Mirno spavajte, ja vas čuvam

30. Avgust 1939.

Sprema se rat. Osećam to. Ne mogu da spavam, imam košmare. Ne želim da kažem mami I tati, da ne brinu. Priča se da će nas, Poljake, prvo da napadnu. Ne želim da poverujem u tako nešto. Ne može to da se desi, ne sme! Nisam uradio mnoge stvari koje sam planirao da uradim za života. Tek mi je 12 godina. Moj tata, mama i sestra su sa mnom. Krijemo se u skloništu, u  Varšavi, u ulici Zapiecek broj 20. Plašim se. Ako dođe do rata, svi ćemo poginuti. Cela moja porodica, svi prijatelji, drugari.. Ne želim da se to desi, ne želim. Bože, zašto se ovo događa? Nismo ovo zaslužili. Oduvek sam verovao u tebe, I uvek ću verovati, ali spasi nas Bože, ako te zaista ima, molim te. Spasi barem moju porodicu, ne moraš mene. Malo je vremena ostalo, ali ja moram da zapišem sve. Ne mogu da dopustim da ništa ne ostane iza mene, kada tenkovi uđu u naš grad i neprijateljski avioni budu nad našim glavama, sejući smrt. Ne znam više sta da radim. Ustao sam jutros rano, probudila me vika spolja. Neko se drao “NAPADAJU, NAPADAJU!”. Ispostavilo se da je to bio neki pijanac, koji je očigledno sišao sa uma. Ja od tada samo razmišljam o tome što može da nas zadesi, i sve je izvesnije da će nas I zadesiti. Kako da stignem da se pozdravim sa svim prijateljima, kako? Ima previše ljudi koje želim da vidim, da zagrlim, ali ne smem da izlazim iz skloništa. Ne zna se kada do napada moze da dođe. Nagađa se da će to biti za 2 dana. Ali to su samo nagađanja. Plašim se. Strah mi se uvukao u kosti, i želi da ih napusti. Kad god čujem malo jači zvuk, skamenim se, kao meduza da me je pogledala. Ti trenuci dok iščekujem informaciju o poreklu zvuka, za mene su užasno teški. Ne mogu ni da trepnem. Nisam kukavica, ali ne mogu da se kontrolišem. Upravo nam se pridružila još jedna porodica, dok ovo pišem. U skloništu smo moja porodica i ja, I još dve porodice. I jedan i drugi bračni par imaju po jedno dete. Jedno je staro svega nekoliko meseci, dok drugo ima nepune dve godine. Moja sestra ima 10 godina. Ona se ne plaši. Ne znam kako je to moguce, ali sedi sve vreme pored mene, i ne reaguje ni na sta. Zavidim joj. Nisam stigao da ponesem od kuce svoju omiljenu igračku.. Kako će moj medved Boni bez mene. Ne mogu da zamislim kako mu je. Sam je, ne zna sta ga čeka, nije svestan desavanja oko njega. Nadam se da će ga neka plemenita osoba pronaći, i poneti sa sobom. On je dobar medved. Ima dušu. Barem je imao kada je bio sa mnom.

31. Avgust 1939.

Sestra mi je bolesna. Ne zna gde se nalazi, postala je agresivna, dere se na sav glas bez potrebe. Plašim se. Nju sam voleo najviše. Volim je i sada, ali ona to više ne može da oseti. Žao mi je moje sestre. Kaplje mi suza na dnevnik. Nadam se da će se osušiti. Ne volim kada  mi je sveska ili dnevnik upropašten. Ne znam da li da verujem da će moja sestra ikada biti ona stara. Želeo bih da verujem, ali teško mi je kada je pogledam. Izgleda kao da ne poznaje nikoga oko sebe, i na sve nas gleda kao na potpune strance. Ona je uvek bila pametnija I inteligentnija od svojih vršnjaka. Nekada bi meni pomagala sa domaćim zadatkom iz matematike. Bio sam malo ljubomoran na nju što je ona znala a ja nisam. Sada se osećam glupo zbog toga. Volim svoju sestru, I sve bih dao da mogu da vratim vreme i da joj se izvinim što sam nekada bio loš brat. Svi na to mislimo kada je kasno. Izvini seko, molim te izvini. Ne znam da li ćeš ovo pročitati ikada, ali ako budes pročitala, i pri tome budeš svesna šta čitaš, nadam se da ćeš mi oprostiti. Hrišćanski je praštati. Sada je već velika sigurnost u sutrašnji napad. Hteli smo da bežimo iz zemlje, ali to je nemoguće. Ne dopuštaju nikome da izlazi na ulicu. Svi trgovi, uličice, sve je puno vojnika. Jedino što sada mogu da uradim je da se molim da je naša zemlja dovoljno jaka da se odupre protivniku. Roditelji me uveravaju da će sve biti u redu. Ja ne mogu da im verujem, iako bih želeo. Moji roditelji su doktori. Postoji mogućnost da ih vojska regrutuje da pomažu na ratištu, ako do rata dođe. Nisam znao šta znači reč “regrutovati” do danas. Ne znam kako ću bez njih ako odu. Jutros je bio neki čovek kod nas, doneo nam je malo hrane, i rekao mojim roditeljima da budu spremni. Trebalo je ranije da počnem da pišem dnevnik. Ne verujem da ću stići sve da kažem. Ali rečima ne može sve da se kaže. I da imam sve vreme ovoga sveta da pišem, ne bih mogao da napišem sve što želim. Neke stvari moraju da se “kažu” delima. Najteže mi pada što nemam sa kim da razgovaram. Moji drugari nisu ovde sa mnom. Ne znam jesu li uopste živi. Nadam se da jesu, I molim Boga da ih čuva. Sve što sam želeo da ponesem sa sobom od kuće su uspomene. I Bonija. Jedino što sam poneo je “Kockar”, knjiga Dostojevskog, I brojanica. Verujem u Boga više nego u bilo šta drugo, I da brojanicu nisam poneo, ne znam da li bih mogao da sedim I pišem ovo. Kad mi je ona na ruci, lakše mi je. Čuli smo danas da je došlo do nezgode u Glajvic-u. Ne želim da poverujem u to.

Naše sklonište je prilično malo. Tata mi je rekao da ima 40 metara kvadratnih. Meni ne izgleda toliko malo. Nas je 10. Rekao bih da svako ima dovoljno mesta. U njemu se nalazi veliki broj stolica, rekao bih oko dvadesetak. Ne mogu da ih brojim trenutno. Pored stolica,  tu i jedan veliki sto, od hrastovog drveta. Bio je malo okrnjen sa desne strane, gledajući iz mog ugla. Ja sedim naslonjen na vrata skloništa, jer ako dođe do upada unutra, želim prvi da umrem. Ne želim da gledam kako drugi umiru. Tu je I jedna slika. Nepoznat je autor, barem meni. Ne mogu da pitam ostale ko je taj čovek, jer je to sada najmanje bitna stvar. Jutros je ponovo bio onaj čovek. Opet je doneo hranu, ali ovoga puta znatno manje. Kaže da je jedva i to uspeo da nabavi, jer je potražnja ogromna, a hrane ja užasno malo. Divim se tom čoveku. To je tatin prijatelj iz detinjstva. On takođe ima ženu I dvoje dece, kao i moj tata, i rizikuje svoj život da bi nama pomogao. Tata ga smatra jedinim pravim prijateljem. Jasno mi je zbog čega.

1. Septembar 1939.

Ustao sam rano. Sada je pet časova izjutra. Plašim se. Čuo sam neke čudne zvuke. Plašim se da nije počelo. Ne može da počne. Ne još. Nikada. Mama I tata spavaju. I sestra spava, ali  često pravi neke čudne pokrete. Gladan sam, ali ne mogu da jedem. Sve što stavim u usta zgadi mi se. Ne mogu više da budem ovde. Ne mogu. Ne želim da čekam da smrt u vidu naoružanog vojnika dođe po mene. Ne želim. Čujem da neko dolazi. Neko dolazi. Lupa na vrata. Tatin prijatelj. Svi su ustali. Napad samo što nije počeo. Svi muškarci moraju da budu regrutovani. Opet ta reč. Od 10 godina pa naviše. Znači, idem i ja u rat. Čovek je rekao da će doći po nas za sat vremena, što će reci da toliko imamo da se spremimo, i pozdravimo sa porodicom. Ja moram da završim svoje pisanje. Tata pozdravlja sa mamom i sestrom, koja ga ništa ne razume. Moj tata ostaje ovde. On to ne zna. Ako odemo obojica, nece imati ko da čuva mamu i malu. To mora da bude on. Tatin prijatelj je dolazio i ranije danas, to me je I probudilo. Zamolio sam ga da tata ostane, zajedno sa druga dva čoveka, koji imaju porodice. Tata je legao da se odmori pre nego što krenemo. Mene ispred čeka njegov prijatelj. Tata, mama, seko moja mila, volim vas, i nikada vas neću zaboraviti. Nadam se da nećete ni vi mene.

                                                                                                                       Mikašist

Dok god ima mraka, biće i svanuća

Opšte je poznato da posle kiše uvek sunce svane. Donekle se slažem sa tim. Međutim, nije uvek sve tako lepo. Nekada sunce ostane iza oblaka zauvek, hteli mi to ili ne. Nekada, iako nam ono snažno sija nad glavama, prosto nismo u stanju da ga vidimo.            

    Često slušam priče o tome kako će biti bolje. Pradeda je moj to govorio. Boga mi, i njegov deda. Kapiram da je samo gore postalo.

Cenim da svaki čovek sam „kroji“ svoju sudbinu. Mrak je. Svuda oko mene tama. Nema ni tračka svetlosti. Zašto, zapitaćete se. Zato što nisam ama baš ništa uradio po pitanju pronalaženja svetle tačke. Možda je izlaz iz crnog na korak od mene. Možda ga i nema. Neću saznati ako ga ne potražim. Ne mogu da mrdnem. Okovan sam teškim čeličnim lancima. Nešto miriše na ribu. Volim ribu, zaključujem. Pomislih da je tu reka, ali sam brzo odustao od te pomisli. Nedugo zatim, postavljam sebi ključno pitanje: gde sam? Zašto sam, za ime Boga, okovan? Možda su me kidnapovali. Možda sanjam? Mora da je to. Ova riba baš dobro miriše. Mama mi je često spremala ribu za doručak, a ova je imala baš takav miris. Nadam se da će me majka uskoro probuditi, i da ću moći sa njom da se smejem kad joj ispričam ovaj san. Ništa od mame, shvatam posle kraćeg čekanja. Čuh potom nekakav pokret. U prvi mah sam mislio da mi se učinilo, ali zvuk pokreta se ponavljao. Bio je nepodnošljiv. Vikaću iz sveg glasa, možda me neko čuje. Otvaram usta da pustim svoj lavovski krik, ali ništa se ne čuje. Pokušavam ponovo da se pokrenem. Okova više nema. Kao da su bili plod moje mašte. Tada sam bio ubedjen da spavam, i da je sve ovo samo ružan san. Da li je?

    Dva dana ranije, gledao sam film o dečaku kog su zlikovci, da ne kažem razbojnici, oteli. Glavnu ulogu tumačio je Brus Vilis, inače moj omiljeni ćelavi glumac. Taj dečak je imao nekih problema kod kuće, te je pobegao. Naleteo je na zle ljude koji su ga gepekovali. Prilično glup film. Zadocnio sam da vidim kraj, jer sam otisao do toaleta, ali nije mi žao. E moj Bruse, na šta si to spao. Krenuo sam u školu. Prvi čas srpski. Smor. Ne volim sprski, užasno mi je naporno da slušam sva ta dosadna predavanja. Potom matematika. Muzičko. Učili smo o Filipu Višnjiću. To mi je bilo zanimljivo, volim gusle. Obožavam. Voleo bih da budem kao Filip. Po povratku iz skole, otisao sam na spavanje. Ujutru, sve identično. Osim časova naravno. Jedino sam muzičko ponovo imao. Napolju je bilo tmurno. Kiša je padala celoga dana. Ali ja sam želeo da budm guslar kao Višnjić, i kiša me neće u tome sprečiti. Kasnije toga dana, sunce je granulo.

    Krećem se. Stvarno se krećem. Tražim bilo šta na šta mogu da se oslonim u tom mraku. Napipavam neko staklo. Bio sam siguran da je to prozor. Samo još roletne da podignem, i ova agonija će prestati. Tražim prekidač za roletnu na dobro poznatom mestu i pronalazim ga. Ovo je moja soba! Iskren da budem, nisam primetio da je ovoliko mračno. Mora da sunce još nije izašlo, primećujem. Skakao sam od sreće, bukvalno. Ima sigurno dve godine kako nisam izlazak sunca posmatrao. Ushićeno dižem roletne. Nešto nije kako treba. Ništa ne vidim. Hvata me užasna panika. Sada vičem, derem se, i glas izlazi svom snagom, pokušavajuću da nadoknadi malopređašnji muk. Neko ulazi u sobu i nešto mi govori. Ne slušam daj dobro poznati glas. Tek kada sam čuo majčine suze, sve mi je postalo jasno. Toga dana, dvadesetog juna 1999., ja, Mitar Savic, probudio sam se slep. Potpuno ironično, pomislio sam da sada mogu da budem baš kao Filip, slepi guslar.

    Nažalost, sunce za mene nikada više neće postojati. Nema više svanuca, samo mrak.

                                                                                                                       Mikašist

A Chance

’’Hope dies last’’, numerous people have said to me. I trusted them, I really did, but no, today I do not know if I should trust them anymore. I have always had an optimistic point of view, when life was bad, I searched for the good, when life was good I was grateful. I asked myself a question today, which had quite confused me. Why do we love certain people. Why do we love them, when they hate us and they prove it with their silent everyday behaviour. No, they never verbalise their hatred, nor will they ever do it, but actions speak louder than words. You meet someone, begin to love them, do something for them that you would never do for anybody else, and that is where your role ends. You did well boy, I will call you when I need you again. More than anything, oh I would love more than anything to be able to turn my back on them forever. To tell them ’’no’’ the next time they call me, but something will not let me do it, and it is really killing me. By giving those beings, which call themselves humans, another chance, we are litterally serving them a silver plate, on which, rolled in the finest silk possible, lays a bloddy knife, which will finish in our back for the second time. Also, politeness is slowly but steadily disappearing from our society. It is becoming more popular to ignore the people who would do anything to spend time with you, because they like your company. When they, I am truly sorry for this word, fuck you off once, twice, you slowly lose the wish to even meet anyone, as you believe that you are destined to doom from the beginning. Well, you are not! What, a girl ignores you, otherwise said ’’seen’s’’ you on facebook, so what, that speaks more about her than you! Not to be discriminative, what, a boy ignores you, otherwise said ’’seen’s’’ you on facebook, well that sais more about him than about you ladies! I hope I pleased both sides. Is it really so hard to give someone a chance to show who they are, is it really that difficult?? People, I will not ask you if your first impression was ever wrong, I will ask you how many times it was. Give a chance, you will not regret it. The worst case scenario: you will not like the person, and that’s it, but you will know that you gave them a chance to present themself. Not everyone is meant for everybody, what is more, maybe that person will not like you, it is not impossible. I mean, the same thing can happen to you, it is a realistic story. What can I say, a little politeness and kindness is not forbiden!

Mikashist

Vavilon

Oslušnite!

Carevi, kraljevi,

Vi,

Usklike naših imena,

Vatrene, užarene,

Vi,

Što sa usana silazite 

Bez plamena.

Strepite!

Grofovi, kneževi,

Vi,

Kad sa Božijih kapija

Osetite drhtaje krvopija.

Vi,

Što nemate moć koja

Bi se sa našom merila.

Encantada

Dreaming - A short poem

There is only so much luggage a person can carry.

Once the limit is exceeded -  it is quite scary.

I only had one back.

Turned it into a wreck.

It's funny how life easily becomes black. 

Once the limit is exceeded - it is quite scary,

One must be cautious indeed - for once weary,

You will be in need of sleep.

There is only so much pain a person can weep. 

You will need some rest, a painless dream,

Like mine, your last words will be a scream. 

Encantada

Happiness - A short poem

Once again, you can see the darkness surrounding me.

Now, you can see that a ray of light passed through me. 

What was once a dream, now becomes reality.

My heart skipped a beat - I did not even move,

My eyes were closing - I did not disapprove.

Once I was asleep, I never wanted to wake up.

So, I did not. 

Encantada