Gorki snovi

Budim se. Tako sam dugo sanjao. Sanjao sam da sam u školi. Bili smo na fizičkom, to sam voleo. Ja sam najbolji sportista u školi. Posle toga sam trčao. Trčao bez nekoga cilja, kao da bežim od nekoga, a niko me nije jurio. Tako sam jednom trčao kada sam gledao film o nekom čoveku koji je isto trčao. Sanjao sam i da se ljuljam na ljuljašci u parku. Mama me je ljuljala. Imao sam 5 godina. Tad sam polomio ruku, sećam se. Posle toga sam sanjao da sam u gimnaziji i da dobijam nagradu za sportske uspehe. Mnogo volim tu nagradu što sam dobio, to je bilo za najboljeg sportistu generacije. Takođe sam sanjao i neke ružne snove. Prebili su me na ulici neki grubijani. To je davno bilo. Ali našao sam ih posle. Nikad nisam sanjao toliko stvari odjednom. Ali volim da sanjam. Isto tako sam sanjao da su me udarila kola. To je bilo baš užasno. Sanjao sam i da sam se bacio pod voz. Mora da je bilo pod utiskom Ane Karenjine. Ali svi snovi su tako kratko trajali, kao da su se menjali brzinom svetlosti. Nikad tako nešto nisam doživeo. Sad je neka galama. Klasično jutro u mojoj porodici. Nešto mi je mutna slika, mora da sam stvarno dugo spavao. Mama. Tata. Šta će oni u mojoj sobi. Bože, prepadoše me. To nisu oni bre. To nisu oni, oni ne nose belo ali možda i jesu liče ali zašto nose belo mama zašto ma..------^----^---^---------------------

Mikašist

Šah

Gledam ga. Trese se. Ruke mu se znoje. Znam da ću pobediti. Ovo je moj teren. Povlači potez. Katastrofalan. Pričao mi je ranije, pre nekoliko dana, kako ima decu. Dvoje. Nik, i Beti. Oženjen je prelepom šveđankom. Pokazao mi je sliku. Jeste lepa. Lepa su mu i deca. Devet i sedam godina. Ne treba da odrastaju bez oca. Ali, ovo je igra za život. Samo jedan od nas će izaći živ. Pomeram konja i "jedem" njegovog topa. Sada će biti lako odneti pobedu. Sa druge strane, ja nemam nikoga. Mene niko ne čeka. Imam samo nju, koju volim. Ali ona je daleko. Ne zna za mene. Možda bi trebalo da izgubim. Deci treba otac. Kome ja trebam. Nikome. Povlači jos užasniji potez. Moraću sam sebe da pobedim. Pobeđujem u igri povlačenja očajnih poteza. Nameštam mu. Trenutno on pobeđuje. Vidim da mu je laknulo malo. Sada sigurno oseća da će preživeti. Život u njemu se budi. Vidi da će pobediti. Ali. Ipak. Ona žena u prodavnici, navikla je na mene. Njoj ću nedostajati. Poštar. Kod koga će piti sok po vrelom letnjem danu. Čistačice, one me obožavaju. Kako da umrem. Ne smem zbog njih. Pravim odličan potez. "Jedem" mu kraljicu. Ima kralja i topa. Ja kraljicu i konja. Ovo je sigurna pobeda. Nadam se da ovo nije još jedna nacistička igra. Nadam se da će me pustiti iz ovog jebenog logora. Da li će stvarno. Ponovo se znoji. Verovatno misli na ženu i decu. Ako pobedim, ja ću im ubiti oca. Ja nisam ubica. Puštam ga da mi pojede kraljicu. Onda i konja. Imam samo kralja. Gde ste sada saveznici, gde ste!? Možda će unuka da nazove po meni. Nadam se da je svestan da sam ga spasao. Gleda me i smeje mi se. "To su žena i deca moga brata. Izvini druže, mora da se preživi". Ne mogu da dođem sebi. Hvata me panika. Teško dišem. Naseo sam. Ko ne bi. Sada meni drhti ruka. On se i dalje smeje. Saberi se. Saberi se! Ovo je tvoj teren. Dobro. Onda, neka igra pocne. Ili i ti i ja, ili ni ti ni ja. Uzimam kralja u ruku i povlačim poslednji potez. Pat. Osmeh sa lica mu nestaje. Mikašist