomorno uzima. Neki kažu "da ne ideš na faks blejao bi ceo dan", žargonski rečeno. Pa možda u početku bih, ali svakako dosadi biti besposlen. Tri meseca sam proveo na letnjem raspustu ne radeći ništa, i toliko sam se smorio ljudi moji, da vam ne mogu opisati. Hvala Bogu na knjigama, inače ne znam šta bih radio. Opet, kada nemate obavezu kao što je fakultet, stres se znatno smanjuje, ne morate noći da provodite u strahu čekajući rezultate jučerašnjeg ispita. Slobodni ste na neki način. Ali pazite 'vamo, ta sloboda nosi i odredjene teskobe. Slobodni jeste, ali morate nečemu da se posvetite. Mislim, nema poente ne ići na fakultet ako biste to vreme bacili u vodu.  Možda čak to zahteva i više rada, ali ono što je sigurno je da sami svoj raspored možete da krojite. Nemojte pogrešno da me shvatite, fakultet je sjajna opcija (ne bih ga ja pohadjao sa nije jelte), ali ako niste zainteresovani za to, ne znam koliko je pametno ići tamo na silu. Uvek jurite svoju ideju, jer život je toliko kratak da dok se okrenete, on prodje. Mislite o tome. Iskoristite ga na pametne stvari, i budite srećni, jer koja je druga poenta života?
Nemojte da budete čovek kome je već unapred odredjeno da će da radi od 9 do 5, budite čovek koji će sam sebi krojiti život! Srdačan pozdrav!

                                                                                                                                              Mikašist

Jedna priča

Nakon mesec dana pauze, doslo je vreme da se vratim u školu. Sad bi trebalo da kažem da mi nije nedostajala da bih ispao šmeker, ali zaista, jedva sam čekao da se vratim. Naravno to uzbudjenje traje dan, dva, da se ne lažemo. Dakle, bio sam na putu, išao sam sa tatom do Kine, da kupimo sve i svašta za male pare, pa da preprodamo ovde. Znate kako to ide, daš cariniku majicu neku, duks, pusto bi te premijera da izneses, ništa nije video, ništa nije čuo. Snalaze se ljudi, šta će. Doneli tata i ja brda majici, trenerki, sve markirana roba (pa ima deklaraciju, ej!). On to posle prodaje, ja sa tim nemam nikakve veze. Ovo nije bitno za priču ne znam šta sam se zapričao u pogrešnom smeru. Došlo vreme za školu, drugari se raduju što sam se vratio (kao da sam bio tri godine u zatvoru a ne u Kini, mislim ej), jedva čekaju da me vide. Mislim da su lagali za to, samo su hteli da im donesem neke stvari iz Kine sto posto, pa kao stalo im do mene. Jes' djavola. Jedino se radovao moj najbolji drug Steva. Ne znam zašto, nisam ga nešto gotivio nikad, iako smo se družili često. Recimo da sam ga najmanje "ne gotivio" od svih.  Sva sreća, škola je počinjala posle podne, mogao sam da se odmorim od puta. Dozvolio sam sebi da uživam u čarima kreveta duže nego obično, jer ni jedan krevet ne može da zameni onaj kod kuće. Krenem ja taj dan u školu, kolima, jer ipak ja sam neko i nešto, nisam neki nebitan lik. Šalim se nemam kola idem 26-icom. Odmah po ulasku i istu, prisetio sam se dobrog starog truckanja gradskog prevoza u mom divnom Beogradu. Da ne pominjem režanje koje proizvodi auspuh stariji od vatre. Dosao sam napokon u školu, i sad ja tu očekujem drugarice sve da mi se bacaju i zagrljaj govoreci u suzama kako sam im nedostajao, i da je bez mene bilo užasno dosadno. Naravno, jedno su želje drugo su mogućnosti, bio sam pozdravljen jednim običnim "ćao". ĆAO posle mesec dana odsustva!? Dobro nisam ja bio nešto popularan u školi, al ipak sam ocekivao malo srdačniji doček, da se izljubimo, znate. Al to sam verovatno samo ja želeo hehe. Drugari kao malo su me bolje dočekali, ali već posle pet minuta nisam bio u centru pažnje. Bas nemaju srama, hocu pažnju!!! Ulazi tu naša razredna, omalena žena, nikako da ode u penziju. Pričaju ljudi da je Isusu poklonila papuče za sedmi rodjendan. Dovukla se nekako do katedre, i sela na staru drvenu stolicu. "Milane sine stigao si!", obratila mi se cim me je videla. Rek'o "jesam jesam, juče sam sleteo, doneo sam vam malo kineskih začina, kažu da ljudi koji ih konzumiraju duže žive". Gde ćeš više pomislio sam dok sam joj nosio poklone iz najmnogoljudnije zemlje na svetu. "Gde ću više dragi moj Milane, ali hvala ti što misliš na mene". Hteo sam da joj kažem da je to tata kupio, ali nisam želeo da joj slomim scre. Hteo sam da joj predložim da napravimo predstavu "Zločin i kazna", kad joj je već dosta života. Ja bih bio Raskoljnikov, dok bi ona bila u ulozi Aljone Ivanovne. Neko bi "podmetnuo" pravi nož i gotova priča, dolazi hitna, mene hapse.. Šalu na stranu, dobra je ona žena uvek bila, svi smo je voleli. Kažem voleli, jer me je babuskera prozvala da odgovaram isti čas i zalepila mi kečinu k'o vrata. Vraćaj baba začine!! Sutra su me već zaboravili, sve se vratilo u normalu, nisam više bio zanimljiv. Možda bi trebalo češće da idem u Kinu, tamo sam bar interesantan jer nemam oči kao Brok iz pokemona. Znate, to je onaj Eshov drugar. Ne? Dobro, nije ni bitno.. Ovo pišem dok je oko mene okupljeno celo odeljenje, + razredna, i smejemo se jer ste naseli na ovu priču! Hehehe, pozdrav! (Sad su svi otišli ja znam da niste naseli al' ćutite, ako vas pitaju kao naseli ste).

                                                                                                                                   Mikašist

Da nas vidi čika Ivo Andrić..

Nešto sam razmišljao danas, kuda se to uputila naša draga zemlja. Jednog dana sve deluje koliko toliko zadovoljavajuće. Drugog dana kao da smo se probudili u nekom paralelnom univerzumu, jer sve što je juče bilo dobro, danas nije. Šta se dešava sa omladinom, na kojoj "svet ostaje"? Evo skoro je bio ovaj, kako mu ime, sajam knjiga, da. Priliku da odem nisam iskoristio, lagao bih kada bih rekao da nisam imao vremena, jer za takve manifestacije uvek čovek treba da nadje rupu u rasporedu. Dakle, slušao sam izveštaj novinarke neke poznate televizije, i  bogami zabrinuo sam se, bez imalo šale. Ne dragi moji, nisu deca ta koja snose veći deo krivice. To su, naravno, roditelji. Najčitanija knjiga, Zorannah. U redu, devojka je odlucila da napiše knjigu, podržavam to zaista, svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ne krivim ja nju, daleko bilo, svaka cast devojci što je u ovim teskim vremenima našla načina da se opari za dva dana, tokom kojih je jedini uloženi napor bio potpisivanje knjiga i fotografisanje sa uzbudjenom decom kojima je životni uspeh to što su je dodirnuli. "Vauu neću prati ruku do kraja života", "Omg upoznala sam Zorannuh moj zivot sada ima smislaaa". Šta reći, a da mi suza niz lice ne podje. Dragi moji prijatelji, da li je normalno da knjiga najpoznatije modne blogerke (opet kažem, ne osporavam njen uspeh!) bude najprodavanija knjiga na sajmu? Pa 'ajde realno, da li bolje, ako već imate 1200 dinara za bacanje, da kupite knjigu iz koje, bez uvrede, malo šta može da se nauči (a o bogaćenju rečnika da ne diskutujemo), ili da recimo naručite kilogram pilećeg belog i utišate stomak koji tužno cvili? Mislim da je odgovor jednostavan, jer će vam ovako barem stomak biti pun, dok u slučaju odabira odgovora pod "a", jedino što bi bilo puno je puno bačenih para. Gde se sakrilo vreme kada su deca čitala "Malog princa", igrala napolju žmurke, ledenog čikice itd.? Ljudi, ja u tom uzrastu nisam znao za fejsbuk, a da ne pricam o instagramu, za koji ne znam ni da l' je postojao u to doba. A nisam ja davno bio tih godina. Štaviše, ponosno mogu reći da sam se do pre par godina, kada sam upisao gimnaziju, svakodnevno igrao žmurke sa mnogobrojnim drugarima iz kraja. Ali danas se deca druže preko ekrana. Nekadašnje "aj napolje" zamenilo je virtuelno "aj skype", "aj viber' ili nešto slično. Šetam ulicom pre neki dan, vidim malo dete, godina ne više od četiri, nabilo glavu u ekran, ma Bog da ga odvoji ne može. Mislim se da kažem nešto, ali vidim da roditelje, ciji je telefon obimniji od mozga, to ama baš ni malo ne dotiče. Kad imaju para za takav telefon, imaće i da mu kupe neki fensi "Gucci" naocare za vid, šta im teško. Razumeo bih da je dečkić igrao kendi kraš ili nešto, al dadoše mu spajder soliter dušmani. Ee moji vi. Šta da vam kažem, nadam se da još ima ljudi koji znaju šta je prava knjiga, ko je Ivo Andric i slično. Dajte bre ljudi deci loptu, odvedite ih u park, ionako će ceo život provesti gledajući u ekran. Nek barem imaju pravo detinjstvo. Pozdrav!


                                                                                                                                    Mikašist