Možda izvan mog srca i nema pesme

           Srce naše, emocije i želje su naše zvezde vodilje, svetlo za kojim jurimo i žudimo dok se probijamo kroz šumu, zvanu život.
           Upravo sam seo na jednu klupu na koju sam nauišao nakon dudo vremena. Sav sam zadihan, ne od trčanja, već od hodanja, od gledanja, i od upijanja okoline, što oči ne vide, već samo ilustruju, a sva moja čula, osećanja tu sliku nadograđuju i čine je razgovetnom. Drvo koje je staro koliko i vreme samo sad je oslonac mom telu, tera me da se opustim, i dozvoljava samo da mi se glava pomera, dovoljno da vidim odakle sam došao, ali ne i kuda ću uskoro ići. Gledam oko sebe, upijam koliko mogu, i koliko želim, ali opet prosto ne verujem kroz šta sam prošao i koliko put sam progurao. Dođe mi da psujem, da vrištim tako da se eko večno čuje u toj beskrajnoj okolini. Ali što bih to učinio? Možda probudim pokojnike. Ili pak prizovem novorođene. Nikad se ne zna šta mi može prići. Tako da ću ipak ostati sam, u tišini okoline, i buci svog disanja.
          Sedim na klupi baš dugo, ili bar se tako ja osećam. Možda je samo jedan tren prošao, a možda sam se već i ja pridružio ovom večnom okruženju. Jako sam umoran i noge me još uvek bole, ali me telo, srce, osećanja i želje teraju da ustanem, da stisnem zube i nastavim da šetam dalje. Govore mi: „Ko dugo uz puzavicu leži, i sam će jedna puzavica postati.“ Ali odluka je jednoglasna, i ostaću još malo, sedeći ovde, gde ne znam ni ja gde je, još malo da usporim disanje, da skipim još tračak energije, da ću dalje ići, korak bliže večnij tišini, i večno korak u zaostatku za srećom, i večnim razumevanjem okoline.
          Do sad mi je baš bila zanimljiva šetnja, svašta sam video kroz drvorede koji se samo od sebe krče, čineći prolaz kroz koji ja prolazim, i opet se skupljaju i zatvaraju put kojim sam došao. Razne stvari sam i čuo u ovoj šumi, tuđe davno zaboravljene glasove. Padao sam, moram priznati, ali sam se uvek na ruke dočekao, povredio sam se, i to je tačno, ali to se telo povredilo, ono je palo! Ja, moje srce, moje emocije, um i moja filozofija su večne, ne padaju i ne nestaju, već su večno ovde, tj nigde; u šumi.
        Ustajem napokon, malo se protežem, da se razbudim od sedenja, kidam puzavice koje su počele da me obavijaju, i nastavljam da hodam. Ali kuda hodam? Što hodam, je l’ moram? Ne znam ni ja odgovore na pitanja, ali je zanimljivije hodati i tragati za tim odgovorima! Možda se pojave iza nekog stabla, iznenade me, ili ih nikad i ne pronađem. Ali nisu odgovori moj cilj, može se hodati i bez njih, snagu daje srce, motivaciju pronalazim u emocijama, a bez njih nema ove lepe šetnje. Ne mogu ni bez srca, a da imam samo emocije, jer onda neću biti istrajan niti uporan, sagoreću prebrzo, zato mi je potrebno srce. A ne mogu ni bez emocija, jer što će mi snaga, ako ne umem da je iskoristim, i kad nemam na šta da je iskoristim, tako da su mi obe stvari potrebne! Miric je predivan, svež vazduh, pomalo hladan, uz svetlost koja se kroz krošnje probija, osvetljava mi put, uvek malo više nego pre. I uvek bolje vidim nego ranije, više boja i objekata, ali me neke stvari svejedno iznenade, i dotaknu. Sad mogu videti da se nalazim na travnatoj podlozi, da baš i nema označenog puta, već samo prolaz među stablima, koja se uopšte i ne kreću, i kroz njih se mogu videti druge staze, čak vidim i neke poljane u daljini. Ali su tako daleko! I ne smem poći ka njima, jer se možda nikad ne vratim na ovu stazu, prevelika je to odluka za sada, ostaću ja ovde. Baš je lepo i očaravajuće hodati kroz prirodu, znati da je večna i nepromenljiva. Jedino se menja osoba koja kroz nju kroči, i jedino njeni tragovi ostaju kao znaci njenog postojanja, zato pazim šta radim jer ne želim da za sobom ostavljam tragove pepela. Ali opet ne smem da se previše zadržavam na istom mestu, jer ne želim još da se pridružim ovoj večnosti, i njenim stanarima.
To je jedna od mogućnosti; ili hodati, ili ostati.
Neophodno je da predahnem s vremena na vreme, da skupim snage i daha, da se saberem, usput se prisetim kroz šta sam prošao, smislim kako dalje, pa nastavim.
Prošlost je uvek izvor snage, ali nikad čiste i dobre snage.
Prošlost nam je ostavila samo talog pun svakojakih emozija, i iz njih možemo uzeti dovoljno energije da uradimo šta god želimo. Ali se moramo kontrolisati, imati ograničenja. Zato ja hodam po putu, a nisam sam put!
           Nastavljam da hodam, i u jednom trenu osetih prohladan povetarac, zažmurih na tren, i sve nestade, ostade mi samo taj tren i osećaj za kojim ponovo tragam, koji će me ponovo u šumu odvesti. Poznajete li taj osećaj kada samo vi osećate nešto, vi i niko drugi. To je taj trenutak kada sedite na katedri, na prozoru, jedna strana tela vam je grejana toplotom koja kipi iz zagušljive učionice, dok se druga strana hladi na povetarcu. Oči su vam prikovane za beskrajno plavo nebo, a zamišljate sve što vam taj osećaj daje. Osećate sunčeve zrake koje na vas padaju, a tek su se nad krovovima probili. Osećate miric tog hladnog severnog vetra, a u njemu su vam sve misli, podseća vas na prazninu i večnost, a opet vas ispunjava i donosi miris paljenog drveta za ogrev, zamišljate kako hodate večnim putem, ali je sad drukčiji, vetar je uticao na njega, i na putu je zemlja koja pod vama pocketa od mraza i vaših čizama, a vi ste duboko u mislima. Hodajući u nedogled imate osećaj kako je svemu kraj i kako je sve prolazno, čak i vi, i zato želite da hodate u večnost, da zadžite svoje misli, i da ih nikad hladnoća i vetar ne odnesu!
 Ponovo ustajem sa klupe i nastavljam da hodam shvatajući da sam u daljini video nešto, čemu još uvek ne želim da se pridružim!

                                                                                                                                  Er Golb

Still Loving You - Short Story - Scorpions

''Time

It needs time

To win back your love again''

This love story begins with the perfect couple. You know, the two people who were more than soulmates, the two people who never got tired of one another, the two people who loved each other with the purest type of love there is, the childish type of love. The unconditional type of love. The everlasting type of love.

This love story begins with a girl who always knew what she wanted. The type of girl who always knew who she was, where she belongs, what she seeks. If you were her friend, you could not have wished for a better friend, however if you were not close you could not have dreamed of a worse enemy. This story begins with a girl who could move mountains if she wanted to, with the girl who was everything, both very capable then again clumsy at times, very patient but impatient as well, intelligent with occasional misunderstandings and mistakes, but what she was above all is - courageous. Brave. That is why he loved her so much, because she had a brave heart lying under all that shyness and clumsiness. 

This love story follows the life of a couple who could not succeed in this world, because their love was something this world was not used to. It was something magical. It was something you would read about in the greatest poems, novels and plays. It was something that they were not able to keep, because it did not belong to them. This love was too heavy for their young arms to carry. 

''If we'd go again

All the way from the start

I would try to change

The thing that killed our love''

This love story ends with a brokenhearted girl and with a devastated boy, who used to be together. This story ends, because this life was not enough for this couple. This love story ends, because this couple could not change what killed their relationship, a crazy little thing called life, a crazy little thing called destiny. 

This love story ends because you can not change your identity and what you are meant to achieve in your life. This love story ends because one did not know what his identity was. This story ends, because even love is mortal. This story ends, because this love was too young to win against time. 

This love story left the former couple knowing they could not have won. They knew they had found the one and that they will never find someone they will love as much as they love each other. Yes, love, because they will always be in love with their own soul they found in one another. 

''I'm still loving you

I need your love

I'm still loving you''

My love story is finished. Our transcendent love now belongs to someone else. Part of it still lives on in us, with you forever loving me, and me forever loving you. My tears, darling, will never show you how devastated I am that we did not win. In this game life amused us with, we were the best chance love had of winning. I guess that there is no one who can win against time. Destiny. Life. 

My love story is finished and all I have left is to wonder, why me. Am I blessed or cursed to have been loved so much and to have loved as much? 

My love story ends and darling, I will never surrender. A part of me still dreams of you, a part of my still wakes up next to you every day, a part of me still hears your voice when I hear nothing else. I have done many things in my life, but my greatest achievement was being able to be loved by you. 

''This can't be the end''

Darling, if this is how I feel about you every day, could it be that our love has won? Saying that I still love you and that I always will seems so obvious, because you already know that. 

Encantada

Nesanica

U tvojoj zemlji gde ima mira,

Osunčanih lepota koje meni skriva san,

Čuje li se žar Apolonovih lira,

Bliži li se isceljenja mog dan?

Uzalud ti se noću približavam,

Ta svetlost snažna nije moja,

Sretne li te zalutala koja,

Kaži da joj se jutrima pričešćavam.

Vrebam te i kad spavaš bolu moj,

Oči ti neotvorene propovedaju spokoj,

Tebi izdajničke grehe oprostiše,

Mene nevinu na nesanicu osudiše.

Encantada

Surrealism - More Than Just Bizarre

Baring in mind that personally I admire impressionism the most among all artistic movements, I dare say that I believe surrealism is receiving more critique than it actually should, and this criticism comes mostly from those who prefer more classic art. Of course, I can say without a doubt that Michelangelo, da Vinci or Monet are one of the most important, as well as best, artists in the world (artists, because paintings are not their only legacy), but I also strongly believe that de Chirico, Dali, Magritte and Ernst (just to list a few surrealist artists), should be mentioned as well, without one having the urge to deny such statement.

The goal of surrealism is to do exactly what it's name says: be surreal. One should not expect the classic straight colons, the renaissance perspective or the baroque embellishments. The same goes for the themes and motives, surrealism pushes the limits of our every day, realistic per say, shapes, colors and visages we are already used to. Surrealism does not always seek to show you the beauty that lies in nature, nor does it seek to convey the impact that an impression left on the artist. Therefore, surrealists should not be judged as if their job and goal was to portray something classic, something believable, something real.

Although, as I have already said, I do enjoy more the beauty of classic paintings, impressionism mostly, being that Monet is my favorite artist, and yes, I had fought quite a battle with myself trying to understand and learn to appreciate surrealism, I have managed to understand that we do need our boundaries and our limits to be pushed, as well as tested. What I first experienced while gazing at Dali's paintings was some sort of feeling as if I were uneasy with what I see, it just caused a negative feeling burning inside me, which screamed that I should look away and focus on something else. My advice is, for people who are beginners in the art of surrealism as I was once, to begin with something that still preserves some forms or motives from the movements which preceded surrealism. Dali is difficult to understand, so are many others, so I suppose seeing familiar elements in an unfamiliar surrounding is much easier to digest than seeing new (strange) elements in an even more new (strange) setting. So, while browsing the many artists surrealism inspired, I stumbled upon de Chirico, who I comprehended almost immediately, and whose paintings I found quite pleasant. Why not start with him? Here are some examples of de Chirico's paintings which, you will surely notice, have certain liaisons with the renaissance.

Now, for some Dali, just to portray the difference between them ( of course, I am not trying to say that one is better than the other, just that they painted in different manners and had different ideas to convey, perhaps many of you will find it better to start with Dali than with de Chirico, I am just trying to explain my personal experience):

To conclude: there is no judgement in art, there is no painting that is better than another one, there is no sculpture that is more important than another one, quite the opposite. Art is subjective, there is no doubt about it. What we should be is open-minded, and let the art take us away, to another place, another time, another universe, let it touch our raw emotions, let it show you the different shades and specters of emotion you can feel. There is always something about ourselves we can learn through art, our subconsciousness is a field of untouched (or rarely touched), gold. That is what art should do, and that should be our criteria for determining if something is artistic or not, instead of searching immediately for complicity and beauty in artistic works.

What is your favorite surrealist painting? Share your experience with me!

With love,
Encantada

Fantastika u realnosti i realnost u fantastici, ili samo jedna paradoksalna hiperbola

„Da, da, slažem se sa svime što si dosad rekao, ali ima tu dosta posla i velikih problema pošto ti je sad čovek subjekat, a čovek je promenljiva.“ – Rekoh ja Kantu, polako se spremajući da pođem.
„Nije mi ni tvoj plan nešto lakši“ – uzvrati mi on, „ti se pitaš ’zašto’, a to je takođe promenljivo, promenljivije od čoveka, pošto ti tražiš odgovar na pitanje ’zašto’ za sve u univerzumu.“
„Pa može se reći da sam postao neuračunljiv.“ – odgovorih  mu ja, znajući koliko je težak zadatak koji sam sam sebi zadao. „Treba polako da krenem, ja, za razliku od tebe, nemam sve vreme ovoga sveta.“ Osmehnuh mu se ja, i on mi kroz osmeh odgovori: „Nemoj biti apriori, već nek tvoji zaključci to budu, a ti uvek dođi s nekim novim saznanjem, imaj malo sintetitičkog suda.“
„Pokušaću, nije lako. Ali moguće je! Kako kažem, ’sve je u glavi’,  ako je moguće u glavi, onda je i sve moguće u praksi!“ Osmehnuh mu se , ostavih pare da ne ispadne da mi on uvek kupuje doručak, i izađoh iz malog restorana, koji je bio jedva vidljiv, sav obavijen zelenilom, uvek na suncu, u maloj ulici bez prolaznika.
Bilo bi baš lepo da živim u takvoj uličici, zavučenoj, bez puna prolaznika, punoj drvoreda i kuća. Restoran je, ako bih ga mogao tako nazvati, na nekoliko koraka od kuće, parkić niz ulicu, šta bih više poželeo. Doručak jednom nedeljno s Kantom, pošto on ostatak nedelje provodi sa Satanom. Šetnje po parku sa Dalijem, i silnim njegovim idejama, stvarno je lepo. Ali eto, dođe vreme da se vratim svojoj realnosti, i iskobeljam se iz kreveta i krenem u svet. Nije lako to raditi, ustajati svaki dan, živeti isti život, okružen istim ljudima, koji se sigurno nisu tokom noći promenili. Nije lako ići samo napred, ne znajući šta vas čeka iza ugla, ali kako god vi to okrenuli, šta god radili, čeka vas smrt na kraju puta, s osmehom, raširenih ruku, kao što svakog svog gosta dočekuje. Ali dok ne stignem do nje isplati se uživati u svom svetu, pošto se u ovom, zajedničkom, baš i ne može. Isplati se pričati s drugim ljudima koji su se, nažalost, već upoznali sa srmću, jer kad se ja budem upoznao s njom, možda više neću imati prilike da pričam s njima. Zato i razumem đavola što uvek provodi doručak sa Kantom, i što uvek nekog sreće od poznatih pokojnika. Zavidim mu malo. On ima vremena koliko god mu je potrebno. Nema obaveza, za razliku od mene, smrtnika, koji moram provoditi vreme na određenom mestu, zavisiti od drugih, i živeti okružen ljudima i njihovim senkama koje jedva pokazuju neke znake života i umnosti. Zavidim mu, jer je u stanju da promeni te bezdušne i prazne ljude koji zapravo prestaju da budu materijalni! Nije lako to opisati, tu pojavu koja se vremenom razvija među ljudima. Jesmo mi, ljudi, materijalna bića, smrtna, prolazna, i zauzimamo prostor, ali polako prestajemo i to da budemo! Nekako ljudi to skidaju sa sebe kao neko oklop koji su nosili milenijumima, i sad su baš odlučili, jer misle da su prosvetljeni i pametniji, da je bolje da se to zbaci sa sebe, te staro prnje i teške odore, i krenu, nagi, u novo doba puno svetlih trenutaka i divne budućnosti.
Zavidim mu, eto, on ne mora gledati takve ljude, ne mora da izlazi iz kreveta, sprema se, i kreće negde, gde misli da mu je dosadno ili je traćenje vremena. Nisam u stanju da promenim ljude kao on, možda jer sam ja materijalan, a on je nešto iznad! Da, mora da je tako! Ja sam jedno biće, dok je đavo, ili pak bog, nešto više, nešto nematerijalno, i samo je zato u stanju da promeni druge. Ali šta ako zapravo njega uopšte i nema? To nešto nematerijalno ne može biti van materije zapravo, jer da je van nje onda bi moralo da zauzima prostor, a to je materija. Ali šta je to što mi poznajemo, znamo da je nematerijalno, postoji, i u materiji je? Toliko nam je blizu, da nam bliže ne može biti. Naš um. Jedno jako lepo, uzbuđujeće, kompleksno, i ludo mesto. Puno je slika, ideja, zvukova, ali i raznih budalaština, laži, nada, verovanja, stvari koje ne postoje, predrasuda, svega, šta god vam pada na pamet, tu je! Cela ta vera, nadanje, đavo, bog, dobro, loše, sve to što mi koristimo kao opravdanja, ili kao izlaze, uopšte nisu materijalno postojaća, to je naša puka imaginacija,  samo delo našeg uma. Sve je do našeg uma, pošto je on zaslužan za raspored informacija iz naših čula, zahvaljujući kojima mi uopšte i živimo. Da nemamo čula ne bi ničeg ni bilo izvan nas, ne bismo ništa ni znali, ni osetili, ni čuli, bili bismo glineni golubovi. Jako je važna ta naša mentalna snaga, i kontrola nad našim umom. Time dolazim do svog osvrta na svet, i na to šta mislim da se dešava među ljudima kako vreme odmiče. Time i priča može početi.
Ustadoh tako ja iz kreveta, sam sam se probudio, što je baš lepo (pošto već neko vreme retko kad ustajem sam od sebe, obično me drugi bude, i uvek sam umoran zbog toga). Sunce je osvetljavalo trpezariju, odbijalo se o pod, i tako je dolazilo svetlo u moju sobu, u kojoj su obe roletne bile potpuno spuštene, kao važan pokazatelj nekoga ko ne spava dobro, ali bar ne govori da je imao nesanicu neko vreme. No ko je još nema, zar ne? Svi se žalimo, i svakome je loše, iako možda i nije, ali o tome ćemo posle. Imao sam dovoljno vremena da se lepo razbudim, istegnem, zagrejem malo mišiće, pojedem nešto, sredim, spremim se i pođem u školu. Neverovatno je kako te male  trase, od kuće do škole, koje traju kratko, mogu da se produže i da traju čitavu večnost. Veći deo puta slušam muziku dok idem u školu, i ta sama pesma, taj zvuk se produži, traje dugo, i imam osećaj kao da se jedna te ista pesma vrti u krug bez prestanka. Zapravo je sve to do mene i mog uma, dosta razmišljam, analiziram, uvek sam svestan okoline, i mozak nema odmora. Ali kad se to desi, da hodam, da ne razmišljam svesno, već samo analiziram, tad počinje to usporenje vremena i misli. Sve se baca u podsvest, muzika postaje zvuk okoline, pozadina, dok sve iz okoline prolazi kraj mene, kao zraci svetla oko oblaka, zaobilazeći ih,   u nemogućnosti da ih probiju, tako i mene okolina zaobilazi, daje mi mogućnost da je posmatram, da budem van nje, i daje mi svu slobodu koja mi je potrebna za proučavanje, odmaranje, i uživanje u tome. Jako je zanimljivo šta se sve može videti, postići na tim načinom gledanja. Kuda li gledaju ti ljudi što svakog dana prolaze kraj mene? O čemu li oni razmišljaju, dok ja razmišljam o njima? Prolaze oni kraj mene, ta tela, raznih boja, raznih oblika, visina, širina, kad li smo postali tako raznovrsni? Pored tog oblika ističu se njihovi pokreti tela, mahanja rukama, kako se smeju, grimase, i na kraju oči. To što kažu da su oči ogledalo duše u potpunosti je tačno. Ali ne treba se zadržavati samo na očima, potrebno je celu sliku napraviti, spojiti te pokrete, govor, pogled i na kraju same oči, u jednu veliku kompoziciju, mozaik pun informacija, ali i predrasuda, i raznih zaključaka. Tako vam ja šetam polako niz ulicu ka svom odredištu, gledajući krajičkom oka sve što se dešava oko mene, a opet izgledam kao da blenem u prazno i hodam ko mrtvak. Možda ti koji izgledaju najumornije, najtiše, najpovučenije, zapravo imaju najveću sliku, najviše ideja, misli, skrivenih u sebi, ne znajući šta će s tim, i šta će sa sobom. Veliko je pitanje šta će neko da radi sa znanjem, sa svime što ima u glavi, tim idejama, mislima, šta može da radi? Neki možda ne žele ništa da rade, prepuste se životu, puste sve da ode nizvodno, pa im se možda posreći, žive skromno, opušteno, polako, bez forsiranja nekog, polako gase svoje glavice, i odumiru. Neki možda žele to da promene, da urade nešto sa sobom i svojim životom, ali to je teško, i nije lako odlučiti se između ta dva. Jeste teško odlučiti, nervirati se, pokušavati drugima da pomognete, ili da se prepustite toj okolini, povučete se negde, i živite kao da nikad niste ni postojali. Bar imate te dve mogućnosti, neki ne vide ništa, pa i nemaju nikakve mogućnosti. Ti koji izgledaju veselo, puni energije, vrte se oko svih, pričaju sa svima, ’žive punim plućima’, toliko daleko su od toga da nemaju pojma ni šta je sve život! Zašto tako mislim? Zašto kazujem da nemaju ništa pojma o životu, zašto te ljude najmanje volim? Jer bez borbe, truda, žrtvovanja, upornosti, padanja, tuge i bola nije se ništa postiglo! Sam đavo neće ništa ispraviti tako što će pucnuti prstima i sve popraviti, ili sve uništiti. Ne bi se ništa promenilo da je tako lako! Zapravo bi celo čovečanstvo zbacilo svoje odore davno pre mene, i mene ne bi ni bilo sada, u to sam siguran. Ili bar ja ne bih želeo da živim u tom svetu. Dovoljno se već napinjem da izguram u ovom, u onom bih najverovatnije već preminuo (mlad, ovakav kakav sam sad). Ali zato imam svoj svet, a oni imaju svoj, pa, eto, ide sve nekako, izvlači se tu i tamo po neka veza. A sad što ih ne volim, i u čemu je problem u ovom svetu, i njegovim stanovnicima.
Teško je opametiti zadrtog i glupog. Potrebno je mnogo više od reči da bi se tu išta učinilo. Velika je polemika u mojoj glavi, šta činiti na ovom svetu, kako da postupim, i šta ću sa drugim ljudima. Prvo pitanje koje uvek izbija na videlo je što im ja uopšte pomažem. Vidim da propadaju u vremenu i prostoru, da oni i nisu na istom svetu kao i ja, vidim da su oni samo prazne ljuske kroz koje vetar prolazi, i pravi neke zvuke, dok se oni polako kreću! Možda se i ne kreću, ali o tome ćemo malo kasnije. No na to pitanje da l’ , i zašto bih im pomagao, nikad ne odgovorim do kraja, već samo mi iz glave k’o neki tuđi glas kaže da im pomognem, jer bi to bilo dobro, i neće me nikada ništa koštati. Naravno nisam lud, nemam šizofreniju, već prosto osetim da to treba učiniti, bez nekih dubljih i dužih rasprava sa tim unutrašnjim glasom. Ali i da hoću da se raspravljam s njim, ne bih mogao, jer je uvek u pravo, jer je pun znanja i dobrote, i jer bez njega ne mogu, jer je to deo mene, i bez njega bih bio kao i svi drugi, jedna šupljina, puna mržnje, zla i besa. Sigurno ovo ne bih ni kazivao,  možda ne bih ni postojao. Iako to ne bi bilo loše, ionako nije prelepo ovde. I tako ja uvek odlučim da pomognem, da se trudim oko svega, makar me to koštalo vremena, živaca, možda i života. No šta će mi život ako ga neću iskoristiti na nešto dobro, produktivno, obostrano, trajnije od njega samog? Ali ne pomažem ja na sve načine, niti svima. Pomažem onoliko kol’ko mislim da treba, a to znači da ne pomažem materijalnim putem, znajući da je to što mi zovemo materijalnim zapravo naša iluzija, i da su naši produkti bezvredni u poređenju sa onim što nas okružuje, što je mnogo starije od nas, i što će nas svakako nadživeti. Ne pomažem materijalnim putem, jer će to uvek odvesti na neki loš tok, u potpunosti suprotno mojojim namerama. Da sam krenuo materijalno pomogati drugima, svi bi pomislili pogrešno o meni. Zapravo ne bi ni pomislili, već bi, k’o ajkule na krv, pojurili ne bi li me iskoristili, iscrpeli kao što sve oko sebe crpu. Zato bi od mene retko ko dobio materijalnu pomoć. Ja

nisam osoba koja će raditi nešto umesto nekoga (bar u većini slučajeva je tako), već sam osoba koja asistira i podučava! Tako da bih materijalno pomagao jedino onima u kojima vidim nadu, guh i snagu za borbu, a da je njihova spoljašnjost, njihovo oružje za borbu, tj telo, onesposobljeno ili skrhkano. Ali kao što sam napomenuo, uvek će taj materijalni svet, pomoć, ili šta god to bilo, privući parazite, štetočine, pohlepne ljude, osobe koje su večno žedne, željne svega, željne da imaju više od svega, više od više. U te ljude ne bi ni đavo kročio koliko su zli, prljavi, neživi i beskorisni! Njima ne bih zapravo ni pomogao, mada mislim da pre oni ne bi ni od koga tražili pomoć, jer paranoišu da će ih neko pokrasti, plašeći se drugih, plašeći se svoje gluposti! Takvih ima najviše! Pre bi umrli nego što bi nekome pružili ruku. Pre bi umrli nego što bi dozvolili da ih neko spase. Uf, kakva je to gamad! Stvarno ne bi ni đavo, a kamoli bog njih pogledao. Sramota ga je kreacije ,a ja, ovde kraj njih, moram živeti, trudeći se da opstanem, da idem dalje, i da bar upoznam, PRONAĐEM bolje ljude!

Može se reći da sam tri u jedan. Da sam i običan smrtnik, ali sa dahom dobrote, ideje i boga, kao i snage, upornosti i besa od đavola. Ali kako god okrenuo, iz bilo kog ugla ja gledao, bilo to iz tuge i beznađa, bilo to iz besa i želje za osvetom, ili pak iz samilosti i sažaljenja, ja ne mogu razumeti dosta ljudi, zašto tako postupaju, i zašto baš te postupke prave! Mogu ih sve profilisati, čitati kao knjige, predvideti sve njihove poteze, predvideti im živote, i živote njihove dece, ali na jebeno pitanje ZAŠTO!, ja ne mogu odgovoriti! I sve činim samo da bih to saznao. Umreću srećan, spokojno, tek kad to saznam! Jer ako ja idem drugačije od svih njih, zanima me zašto. Zašto ja levo a oni desno, zašto ja živim, patim, a oni prolaze, proživljavajući i prolazeći kroz sve kao duhovi.
Sve je poteklo iz jedne prve čestice, i iz nje se vremenom razvilo sve što nas okružuje. Da li je to bog, ili da li je on sve stvorio, više me i ne zanima! Nemoguće je objasniti da je bog produkt naših glava i gluposti, ali može se i bez njega, no čak je i u to teško ubediti zadrte ljude. Ali ’ajmo dalje, bog i đavo su u nama, neka tako ostane za sada, a mi smo tamo, tj u svetu, naša tela se kreću, menjaju, a na drugima, tj svim ljudima, je da li će da se bave telima i da izgube suštinu svoju, sebe, boga i đavola, zapravo da izgube ceo život. Ili će se baviti sobom, suštinom, unutrašnjošću i pustiti tela, pa da vide da će tela ostati kraj pravih vlasnika dobrih duša! Zato gledajte dušu, jer uz pravu dušu telo je nebitno i ubek dobro, dok u sjajnom telu leži prazna, trula, oronula duša, i zbog toga će i to zlatno telo propasti i urušiti se kao Vavilonska kula! Nastavljamo, znači iz te čestice se sve razvija, vremenom nastaje i planeta, i biljke, životinje i sav taj živi svet, i na kraju nastaje čovek. Kažem na kraju, jer smo po složenosti najmlađi, a mislim da bolje, tj gore, od nas nema, niti će biti. Tako mislim, jer kad se osvrnem na sva živa bića ispod čoveka (govoreći ispod mislim na manje razvijena), svi oni rade mehanički, nemaju sposobnost da razmišljaju i odlučuju. Rade jako prosto, bez „ili ili“, uvek samo jedan način, i radeći sve iz biološke potrebe koja je u njih ugrađena isto kao što i ova planeta mora poštovati zakone fizike i imati u sebi te iste zakone, tako i životinje i biljke te potrebe imaju u sebi. Sva ta evolucija nije ništa više od jedne borbe za opstanak! Mogu se kladiti da je to i Darvin rekao. No zato među tim životinjama i nema zajednica, nema uzajamnog delovanja, sve se odvija radi sopstvene biološke potrebe, a ne iz želje da se nekome pomogne, ili da svi prežive. Sav taj uspon, ta evolucija koja je dovela do nas, nikad nije ni bio uspon, već puka slučajnost u borbi za preživljavanjem! Ali sad dolazimo do čoveka i tu se ova biološta pričica menja, i tako ćemo se vratiti na našu temu. Možda izgleda kao da je čovek, kroz milenijume napredovao, ali je kao i životinja samom sebi udovoljavao. Retko ko je nešto uradio, napravio, i smislio zarad drugog! Ne mislim sad retko kao u vremenskom rasponu, već u broju tih dobrih ljudi u odnosu na broj svih ljudi. Nema dosta tih ljudi koji će nas pogurati napred, ali vidi se kako su svi ti ostali ljudi naskočili na te tvorevine, pretvorili sve to u profit, i svoju korist, i time uništili smisao tih kreacija i tih osoba. A u poslednje vreme i nema tih „dobrih“ ljudi koji će nas pogurati. Ima sve više paranoika, glupaka, budala, praznih zlih ljudi, bolesnika. Zapravo ima svega u sve većem broju, svega što ne navodi na dobro, i prosto ne mislim, ne osećam onda da tu ima nekog napretka, i svetle budućnosti. Mislim da smo mi već imali naš vrhunac i da se sad samo krećemo ka propasti, koja je skoro neizbežna. Jedino kako ju je moguće izbeći, jeste da radimo zajedno, da se kao ljudi uzdignemo i popravimo. Ali to je nemoguće, jer će uvek biti nekoga koji će biti protiv, koji će praviti probleme! Jedino da se zavede zlo, tiranija, nasilje, i manipulisanjem da taj na vrhu sve kontroliše, i da on pokušava da sve ispravi. Naravno poslednji problem je naći tu osobu, jer ona mora biti van uticaja materijalne okoline, posvećena samo ljudima, napretku, suštinskim pitanjima i ničemu drugom! Kad se sve sumira, kakvi me ljudi okružuju, u kom dobu živim, kakav sam, uvek se pitam zašto sve ovo i zašto se trudim, i nikad nema odgovora. Od svih tih duhova, praznih ljuski, crnih beživotnih očiju, lažnih i varljivih lica, praznih osećanja i emocija, bespotrebnih i besmislenih radnji, raznih razlika i večne prolaznosti, ostaje mi samo da idem dalje, ili da se zapitam kad će mi sve ovo presesti, i kad li ću otići k đavolu i bogu, tražiti pomoć. No možda su me oni ovde ostavili, ili pak poslali da činim ono što činim svakog dana; razmišljam, učim, napredujem, podučavam, živim i na kraju odlazim!
Pomaže to što ponekad s Kantom doručkujem, i što dosta šetam! Prijatno je sve to i dobro za dušu, bar tako kažu. Zahvalan sam i Sokratu na podučavanju, Platonu na uzdizanju do ideje i dobrote, Spinozi na mogućnostima, Šopenhauru na tamnijim stranama naših života, i pogleda iz pesimizma. Zahvalan sam i samom sebi što sam dogurao do ovde, što sam živeo ovako, jer sam osetio život i sve njegove dobre i loše strane!
„I šta ćeš sad?“ – upita me on, sa umiljatim izrazom na licu – „Kuda bi sad, i šta bi hteo?“
„Biram jedno pitanje, tako? I mogu birati kuda ću, takođe?“
„Da.“
„Da li ćete me čekati ako odem?“
„Da. Ali ako ne pođeš sad, nećeš dobiti odgovore na pitanja.“
„Onda je odlučeno!“ – odgovorih ja đavolu. Otide on od mene, ostavljajući me kao i pre, praznih ruku, i rečenicom „Do sledećeg puta“.

                                                                                                                                   Er Golb
                                


                               

Komplikovano

    “Starim vsegda učeći se”, rekao je naš poznati pisac Dositej Obradović jednom prilikom. Naravno, tokom celog svog života, čovek svakodnevno, poput zagriženog avanturiste, uči do tada nepoznate stvari, pronalazi nova mesta, upoznaje različite ljude. Život jednostavno ne traje dovoljno dugo kako bismo istražili celokupan svet koji nas okružuje, onako kako bismo mi to želeli.

Čovek je u ovim, tinejdžerskim godinama, kao disk. Dugujem vam objašnjenje. Kao što svi verovatno znamo, disk služi kako bismo na njega, takoreći “narezali” neki materijal. Da li su to slike, pesme, video zapisi, nije bitno. Naš mozak ima sličnu svrhu. Dok smo mladi, on ima samo jedan cilj. To je neprestano prikupljanje podataka. Naravno, neki podaci su za nas manje bitni, dok su neki pak od egzistencijalnog značaja. Kada smo bili deca, za nas je ceo svet bilo jedno veliko arheološko nalazište, koje je sa nestrpljenjem čekalo da otkrijemo sve njegove tajne. Kako su klinci po prirodi veoma radoznali, ne čudi činjenica da je veliki broj dece osetio na svojoj koži opekotine prouzrokovane dodirivanjem vrele pegle. Šalu na stranu, uporedo sa odrastanjem, raste i naša želja za istraživanjem nepreglednog prostranstva, poznatijeg pod imenom svet. Smatram da smo u “poznim” tinejdzerskim godinama,  najslobodniji da se prepustimo novim iskustvima. To su godine u kojima nije sramota nešto ne znati, jer pred nama je život, koji nas strpljivo čeka na peronu, ne bi li nas smestio u odgovarajući vagon. Doduše, nismo uvek mi ti koji biramo vagon. Život ume da bude veoma nepredvidiv,( kao dijareja), kao tigar sateran u ćošak. Kažu da čovek što više zna, to više vredi. Slažem se sa tom izrekom, jer zaista verujem da je to istina. Veoma je bitno kako gledamo na stvari oko nas, jer pogrešno posmatranje može da nas dovede do nekih pogrešnih zaključaka. To je jedan od razloga zašto su ove godine ne samo lepe, već i u mnogome korisne. Sve što uradimo loše, previdimo, imamo vremena da ispravimo, ili bar ublažimo posledice. Mislim da je veoma bitno da u ranom periodu našeg života otkrijemo što je vise moguće sveta. Naravno, kada kažem svet, ne mislim striktno na celu kuglu zemaljsku, već na ono što za svakoga od nas reč “svet” predstavlja. Za mene je svet mesto gde se nalazim u datom trenutku. Bilo da je to restoran, park, veličanstvena kuglana od crvene opeke ili jednostavno učionica, trudim se da osetim sve što se oko mene dešava, jer je valjda i svrha našeg postojanja osetiti život, odgonetnuti što je moguće više njegovih tajni. Istini za volju, nije svako voljan i spreman za tako nešto. Neki ljudi prosto ne žele da učestvuju u otkrivanju spoljašnjeg sveta, već se fokusiraju na istraživanje nekog svog, unutrašnjeg mira. Njihov disk odbija da prihvati informacije “spolja”. To je u redu, svako je kovač svoje sreće. Takođe, neke stvari je bolje ostaviti netaknute. Ja se trudim da u svakom novom danu koji mi je podaren naučim nešto novo, pa makar to bilo i ime neke retke metamorfne stene, ili izolovanog afričkog plemena. Na mom disku ima dovoljno mesta za sve te informacije, jer su preda mnom godine i godine istraživanja te složene enigme znane kao život. Život je lopov. Oh da, i to vrsan! Ukrade nam mladost dok trepnemo. Stoga smatram da u ovim, najlepšim godinama, treba da se prepustimo dobrim stranama života, i da neko vreme ne trepćemo, jer niko nikad ne zna kada lopov sprema krađu. Naravno, kada ostanemo bez mladosti, možemo samo da se nadamo da je naš disk popunio svoj kapacitet, i da je još uvek sposoban da podatke koje je prikupljao iskoristi na pravi način.

Da život nije komplikovan, ne bi bio zanimljiv. Ima nešto neobično u “mačevanju” sa problemima. Da je sve idealno bilo bi dosadno, barem po mom mišljenju. Mislim da ću ovde staviti tačku na ovu priču, jer čeka me život da ga istražim!

  

                                                                                                                          Mikašist

Duša

Da li duša može da boli?

Sta je to duša? Kako ja da vam kažem, kada ni naučnici nemaju odgovor na ovo diskutabilno pitanje. Pa ne mogu da vam odgovorim, prosto je. Neki negiraju postojanje bilo čega pod tim nazivom, dok drugi ističu da nešto tako ipak postoji, ali da nisu u stanji rečima da objasne tu pojavu. Takođe, neki kažu da svi imamo dušu, i da ona može da se, takoreći, izgubi. Znate kada kažu u seriji "Carlose, pa gde ti je duša!?!?" I ja se pitam Carlose, i dalje ne mogu da verujem da si poku.. ovaj, da. Ali pazite ovako, znate ono kad vas nešto u dubini boli, ali to nije ona bol koju možete opisati doktoru, već neka neobjašnjiva, koja za reči ne zna? E pa to vas duša "bije" prijatelji moji. U današnje vreme, na moju veliku žalost, sve više ljudi se žali da ih nešto vantelesno boli. Doktori im postavljaju neke dijagnoze Boga pitaj, ni sami ne znaju šta rade. Ali nikakvi lekovi tu ne pomažu dragi čitaoci. To je, istini za volju, izlečivo, ali pod određenim okolnostima. Doduše, veoma retko se leči jer, treba naći pravu osobu u pravo vreme, da vam zaceli dušu. Neki uspeju da pronađu svoj hodajući medikament, dok drugi koračaju kroz život, noseći ovaj ožiljak zauvek. Zanimljivo je kako nešto što nema masu, nema oblik, može da predstavlja toliki teret jednom čoveku. Zaista tužno. Dolazimo do pitanja koje glasi: ko izaziva duševnu bol? Namerno sam izuzeo iz pitanja "ili šta", jer je evidentno da je u pitanju human being, iliti ljudsko biće. Danas sam pročitao jednu pametnu rečenicu, ne znam koji pametan čovek je izgovorio ove mudre reči. Kaže "ako ste prijatelju pozajmili 100€, i on se više ne pojavi, to je dobro uložen novac". Da, zaista jeste (mada sam mogao da kupim tipa patike.. naći ću te kad tad lopužo!!!) . Ok, novac, hajde to i da prebolite, zaradiće se nekako krvavim radom. Ali recimo da je taj kvazi prijatelj, za vas predstavljao osobu kojoj ste verovali više nego bilo kome drugom. Neće vas novčanik boleti, već "ono nešto, unutra". Boleće vas osećaj da ste izdani, boleće vas ta misteriozna pojava, zvana duša. A najsmešnije je što ti ljudi ne obraćaju pažnju na to, jer, jer, jer... Nemaju dušu! Vidite, sve se uklapa. Možda i imaju, možda, ali neku kinesku, od jeftine plastike. I šta vi da radite onda, osim da bolujete? Ima jakih osoba, kojima je potrebna jedna dobra partija bilijara sa ortacima da to zaborave, ili trač partija sa prijateljicama (i ja tračarim, ne osećajte se prozvanim, duh). Sve zavisi od osobe do osobe. Naravno, ima i onih koji ne mogu da se oporave od takve vrste izdaje. Njima jedino pomaže, šta? Pa, neka druga osoba, koja će im povratiti veru u ljude (ne bukvalno povratiti, porfavor). Takva osoba se ne traži, onda dodje sama od sebe, spontano, na Kalenić pijaci na primer, ili u "Beba kids" butiku. Znate kako, odmah ćete znati da ste pronašli pravu osobu. I znate šta će se onda desiti? Probudićete se. Zaključak: "Ne veruj mi kada plačem ili glumim jaku, ne veruj mi ja sam dupli blizanac u znaku.." koja pesma ljudi moji. Šalim se, ne verujte ljudima, osim ako ne kupuju hranu na pijaci. Tamo je hrana sveža, pa su, valjda, sveži i ljudi.
P.s. vidite šta ispitni rok uradi od čoveka.
P.s.s. Sad stvarno, ima nekih osoba koje leče dušu, ali zaista treba mnogo sreće da biste na njih naišli. (Ima i onih babuskera što kao leče a prodaju maglu, pusti to!)

                                                                                                                                

                                                                                                          Mikašist