„Da, da, slažem se sa svime što si dosad rekao,
ali ima tu dosta posla i velikih problema pošto ti je sad čovek subjekat, a
čovek je promenljiva.“ – Rekoh ja Kantu, polako se spremajući da pođem.
„Nije mi ni tvoj plan nešto lakši“ – uzvrati mi on, „ti se pitaš ’zašto’, a to je takođe promenljivo, promenljivije od čoveka, pošto ti tražiš odgovar na pitanje ’zašto’ za sve u univerzumu.“
„Pa može se reći da sam postao neuračunljiv.“ – odgovorih mu ja, znajući koliko je težak zadatak koji sam sam sebi zadao. „Treba polako da krenem, ja, za razliku od tebe, nemam sve vreme ovoga sveta.“ Osmehnuh mu se ja, i on mi kroz osmeh odgovori: „Nemoj biti apriori, već nek tvoji zaključci to budu, a ti uvek dođi s nekim novim saznanjem, imaj malo sintetitičkog suda.“
„Pokušaću, nije lako. Ali moguće je! Kako kažem, ’sve je u glavi’, ako je moguće u glavi, onda je i sve moguće u praksi!“ Osmehnuh mu se , ostavih pare da ne ispadne da mi on uvek kupuje doručak, i izađoh iz malog restorana, koji je bio jedva vidljiv, sav obavijen zelenilom, uvek na suncu, u maloj ulici bez prolaznika.
Bilo bi baš lepo da živim u takvoj uličici, zavučenoj, bez puna prolaznika, punoj drvoreda i kuća. Restoran je, ako bih ga mogao tako nazvati, na nekoliko koraka od kuće, parkić niz ulicu, šta bih više poželeo. Doručak jednom nedeljno s Kantom, pošto on ostatak nedelje provodi sa Satanom. Šetnje po parku sa Dalijem, i silnim njegovim idejama, stvarno je lepo. Ali eto, dođe vreme da se vratim svojoj realnosti, i iskobeljam se iz kreveta i krenem u svet. Nije lako to raditi, ustajati svaki dan, živeti isti život, okružen istim ljudima, koji se sigurno nisu tokom noći promenili. Nije lako ići samo napred, ne znajući šta vas čeka iza ugla, ali kako god vi to okrenuli, šta god radili, čeka vas smrt na kraju puta, s osmehom, raširenih ruku, kao što svakog svog gosta dočekuje. Ali dok ne stignem do nje isplati se uživati u svom svetu, pošto se u ovom, zajedničkom, baš i ne može. Isplati se pričati s drugim ljudima koji su se, nažalost, već upoznali sa srmću, jer kad se ja budem upoznao s njom, možda više neću imati prilike da pričam s njima. Zato i razumem đavola što uvek provodi doručak sa Kantom, i što uvek nekog sreće od poznatih pokojnika. Zavidim mu malo. On ima vremena koliko god mu je potrebno. Nema obaveza, za razliku od mene, smrtnika, koji moram provoditi vreme na određenom mestu, zavisiti od drugih, i živeti okružen ljudima i njihovim senkama koje jedva pokazuju neke znake života i umnosti. Zavidim mu, jer je u stanju da promeni te bezdušne i prazne ljude koji zapravo prestaju da budu materijalni! Nije lako to opisati, tu pojavu koja se vremenom razvija među ljudima. Jesmo mi, ljudi, materijalna bića, smrtna, prolazna, i zauzimamo prostor, ali polako prestajemo i to da budemo! Nekako ljudi to skidaju sa sebe kao neko oklop koji su nosili milenijumima, i sad su baš odlučili, jer misle da su prosvetljeni i pametniji, da je bolje da se to zbaci sa sebe, te staro prnje i teške odore, i krenu, nagi, u novo doba puno svetlih trenutaka i divne budućnosti.
Zavidim mu, eto, on ne mora gledati takve ljude, ne mora da izlazi iz kreveta, sprema se, i kreće negde, gde misli da mu je dosadno ili je traćenje vremena. Nisam u stanju da promenim ljude kao on, možda jer sam ja materijalan, a on je nešto iznad! Da, mora da je tako! Ja sam jedno biće, dok je đavo, ili pak bog, nešto više, nešto nematerijalno, i samo je zato u stanju da promeni druge. Ali šta ako zapravo njega uopšte i nema? To nešto nematerijalno ne može biti van materije zapravo, jer da je van nje onda bi moralo da zauzima prostor, a to je materija. Ali šta je to što mi poznajemo, znamo da je nematerijalno, postoji, i u materiji je? Toliko nam je blizu, da nam bliže ne može biti. Naš um. Jedno jako lepo, uzbuđujeće, kompleksno, i ludo mesto. Puno je slika, ideja, zvukova, ali i raznih budalaština, laži, nada, verovanja, stvari koje ne postoje, predrasuda, svega, šta god vam pada na pamet, tu je! Cela ta vera, nadanje, đavo, bog, dobro, loše, sve to što mi koristimo kao opravdanja, ili kao izlaze, uopšte nisu materijalno postojaća, to je naša puka imaginacija, samo delo našeg uma. Sve je do našeg uma, pošto je on zaslužan za raspored informacija iz naših čula, zahvaljujući kojima mi uopšte i živimo. Da nemamo čula ne bi ničeg ni bilo izvan nas, ne bismo ništa ni znali, ni osetili, ni čuli, bili bismo glineni golubovi. Jako je važna ta naša mentalna snaga, i kontrola nad našim umom. Time dolazim do svog osvrta na svet, i na to šta mislim da se dešava među ljudima kako vreme odmiče. Time i priča može početi.
Ustadoh tako ja iz kreveta, sam sam se probudio, što je baš lepo (pošto već neko vreme retko kad ustajem sam od sebe, obično me drugi bude, i uvek sam umoran zbog toga). Sunce je osvetljavalo trpezariju, odbijalo se o pod, i tako je dolazilo svetlo u moju sobu, u kojoj su obe roletne bile potpuno spuštene, kao važan pokazatelj nekoga ko ne spava dobro, ali bar ne govori da je imao nesanicu neko vreme. No ko je još nema, zar ne? Svi se žalimo, i svakome je loše, iako možda i nije, ali o tome ćemo posle. Imao sam dovoljno vremena da se lepo razbudim, istegnem, zagrejem malo mišiće, pojedem nešto, sredim, spremim se i pođem u školu. Neverovatno je kako te male trase, od kuće do škole, koje traju kratko, mogu da se produže i da traju čitavu večnost. Veći deo puta slušam muziku dok idem u školu, i ta sama pesma, taj zvuk se produži, traje dugo, i imam osećaj kao da se jedna te ista pesma vrti u krug bez prestanka. Zapravo je sve to do mene i mog uma, dosta razmišljam, analiziram, uvek sam svestan okoline, i mozak nema odmora. Ali kad se to desi, da hodam, da ne razmišljam svesno, već samo analiziram, tad počinje to usporenje vremena i misli. Sve se baca u podsvest, muzika postaje zvuk okoline, pozadina, dok sve iz okoline prolazi kraj mene, kao zraci svetla oko oblaka, zaobilazeći ih, u nemogućnosti da ih probiju, tako i mene okolina zaobilazi, daje mi mogućnost da je posmatram, da budem van nje, i daje mi svu slobodu koja mi je potrebna za proučavanje, odmaranje, i uživanje u tome. Jako je zanimljivo šta se sve može videti, postići na tim načinom gledanja. Kuda li gledaju ti ljudi što svakog dana prolaze kraj mene? O čemu li oni razmišljaju, dok ja razmišljam o njima? Prolaze oni kraj mene, ta tela, raznih boja, raznih oblika, visina, širina, kad li smo postali tako raznovrsni? Pored tog oblika ističu se njihovi pokreti tela, mahanja rukama, kako se smeju, grimase, i na kraju oči. To što kažu da su oči ogledalo duše u potpunosti je tačno. Ali ne treba se zadržavati samo na očima, potrebno je celu sliku napraviti, spojiti te pokrete, govor, pogled i na kraju same oči, u jednu veliku kompoziciju, mozaik pun informacija, ali i predrasuda, i raznih zaključaka. Tako vam ja šetam polako niz ulicu ka svom odredištu, gledajući krajičkom oka sve što se dešava oko mene, a opet izgledam kao da blenem u prazno i hodam ko mrtvak. Možda ti koji izgledaju najumornije, najtiše, najpovučenije, zapravo imaju najveću sliku, najviše ideja, misli, skrivenih u sebi, ne znajući šta će s tim, i šta će sa sobom. Veliko je pitanje šta će neko da radi sa znanjem, sa svime što ima u glavi, tim idejama, mislima, šta može da radi? Neki možda ne žele ništa da rade, prepuste se životu, puste sve da ode nizvodno, pa im se možda posreći, žive skromno, opušteno, polako, bez forsiranja nekog, polako gase svoje glavice, i odumiru. Neki možda žele to da promene, da urade nešto sa sobom i svojim životom, ali to je teško, i nije lako odlučiti se između ta dva. Jeste teško odlučiti, nervirati se, pokušavati drugima da pomognete, ili da se prepustite toj okolini, povučete se negde, i živite kao da nikad niste ni postojali. Bar imate te dve mogućnosti, neki ne vide ništa, pa i nemaju nikakve mogućnosti. Ti koji izgledaju veselo, puni energije, vrte se oko svih, pričaju sa svima, ’žive punim plućima’, toliko daleko su od toga da nemaju pojma ni šta je sve život! Zašto tako mislim? Zašto kazujem da nemaju ništa pojma o životu, zašto te ljude najmanje volim? Jer bez borbe, truda, žrtvovanja, upornosti, padanja, tuge i bola nije se ništa postiglo! Sam đavo neće ništa ispraviti tako što će pucnuti prstima i sve popraviti, ili sve uništiti. Ne bi se ništa promenilo da je tako lako! Zapravo bi celo čovečanstvo zbacilo svoje odore davno pre mene, i mene ne bi ni bilo sada, u to sam siguran. Ili bar ja ne bih želeo da živim u tom svetu. Dovoljno se već napinjem da izguram u ovom, u onom bih najverovatnije već preminuo (mlad, ovakav kakav sam sad). Ali zato imam svoj svet, a oni imaju svoj, pa, eto, ide sve nekako, izvlači se tu i tamo po neka veza. A sad što ih ne volim, i u čemu je problem u ovom svetu, i njegovim stanovnicima.
Teško je opametiti zadrtog i glupog. Potrebno je mnogo više od reči da bi se tu išta učinilo. Velika je polemika u mojoj glavi, šta činiti na ovom svetu, kako da postupim, i šta ću sa drugim ljudima. Prvo pitanje koje uvek izbija na videlo je što im ja uopšte pomažem. Vidim da propadaju u vremenu i prostoru, da oni i nisu na istom svetu kao i ja, vidim da su oni samo prazne ljuske kroz koje vetar prolazi, i pravi neke zvuke, dok se oni polako kreću! Možda se i ne kreću, ali o tome ćemo malo kasnije. No na to pitanje da l’ , i zašto bih im pomagao, nikad ne odgovorim do kraja, već samo mi iz glave k’o neki tuđi glas kaže da im pomognem, jer bi to bilo dobro, i neće me nikada ništa koštati. Naravno nisam lud, nemam šizofreniju, već prosto osetim da to treba učiniti, bez nekih dubljih i dužih rasprava sa tim unutrašnjim glasom. Ali i da hoću da se raspravljam s njim, ne bih mogao, jer je uvek u pravo, jer je pun znanja i dobrote, i jer bez njega ne mogu, jer je to deo mene, i bez njega bih bio kao i svi drugi, jedna šupljina, puna mržnje, zla i besa. Sigurno ovo ne bih ni kazivao, možda ne bih ni postojao. Iako to ne bi bilo loše, ionako nije prelepo ovde. I tako ja uvek odlučim da pomognem, da se trudim oko svega, makar me to koštalo vremena, živaca, možda i života. No šta će mi život ako ga neću iskoristiti na nešto dobro, produktivno, obostrano, trajnije od njega samog? Ali ne pomažem ja na sve načine, niti svima. Pomažem onoliko kol’ko mislim da treba, a to znači da ne pomažem materijalnim putem, znajući da je to što mi zovemo materijalnim zapravo naša iluzija, i da su naši produkti bezvredni u poređenju sa onim što nas okružuje, što je mnogo starije od nas, i što će nas svakako nadživeti. Ne pomažem materijalnim putem, jer će to uvek odvesti na neki loš tok, u potpunosti suprotno mojojim namerama. Da sam krenuo materijalno pomogati drugima, svi bi pomislili pogrešno o meni. Zapravo ne bi ni pomislili, već bi, k’o ajkule na krv, pojurili ne bi li me iskoristili, iscrpeli kao što sve oko sebe crpu. Zato bi od mene retko ko dobio materijalnu pomoć. Ja
nisam osoba koja će raditi nešto umesto nekoga
(bar u većini slučajeva je tako), već sam osoba koja asistira i podučava! Tako
da bih materijalno pomagao jedino onima u kojima vidim nadu, guh i snagu za
borbu, a da je njihova spoljašnjost, njihovo oružje za borbu, tj telo,
onesposobljeno ili skrhkano. Ali kao što sam napomenuo, uvek će taj materijalni
svet, pomoć, ili šta god to bilo, privući parazite, štetočine, pohlepne ljude,
osobe koje su večno žedne, željne svega, željne da imaju više od svega, više od
više. U te ljude ne bi ni đavo kročio koliko su zli, prljavi, neživi i
beskorisni! Njima ne bih zapravo ni pomogao, mada mislim da pre oni ne bi ni od
koga tražili pomoć, jer paranoišu da će ih neko pokrasti, plašeći se drugih,
plašeći se svoje gluposti! Takvih ima najviše! Pre bi umrli nego što bi nekome
pružili ruku. Pre bi umrli nego što bi dozvolili da ih neko spase. Uf, kakva je
to gamad! Stvarno ne bi ni đavo, a kamoli bog njih pogledao. Sramota ga je
kreacije ,a ja, ovde kraj njih, moram živeti, trudeći se da opstanem, da idem
dalje, i da bar upoznam, PRONAĐEM bolje ljude!„Nije mi ni tvoj plan nešto lakši“ – uzvrati mi on, „ti se pitaš ’zašto’, a to je takođe promenljivo, promenljivije od čoveka, pošto ti tražiš odgovar na pitanje ’zašto’ za sve u univerzumu.“
„Pa može se reći da sam postao neuračunljiv.“ – odgovorih mu ja, znajući koliko je težak zadatak koji sam sam sebi zadao. „Treba polako da krenem, ja, za razliku od tebe, nemam sve vreme ovoga sveta.“ Osmehnuh mu se ja, i on mi kroz osmeh odgovori: „Nemoj biti apriori, već nek tvoji zaključci to budu, a ti uvek dođi s nekim novim saznanjem, imaj malo sintetitičkog suda.“
„Pokušaću, nije lako. Ali moguće je! Kako kažem, ’sve je u glavi’, ako je moguće u glavi, onda je i sve moguće u praksi!“ Osmehnuh mu se , ostavih pare da ne ispadne da mi on uvek kupuje doručak, i izađoh iz malog restorana, koji je bio jedva vidljiv, sav obavijen zelenilom, uvek na suncu, u maloj ulici bez prolaznika.
Bilo bi baš lepo da živim u takvoj uličici, zavučenoj, bez puna prolaznika, punoj drvoreda i kuća. Restoran je, ako bih ga mogao tako nazvati, na nekoliko koraka od kuće, parkić niz ulicu, šta bih više poželeo. Doručak jednom nedeljno s Kantom, pošto on ostatak nedelje provodi sa Satanom. Šetnje po parku sa Dalijem, i silnim njegovim idejama, stvarno je lepo. Ali eto, dođe vreme da se vratim svojoj realnosti, i iskobeljam se iz kreveta i krenem u svet. Nije lako to raditi, ustajati svaki dan, živeti isti život, okružen istim ljudima, koji se sigurno nisu tokom noći promenili. Nije lako ići samo napred, ne znajući šta vas čeka iza ugla, ali kako god vi to okrenuli, šta god radili, čeka vas smrt na kraju puta, s osmehom, raširenih ruku, kao što svakog svog gosta dočekuje. Ali dok ne stignem do nje isplati se uživati u svom svetu, pošto se u ovom, zajedničkom, baš i ne može. Isplati se pričati s drugim ljudima koji su se, nažalost, već upoznali sa srmću, jer kad se ja budem upoznao s njom, možda više neću imati prilike da pričam s njima. Zato i razumem đavola što uvek provodi doručak sa Kantom, i što uvek nekog sreće od poznatih pokojnika. Zavidim mu malo. On ima vremena koliko god mu je potrebno. Nema obaveza, za razliku od mene, smrtnika, koji moram provoditi vreme na određenom mestu, zavisiti od drugih, i živeti okružen ljudima i njihovim senkama koje jedva pokazuju neke znake života i umnosti. Zavidim mu, jer je u stanju da promeni te bezdušne i prazne ljude koji zapravo prestaju da budu materijalni! Nije lako to opisati, tu pojavu koja se vremenom razvija među ljudima. Jesmo mi, ljudi, materijalna bića, smrtna, prolazna, i zauzimamo prostor, ali polako prestajemo i to da budemo! Nekako ljudi to skidaju sa sebe kao neko oklop koji su nosili milenijumima, i sad su baš odlučili, jer misle da su prosvetljeni i pametniji, da je bolje da se to zbaci sa sebe, te staro prnje i teške odore, i krenu, nagi, u novo doba puno svetlih trenutaka i divne budućnosti.
Zavidim mu, eto, on ne mora gledati takve ljude, ne mora da izlazi iz kreveta, sprema se, i kreće negde, gde misli da mu je dosadno ili je traćenje vremena. Nisam u stanju da promenim ljude kao on, možda jer sam ja materijalan, a on je nešto iznad! Da, mora da je tako! Ja sam jedno biće, dok je đavo, ili pak bog, nešto više, nešto nematerijalno, i samo je zato u stanju da promeni druge. Ali šta ako zapravo njega uopšte i nema? To nešto nematerijalno ne može biti van materije zapravo, jer da je van nje onda bi moralo da zauzima prostor, a to je materija. Ali šta je to što mi poznajemo, znamo da je nematerijalno, postoji, i u materiji je? Toliko nam je blizu, da nam bliže ne može biti. Naš um. Jedno jako lepo, uzbuđujeće, kompleksno, i ludo mesto. Puno je slika, ideja, zvukova, ali i raznih budalaština, laži, nada, verovanja, stvari koje ne postoje, predrasuda, svega, šta god vam pada na pamet, tu je! Cela ta vera, nadanje, đavo, bog, dobro, loše, sve to što mi koristimo kao opravdanja, ili kao izlaze, uopšte nisu materijalno postojaća, to je naša puka imaginacija, samo delo našeg uma. Sve je do našeg uma, pošto je on zaslužan za raspored informacija iz naših čula, zahvaljujući kojima mi uopšte i živimo. Da nemamo čula ne bi ničeg ni bilo izvan nas, ne bismo ništa ni znali, ni osetili, ni čuli, bili bismo glineni golubovi. Jako je važna ta naša mentalna snaga, i kontrola nad našim umom. Time dolazim do svog osvrta na svet, i na to šta mislim da se dešava među ljudima kako vreme odmiče. Time i priča može početi.
Ustadoh tako ja iz kreveta, sam sam se probudio, što je baš lepo (pošto već neko vreme retko kad ustajem sam od sebe, obično me drugi bude, i uvek sam umoran zbog toga). Sunce je osvetljavalo trpezariju, odbijalo se o pod, i tako je dolazilo svetlo u moju sobu, u kojoj su obe roletne bile potpuno spuštene, kao važan pokazatelj nekoga ko ne spava dobro, ali bar ne govori da je imao nesanicu neko vreme. No ko je još nema, zar ne? Svi se žalimo, i svakome je loše, iako možda i nije, ali o tome ćemo posle. Imao sam dovoljno vremena da se lepo razbudim, istegnem, zagrejem malo mišiće, pojedem nešto, sredim, spremim se i pođem u školu. Neverovatno je kako te male trase, od kuće do škole, koje traju kratko, mogu da se produže i da traju čitavu večnost. Veći deo puta slušam muziku dok idem u školu, i ta sama pesma, taj zvuk se produži, traje dugo, i imam osećaj kao da se jedna te ista pesma vrti u krug bez prestanka. Zapravo je sve to do mene i mog uma, dosta razmišljam, analiziram, uvek sam svestan okoline, i mozak nema odmora. Ali kad se to desi, da hodam, da ne razmišljam svesno, već samo analiziram, tad počinje to usporenje vremena i misli. Sve se baca u podsvest, muzika postaje zvuk okoline, pozadina, dok sve iz okoline prolazi kraj mene, kao zraci svetla oko oblaka, zaobilazeći ih, u nemogućnosti da ih probiju, tako i mene okolina zaobilazi, daje mi mogućnost da je posmatram, da budem van nje, i daje mi svu slobodu koja mi je potrebna za proučavanje, odmaranje, i uživanje u tome. Jako je zanimljivo šta se sve može videti, postići na tim načinom gledanja. Kuda li gledaju ti ljudi što svakog dana prolaze kraj mene? O čemu li oni razmišljaju, dok ja razmišljam o njima? Prolaze oni kraj mene, ta tela, raznih boja, raznih oblika, visina, širina, kad li smo postali tako raznovrsni? Pored tog oblika ističu se njihovi pokreti tela, mahanja rukama, kako se smeju, grimase, i na kraju oči. To što kažu da su oči ogledalo duše u potpunosti je tačno. Ali ne treba se zadržavati samo na očima, potrebno je celu sliku napraviti, spojiti te pokrete, govor, pogled i na kraju same oči, u jednu veliku kompoziciju, mozaik pun informacija, ali i predrasuda, i raznih zaključaka. Tako vam ja šetam polako niz ulicu ka svom odredištu, gledajući krajičkom oka sve što se dešava oko mene, a opet izgledam kao da blenem u prazno i hodam ko mrtvak. Možda ti koji izgledaju najumornije, najtiše, najpovučenije, zapravo imaju najveću sliku, najviše ideja, misli, skrivenih u sebi, ne znajući šta će s tim, i šta će sa sobom. Veliko je pitanje šta će neko da radi sa znanjem, sa svime što ima u glavi, tim idejama, mislima, šta može da radi? Neki možda ne žele ništa da rade, prepuste se životu, puste sve da ode nizvodno, pa im se možda posreći, žive skromno, opušteno, polako, bez forsiranja nekog, polako gase svoje glavice, i odumiru. Neki možda žele to da promene, da urade nešto sa sobom i svojim životom, ali to je teško, i nije lako odlučiti se između ta dva. Jeste teško odlučiti, nervirati se, pokušavati drugima da pomognete, ili da se prepustite toj okolini, povučete se negde, i živite kao da nikad niste ni postojali. Bar imate te dve mogućnosti, neki ne vide ništa, pa i nemaju nikakve mogućnosti. Ti koji izgledaju veselo, puni energije, vrte se oko svih, pričaju sa svima, ’žive punim plućima’, toliko daleko su od toga da nemaju pojma ni šta je sve život! Zašto tako mislim? Zašto kazujem da nemaju ništa pojma o životu, zašto te ljude najmanje volim? Jer bez borbe, truda, žrtvovanja, upornosti, padanja, tuge i bola nije se ništa postiglo! Sam đavo neće ništa ispraviti tako što će pucnuti prstima i sve popraviti, ili sve uništiti. Ne bi se ništa promenilo da je tako lako! Zapravo bi celo čovečanstvo zbacilo svoje odore davno pre mene, i mene ne bi ni bilo sada, u to sam siguran. Ili bar ja ne bih želeo da živim u tom svetu. Dovoljno se već napinjem da izguram u ovom, u onom bih najverovatnije već preminuo (mlad, ovakav kakav sam sad). Ali zato imam svoj svet, a oni imaju svoj, pa, eto, ide sve nekako, izvlači se tu i tamo po neka veza. A sad što ih ne volim, i u čemu je problem u ovom svetu, i njegovim stanovnicima.
Teško je opametiti zadrtog i glupog. Potrebno je mnogo više od reči da bi se tu išta učinilo. Velika je polemika u mojoj glavi, šta činiti na ovom svetu, kako da postupim, i šta ću sa drugim ljudima. Prvo pitanje koje uvek izbija na videlo je što im ja uopšte pomažem. Vidim da propadaju u vremenu i prostoru, da oni i nisu na istom svetu kao i ja, vidim da su oni samo prazne ljuske kroz koje vetar prolazi, i pravi neke zvuke, dok se oni polako kreću! Možda se i ne kreću, ali o tome ćemo malo kasnije. No na to pitanje da l’ , i zašto bih im pomagao, nikad ne odgovorim do kraja, već samo mi iz glave k’o neki tuđi glas kaže da im pomognem, jer bi to bilo dobro, i neće me nikada ništa koštati. Naravno nisam lud, nemam šizofreniju, već prosto osetim da to treba učiniti, bez nekih dubljih i dužih rasprava sa tim unutrašnjim glasom. Ali i da hoću da se raspravljam s njim, ne bih mogao, jer je uvek u pravo, jer je pun znanja i dobrote, i jer bez njega ne mogu, jer je to deo mene, i bez njega bih bio kao i svi drugi, jedna šupljina, puna mržnje, zla i besa. Sigurno ovo ne bih ni kazivao, možda ne bih ni postojao. Iako to ne bi bilo loše, ionako nije prelepo ovde. I tako ja uvek odlučim da pomognem, da se trudim oko svega, makar me to koštalo vremena, živaca, možda i života. No šta će mi život ako ga neću iskoristiti na nešto dobro, produktivno, obostrano, trajnije od njega samog? Ali ne pomažem ja na sve načine, niti svima. Pomažem onoliko kol’ko mislim da treba, a to znači da ne pomažem materijalnim putem, znajući da je to što mi zovemo materijalnim zapravo naša iluzija, i da su naši produkti bezvredni u poređenju sa onim što nas okružuje, što je mnogo starije od nas, i što će nas svakako nadživeti. Ne pomažem materijalnim putem, jer će to uvek odvesti na neki loš tok, u potpunosti suprotno mojojim namerama. Da sam krenuo materijalno pomogati drugima, svi bi pomislili pogrešno o meni. Zapravo ne bi ni pomislili, već bi, k’o ajkule na krv, pojurili ne bi li me iskoristili, iscrpeli kao što sve oko sebe crpu. Zato bi od mene retko ko dobio materijalnu pomoć. Ja
Može se reći da sam tri u jedan. Da sam i običan smrtnik, ali sa dahom dobrote,
ideje i boga, kao i snage, upornosti i besa od đavola. Ali kako god okrenuo, iz
bilo kog ugla ja gledao, bilo to iz tuge i beznađa, bilo to iz besa i želje za
osvetom, ili pak iz samilosti i sažaljenja, ja ne mogu razumeti dosta ljudi,
zašto tako postupaju, i zašto baš te postupke prave! Mogu ih sve profilisati,
čitati kao knjige, predvideti sve njihove poteze, predvideti im živote, i
živote njihove dece, ali na jebeno pitanje ZAŠTO!, ja ne mogu odgovoriti! I sve
činim samo da bih to saznao. Umreću srećan, spokojno, tek kad to saznam! Jer
ako ja idem drugačije od svih njih, zanima me zašto. Zašto ja levo a oni desno,
zašto ja živim, patim, a oni prolaze, proživljavajući i prolazeći kroz sve kao
duhovi.
Sve je poteklo iz jedne prve čestice, i iz nje se vremenom razvilo sve što nas okružuje. Da li je to bog, ili da li je on sve stvorio, više me i ne zanima! Nemoguće je objasniti da je bog produkt naših glava i gluposti, ali može se i bez njega, no čak je i u to teško ubediti zadrte ljude. Ali ’ajmo dalje, bog i đavo su u nama, neka tako ostane za sada, a mi smo tamo, tj u svetu, naša tela se kreću, menjaju, a na drugima, tj svim ljudima, je da li će da se bave telima i da izgube suštinu svoju, sebe, boga i đavola, zapravo da izgube ceo život. Ili će se baviti sobom, suštinom, unutrašnjošću i pustiti tela, pa da vide da će tela ostati kraj pravih vlasnika dobrih duša! Zato gledajte dušu, jer uz pravu dušu telo je nebitno i ubek dobro, dok u sjajnom telu leži prazna, trula, oronula duša, i zbog toga će i to zlatno telo propasti i urušiti se kao Vavilonska kula! Nastavljamo, znači iz te čestice se sve razvija, vremenom nastaje i planeta, i biljke, životinje i sav taj živi svet, i na kraju nastaje čovek. Kažem na kraju, jer smo po složenosti najmlađi, a mislim da bolje, tj gore, od nas nema, niti će biti. Tako mislim, jer kad se osvrnem na sva živa bića ispod čoveka (govoreći ispod mislim na manje razvijena), svi oni rade mehanički, nemaju sposobnost da razmišljaju i odlučuju. Rade jako prosto, bez „ili ili“, uvek samo jedan način, i radeći sve iz biološke potrebe koja je u njih ugrađena isto kao što i ova planeta mora poštovati zakone fizike i imati u sebi te iste zakone, tako i životinje i biljke te potrebe imaju u sebi. Sva ta evolucija nije ništa više od jedne borbe za opstanak! Mogu se kladiti da je to i Darvin rekao. No zato među tim životinjama i nema zajednica, nema uzajamnog delovanja, sve se odvija radi sopstvene biološke potrebe, a ne iz želje da se nekome pomogne, ili da svi prežive. Sav taj uspon, ta evolucija koja je dovela do nas, nikad nije ni bio uspon, već puka slučajnost u borbi za preživljavanjem! Ali sad dolazimo do čoveka i tu se ova biološta pričica menja, i tako ćemo se vratiti na našu temu. Možda izgleda kao da je čovek, kroz milenijume napredovao, ali je kao i životinja samom sebi udovoljavao. Retko ko je nešto uradio, napravio, i smislio zarad drugog! Ne mislim sad retko kao u vremenskom rasponu, već u broju tih dobrih ljudi u odnosu na broj svih ljudi. Nema dosta tih ljudi koji će nas pogurati napred, ali vidi se kako su svi ti ostali ljudi naskočili na te tvorevine, pretvorili sve to u profit, i svoju korist, i time uništili smisao tih kreacija i tih osoba. A u poslednje vreme i nema tih „dobrih“ ljudi koji će nas pogurati. Ima sve više paranoika, glupaka, budala, praznih zlih ljudi, bolesnika. Zapravo ima svega u sve većem broju, svega što ne navodi na dobro, i prosto ne mislim, ne osećam onda da tu ima nekog napretka, i svetle budućnosti. Mislim da smo mi već imali naš vrhunac i da se sad samo krećemo ka propasti, koja je skoro neizbežna. Jedino kako ju je moguće izbeći, jeste da radimo zajedno, da se kao ljudi uzdignemo i popravimo. Ali to je nemoguće, jer će uvek biti nekoga koji će biti protiv, koji će praviti probleme! Jedino da se zavede zlo, tiranija, nasilje, i manipulisanjem da taj na vrhu sve kontroliše, i da on pokušava da sve ispravi. Naravno poslednji problem je naći tu osobu, jer ona mora biti van uticaja materijalne okoline, posvećena samo ljudima, napretku, suštinskim pitanjima i ničemu drugom! Kad se sve sumira, kakvi me ljudi okružuju, u kom dobu živim, kakav sam, uvek se pitam zašto sve ovo i zašto se trudim, i nikad nema odgovora. Od svih tih duhova, praznih ljuski, crnih beživotnih očiju, lažnih i varljivih lica, praznih osećanja i emocija, bespotrebnih i besmislenih radnji, raznih razlika i večne prolaznosti, ostaje mi samo da idem dalje, ili da se zapitam kad će mi sve ovo presesti, i kad li ću otići k đavolu i bogu, tražiti pomoć. No možda su me oni ovde ostavili, ili pak poslali da činim ono što činim svakog dana; razmišljam, učim, napredujem, podučavam, živim i na kraju odlazim!
Pomaže to što ponekad s Kantom doručkujem, i što dosta šetam! Prijatno je sve to i dobro za dušu, bar tako kažu. Zahvalan sam i Sokratu na podučavanju, Platonu na uzdizanju do ideje i dobrote, Spinozi na mogućnostima, Šopenhauru na tamnijim stranama naših života, i pogleda iz pesimizma. Zahvalan sam i samom sebi što sam dogurao do ovde, što sam živeo ovako, jer sam osetio život i sve njegove dobre i loše strane!
„I šta ćeš sad?“ – upita me on, sa umiljatim izrazom na licu – „Kuda bi sad, i šta bi hteo?“
„Biram jedno pitanje, tako? I mogu birati kuda ću, takođe?“
„Da.“
„Da li ćete me čekati ako odem?“
„Da. Ali ako ne pođeš sad, nećeš dobiti odgovore na pitanja.“
„Onda je odlučeno!“ – odgovorih ja đavolu. Otide on od mene, ostavljajući me kao i pre, praznih ruku, i rečenicom „Do sledećeg puta“.
Er Golb
Sve je poteklo iz jedne prve čestice, i iz nje se vremenom razvilo sve što nas okružuje. Da li je to bog, ili da li je on sve stvorio, više me i ne zanima! Nemoguće je objasniti da je bog produkt naših glava i gluposti, ali može se i bez njega, no čak je i u to teško ubediti zadrte ljude. Ali ’ajmo dalje, bog i đavo su u nama, neka tako ostane za sada, a mi smo tamo, tj u svetu, naša tela se kreću, menjaju, a na drugima, tj svim ljudima, je da li će da se bave telima i da izgube suštinu svoju, sebe, boga i đavola, zapravo da izgube ceo život. Ili će se baviti sobom, suštinom, unutrašnjošću i pustiti tela, pa da vide da će tela ostati kraj pravih vlasnika dobrih duša! Zato gledajte dušu, jer uz pravu dušu telo je nebitno i ubek dobro, dok u sjajnom telu leži prazna, trula, oronula duša, i zbog toga će i to zlatno telo propasti i urušiti se kao Vavilonska kula! Nastavljamo, znači iz te čestice se sve razvija, vremenom nastaje i planeta, i biljke, životinje i sav taj živi svet, i na kraju nastaje čovek. Kažem na kraju, jer smo po složenosti najmlađi, a mislim da bolje, tj gore, od nas nema, niti će biti. Tako mislim, jer kad se osvrnem na sva živa bića ispod čoveka (govoreći ispod mislim na manje razvijena), svi oni rade mehanički, nemaju sposobnost da razmišljaju i odlučuju. Rade jako prosto, bez „ili ili“, uvek samo jedan način, i radeći sve iz biološke potrebe koja je u njih ugrađena isto kao što i ova planeta mora poštovati zakone fizike i imati u sebi te iste zakone, tako i životinje i biljke te potrebe imaju u sebi. Sva ta evolucija nije ništa više od jedne borbe za opstanak! Mogu se kladiti da je to i Darvin rekao. No zato među tim životinjama i nema zajednica, nema uzajamnog delovanja, sve se odvija radi sopstvene biološke potrebe, a ne iz želje da se nekome pomogne, ili da svi prežive. Sav taj uspon, ta evolucija koja je dovela do nas, nikad nije ni bio uspon, već puka slučajnost u borbi za preživljavanjem! Ali sad dolazimo do čoveka i tu se ova biološta pričica menja, i tako ćemo se vratiti na našu temu. Možda izgleda kao da je čovek, kroz milenijume napredovao, ali je kao i životinja samom sebi udovoljavao. Retko ko je nešto uradio, napravio, i smislio zarad drugog! Ne mislim sad retko kao u vremenskom rasponu, već u broju tih dobrih ljudi u odnosu na broj svih ljudi. Nema dosta tih ljudi koji će nas pogurati napred, ali vidi se kako su svi ti ostali ljudi naskočili na te tvorevine, pretvorili sve to u profit, i svoju korist, i time uništili smisao tih kreacija i tih osoba. A u poslednje vreme i nema tih „dobrih“ ljudi koji će nas pogurati. Ima sve više paranoika, glupaka, budala, praznih zlih ljudi, bolesnika. Zapravo ima svega u sve većem broju, svega što ne navodi na dobro, i prosto ne mislim, ne osećam onda da tu ima nekog napretka, i svetle budućnosti. Mislim da smo mi već imali naš vrhunac i da se sad samo krećemo ka propasti, koja je skoro neizbežna. Jedino kako ju je moguće izbeći, jeste da radimo zajedno, da se kao ljudi uzdignemo i popravimo. Ali to je nemoguće, jer će uvek biti nekoga koji će biti protiv, koji će praviti probleme! Jedino da se zavede zlo, tiranija, nasilje, i manipulisanjem da taj na vrhu sve kontroliše, i da on pokušava da sve ispravi. Naravno poslednji problem je naći tu osobu, jer ona mora biti van uticaja materijalne okoline, posvećena samo ljudima, napretku, suštinskim pitanjima i ničemu drugom! Kad se sve sumira, kakvi me ljudi okružuju, u kom dobu živim, kakav sam, uvek se pitam zašto sve ovo i zašto se trudim, i nikad nema odgovora. Od svih tih duhova, praznih ljuski, crnih beživotnih očiju, lažnih i varljivih lica, praznih osećanja i emocija, bespotrebnih i besmislenih radnji, raznih razlika i večne prolaznosti, ostaje mi samo da idem dalje, ili da se zapitam kad će mi sve ovo presesti, i kad li ću otići k đavolu i bogu, tražiti pomoć. No možda su me oni ovde ostavili, ili pak poslali da činim ono što činim svakog dana; razmišljam, učim, napredujem, podučavam, živim i na kraju odlazim!
Pomaže to što ponekad s Kantom doručkujem, i što dosta šetam! Prijatno je sve to i dobro za dušu, bar tako kažu. Zahvalan sam i Sokratu na podučavanju, Platonu na uzdizanju do ideje i dobrote, Spinozi na mogućnostima, Šopenhauru na tamnijim stranama naših života, i pogleda iz pesimizma. Zahvalan sam i samom sebi što sam dogurao do ovde, što sam živeo ovako, jer sam osetio život i sve njegove dobre i loše strane!
„I šta ćeš sad?“ – upita me on, sa umiljatim izrazom na licu – „Kuda bi sad, i šta bi hteo?“
„Biram jedno pitanje, tako? I mogu birati kuda ću, takođe?“
„Da.“
„Da li ćete me čekati ako odem?“
„Da. Ali ako ne pođeš sad, nećeš dobiti odgovore na pitanja.“
„Onda je odlučeno!“ – odgovorih ja đavolu. Otide on od mene, ostavljajući me kao i pre, praznih ruku, i rečenicom „Do sledećeg puta“.
Er Golb
Нема коментара:
Постави коментар