Dubina borbe

Ta divna melodija, smiruje me, dovodi me do suza i gasi mi telo, pušta ga u ler, neki potsvesni trans dok se ja smirujem. Sav taj bes i mržnja polako se spiraju s' mene dok ja pokušavam da zaustavim novi napad nekontrolisanih pokreta i bezosećajne, neopisive energije koja izbija iz mene i želi da uništi sve što je u okolini. Ako pokušam da se smirim, mogu, ali osećaj je još gori, energija još jače dolazi ovog puta, u udarima, osciluju smirenje i bes, plešu međusobno u igri smrti gde samo jedan sme opstati, ovoga puta. Ako se smirujem, a bes je i dalje tu, imam osećaj kao da sam neko drugi, kao da se samo pravim i glumim, da krijem istinu, vrebam u mraku sa ogromnim osmehom na licu, spreman da napadnem svoju sledeću žrtvu čim napravi svoj pogrešan, poslednji korak. To je toliko urezano da, iako se smirujem, imam osecaj da je smirenje samo površno, da je na mom licu smireno, dok mi glava pulsira i pokušava da zaustavi tikove, grčenje i želju tela da se kreće, maše, udari šta god može. Ta divna melodija. Smiruje. Vraća teške misli u dubinu, vraća ih u fioku, govori im da će biti prilika kada će biti pozvane na delo. Da, to bih i želeo, da iskoristim tu energiju, želju za lovom, ali ne ovog puta. Ovog puta će bes da sedne, a smirenost može plesati sama uz prijatne zvuke koji dopiru do mog mozga. Nije uvek isto, nije uvek isti početak, niti isti kraj. Nije uvek ista melodija, isti zvuk koji me naglo "cimne" i počne da smiruje. Nije uvek rešavanje problema hitro. Ponekad traje par minuta, ponekad satima, nikad se ne zna. Možda traje ceo život, samo što ne želim priznati da je ovo sve gluma, i da ja sve ovo vreme čekam, samo čekam da svi naprave svoj pogrešan, poslednji korak, pre nego što ja napravim svoj. Er Golb

Bila je to nekad umetnost

Bila je to nekad umetnost,

kaže mi drugar, može se reći prijatelj, redak primerak, retke sorte ljudi koji se pojavljuju jednom u 76 godina ko’ Halijeva kometa. No, da ne odmičem podalje od teme, moj prijatelj često govori kako su moja dela komplikovana i umršena, kao slušalice kad ih izvadite iz džepa. Kaže da mnogo zahtevam da čitalac razmišlja. Danas ću to sve promeniti, uprostiću svaku svoju priču, biće jednostavno i pravolinijski, kao moja putanja za koji minut. Počeću da pišem i slikam kao većina modernih umetnika – malo kap tamo, malo vamo, i „grandisimo“, gotovo delo, sa dve, možda i tri kapi boje. Više nego dovoljno. Kratko, jasno, toliko provokativno da mi se povrati, ali radi svoj posao! Možda me drugi razumeju, napokon. Zato, od danas pa nadalje, sva svoja delova uprošćavam. Nema više „Žikine galerije miline, misli i umetnosti“, od danas pa nadalje zvaće se „Žikine moderne novine“! Hronike širom sveta, slike kakve pre niste videli, i priče u koje ne biste ni poverovali da ih niste pročitali ovde! Naša umetnost će vas oduvati s' nogu!

Er Golb

Trčim, trčim

Trčim, trčim a nigde ne stižem. U začaranom sam krugu. Trčim. Sve brže i brže. Ništa. Ne mogu da pobegnem. Probaću posle ponovo. Gde sam. Šta je ovo. Slama. Smrdi. Spavam. Trčim, trčim i ništa. Ne mogu da pobegnem. Kakvo je ovo mesto. Kako je moguće da trčim. A ne pomeram se. Zašto. Zašto sam ovde. Hoću napolje. Trčim. Ne mogu da pobegnem. Ma uspeću. I dalje nigde ne idem. Trčim kao nikada. Najbrže što mogu. Moram da uspem! Pali se lampa, treperi. Gasi se. Umorio sam se. Umreću ovde. Sutra ću uspeti. Tržim za svoj zivot. Moram da pobegnem. Lampa se pali opet. Uspeću, to je znak. Trčim za svoj život. Usporavam. Lampa se gasi. Ne mogu više. Umreću. Umirem. Umi... Čovek u belom mantilu otvara vrata kaveza, vadi hrčka napolje, i nešto zapisuje.

Kraj

Posmatram ljude kako prolaze. Oni mene ne vide. Ja njih vidim. Očigledno. Gledam ih sa visine. Prolaze. Pitam se kuda idu. Neki na posao verovatno. Neki u školu. Neki u bolnicu. Neki u prodavnicu. Neki na trening. Neki ni sami ne znaju. Sedam je sati ujutru. Sredovečna zena, kratke, sive kose, otvara prodavnicu preko puta. Tako svako jutro. Već osam godina. Ništa se nije promenilo. Samo njena frizura. Nekada je imala više kose. Danas se i to malo što ima muči da na glavi ostane. Mislim da je bila lepa kad je bila mlada. To samo mislim, ne znam. Mlad čovek, u ranim tridesetim godinama, ulazi u kola. Odelo nagoveštava da je krenuo na posao. Ne znam gde radi. Možda u fabrici kokosovog ulja. Možda i ne. Samo nagađam. Tri dečaka idu u školu. Bar mislim. Nose torbe. Na jednoj je betmen. Vidi se da je stara torba. Mozda je nasledio od brata. Na drugoj je spajdermen. Čovek pauk. Vidi se da je nova. Treći dečak nosi knjige u kesi. Kesa je probušena sa strane. Rupa je u obliku amebe. Nema neki oblik. Valjda. Ja ne znam koji je to oblik. Možda bi neko znao. Možda i ne bi. Debela žena, belog tena, trci. Hoce da smrša. Crna ravna kosa joj se lepi za malo čelo. Samo neka vežba. To je super. Napred debela ženo. Uz tebe sam. Mršava žena prolazi na biciklu. Bicikl je plav, boje neba. Ali boje neba kad oblaci odu. Svetlo plav. Znate ono. Jedna pedala je slomljena. Fali joj mali deo. Leva. Ne, ipak desna. Ako se gleda iz njenog ugla. Znači iz mog je leva. Tako je. Vozi polako. Izgleda kao da uživa u vožnji. Uživaj devojko. Uživaj. Kola prolaze. Ne toliko često. Jedna lepa kola se zaustavljaju ispred zgrade. Nisu nešto lepa ipak. Mislim onako. Ukusi su različiti. Deda šeta sa unukom. Zašto ovako rano. Možda ga vodi u vrtić. Unuk ima zeleni kačket, sa natpisom ''cool". Malo je pohaban. Ali je kul. Deda je dobar. Vidi se. Voli svoga unuka. Prošli su. Mislim da će mi oni ostati u mislima još neko vreme. Deda. I unuk. Početak. I kraj. Nema više vremena. Čisto je. Sada mogu poći. Želim vam sve najbolje deda. I unuče. Vi ste poslednje lepo što ću videti. I ova lepa kola. Mada nisu nešto lepa. Zbogom.

Mikašist

Goxy

Goxy je sportista. Igra košarku. Kad poraste, želi da bude Majkl Džordan. To mu i ja želim. Trenira svaki dan po tri sata. Sam, na igralištu. Kada pada kiša Goxy isto trenira. Kaže da to izdvaja šampione iz mase. Goxy kaze da će biti šampion. On ima samo 12 godina. Dobar je đak. Kaže da je zaljubljen. Smeje se dok to priča. Kaže da voli kad ga ona gleda dok igra košarku. Tada se trudi najviše. Goxy je dobar dečak. Njegova mama kaze da je uvek bio omiljen u drustvu, i da ga svi vole. Kaze da je skroman decak. Omiljena hrana mu je pica. Goxy voli kaprićozu. Zna da mora zdravo da se hrani zbog košarke. Kaže da picu voli više. Kaže to uz smeh. Njegov tata kaže da je ponosan na njega. Kaže da će biti veliki jednog dana. Veruje da njegov sin može da bude kao Džordan. Možda čak i bolji. Goxy kaže da je siguran da će biti bolji. Tata ga bodri i kaže da sigurno hoće. Goxy kaže da je jednom pretrčao 5 km za pola sata. Kaže da je to rekord škole. Želi da sport bude njegov život. Spreman je na sve da uspe. Goxy je veliki borac. Borci uvek uspeju. Tako kaže njegova mama. Goxy mnogo voli da priča. On je srećan dečak. Goxy ne zna da će mu amputirati noge. Udario ga je auto. Kaže da je srećan sto je BMW. Goxy ne zna da sam ga ja uradio. Izvini Goxy.

Mikašist

Lucifer

Džon, moj najbolji drug, naljutio se na mene. Smeta mu što pored njega imam još jednog najboljeg druga, Lucifera. Džona znam od kad sam se rodio, dakle, 11 godina već. Lucifera sam upoznao pre možda desetak dana, ali smo se brzo zbližili. Njih dvojica se ne vole, uopšte. Džon mi je čak rekao da sam lud što se igram sa ovim drugim. Rekao mi je da ga ne zovem nikada više, dok ne oteram Lucifera. To nije fer, želim da se njih dvojica slažu. Ne znam zašto, ali Lucifera niko ne voli. Moja mama, kada je videla da se igram sa njim, grdila me je, i rekla mi da ga oteram, da ne smem da se igram sa njim. Brani mi da provodim vreme u dvorištu kada joj se učini da nisam sam. Njega to boli, ali niko osim mene to ne primećuje. Kad god sam bio sam, ili kada bi Džon negde bio, samo je Lucifer bio tu za mene, i uvek se igrao sa mnom, a da nista nije želeo zauzvrat. Jednom sam ga odveo kod mene u školu da ga upoznam sa drugarima, jer on nije isao u školu, nije imao roditelje. Niko nije hteo da se igra sa nama. Oni ne znaju kako je to kada nemaš nikoga. Ne znam ni ja, ali mogu da pomislim kako bih se osećao da nemam ni mamu ni tatu. Ja mislim da je on mnogo dobar dečak. Jednom sam ga poveo na izlet kada smo išli, sakrio se u prtljažnik autobusa. Niko ga nije primetio. Morao je da se krije sve vreme, ali bilo nam je zabavno. Noću, kada su svi spavali, mi smo se igrali. Moj tata me je čak isterao iz sobe jednom, kada sam ga doveo kuci na ručak. Zašto ga niko ne voli. On je isti kao i svi mi. Ima crnu kosu, tamne oči, i retko se smeje. Pozvao me je sutra da bacamo kamenčiće u bunar, blizu njegove kuće. Jedva čekam da idem. Zvao sam i Džona, ali je odbio. Možda je samo ljubomoran što on ne može da vidi Lucifera, a ja mogu. "Iz dnevnika Rogera Bristona, dečaka koji je poginuo udavivši se u bunaru" Mikašist