Komplikovano

    “Starim vsegda učeći se”, rekao je naš poznati pisac Dositej Obradović jednom prilikom. Naravno, tokom celog svog života, čovek svakodnevno, poput zagriženog avanturiste, uči do tada nepoznate stvari, pronalazi nova mesta, upoznaje različite ljude. Život jednostavno ne traje dovoljno dugo kako bismo istražili celokupan svet koji nas okružuje, onako kako bismo mi to želeli.

Čovek je u ovim, tinejdžerskim godinama, kao disk. Dugujem vam objašnjenje. Kao što svi verovatno znamo, disk služi kako bismo na njega, takoreći “narezali” neki materijal. Da li su to slike, pesme, video zapisi, nije bitno. Naš mozak ima sličnu svrhu. Dok smo mladi, on ima samo jedan cilj. To je neprestano prikupljanje podataka. Naravno, neki podaci su za nas manje bitni, dok su neki pak od egzistencijalnog značaja. Kada smo bili deca, za nas je ceo svet bilo jedno veliko arheološko nalazište, koje je sa nestrpljenjem čekalo da otkrijemo sve njegove tajne. Kako su klinci po prirodi veoma radoznali, ne čudi činjenica da je veliki broj dece osetio na svojoj koži opekotine prouzrokovane dodirivanjem vrele pegle. Šalu na stranu, uporedo sa odrastanjem, raste i naša želja za istraživanjem nepreglednog prostranstva, poznatijeg pod imenom svet. Smatram da smo u “poznim” tinejdzerskim godinama,  najslobodniji da se prepustimo novim iskustvima. To su godine u kojima nije sramota nešto ne znati, jer pred nama je život, koji nas strpljivo čeka na peronu, ne bi li nas smestio u odgovarajući vagon. Doduše, nismo uvek mi ti koji biramo vagon. Život ume da bude veoma nepredvidiv,( kao dijareja), kao tigar sateran u ćošak. Kažu da čovek što više zna, to više vredi. Slažem se sa tom izrekom, jer zaista verujem da je to istina. Veoma je bitno kako gledamo na stvari oko nas, jer pogrešno posmatranje može da nas dovede do nekih pogrešnih zaključaka. To je jedan od razloga zašto su ove godine ne samo lepe, već i u mnogome korisne. Sve što uradimo loše, previdimo, imamo vremena da ispravimo, ili bar ublažimo posledice. Mislim da je veoma bitno da u ranom periodu našeg života otkrijemo što je vise moguće sveta. Naravno, kada kažem svet, ne mislim striktno na celu kuglu zemaljsku, već na ono što za svakoga od nas reč “svet” predstavlja. Za mene je svet mesto gde se nalazim u datom trenutku. Bilo da je to restoran, park, veličanstvena kuglana od crvene opeke ili jednostavno učionica, trudim se da osetim sve što se oko mene dešava, jer je valjda i svrha našeg postojanja osetiti život, odgonetnuti što je moguće više njegovih tajni. Istini za volju, nije svako voljan i spreman za tako nešto. Neki ljudi prosto ne žele da učestvuju u otkrivanju spoljašnjeg sveta, već se fokusiraju na istraživanje nekog svog, unutrašnjeg mira. Njihov disk odbija da prihvati informacije “spolja”. To je u redu, svako je kovač svoje sreće. Takođe, neke stvari je bolje ostaviti netaknute. Ja se trudim da u svakom novom danu koji mi je podaren naučim nešto novo, pa makar to bilo i ime neke retke metamorfne stene, ili izolovanog afričkog plemena. Na mom disku ima dovoljno mesta za sve te informacije, jer su preda mnom godine i godine istraživanja te složene enigme znane kao život. Život je lopov. Oh da, i to vrsan! Ukrade nam mladost dok trepnemo. Stoga smatram da u ovim, najlepšim godinama, treba da se prepustimo dobrim stranama života, i da neko vreme ne trepćemo, jer niko nikad ne zna kada lopov sprema krađu. Naravno, kada ostanemo bez mladosti, možemo samo da se nadamo da je naš disk popunio svoj kapacitet, i da je još uvek sposoban da podatke koje je prikupljao iskoristi na pravi način.

Da život nije komplikovan, ne bi bio zanimljiv. Ima nešto neobično u “mačevanju” sa problemima. Da je sve idealno bilo bi dosadno, barem po mom mišljenju. Mislim da ću ovde staviti tačku na ovu priču, jer čeka me život da ga istražim!

  

                                                                                                                          Mikašist