Могућност број 1.
Било је топло, летње јутро, сунце је пржило јаче него икада, а гусарски брод, са великом црном заставом окићеном костурском лобањом, пловио је мирним океаном у потрази за пленом. Посада у виду гусара била је видно узнемирена, већ неколико дана нису имали рума, а хране је било све мање и мање. Наравно, у таквим ситуацијама, из незадовољства се јавила нервоза, која је кулминирала у сукоб међу посадом. "Ти си крив, пијеш рум као да нећеш доживети сутра", "крме једно погано, само једеш", биле су неке од увреда које су морски лопови делили једни другима. Галама је достигла висок степен, и то је био знак за капетана брода да изађе из своје "јазбине". "Мир!! Аррррр". Завладала је тишина. "Како се усуђујете да ме будите, све ћу да вас бацим ајкулама, све! Да, и тебе Невена! Ма баш ме брига што си ми кћер! Аррр" Нервоза је прешла на страну страха. Гусари су се смирили, али не и капетан. "Дајте ми аспирин, дигли сте ми притисак! Аррр. Што је човек бољи према вама, ви сте гори! Као мала деца се понашате! Срам да вас буде! Аррр". Капетан је сео да трошну дрвену столицу, отпио велики гутљај рума, и дубоко уздахнуо. Неколико стотина метара даље, соко је облетао водену површину, покуашвајући да пронађе плен, не би ли се заситио. Око соколово је, као што знате, оштро попут жилета, те не треба да чуди чињеница да је запазило брод са, за њега релативно мале удаљености. Брже боље, соко се дао у јуриш, и за веома кратко време стигао до брода који је милио свега 4 чвора на сат (шта год то значило). Капетан је и даље седео на столици, и дубоко зевао. Пазите сада. Соко, искусна стара птица, полетела је ка капетану нестварном брзином. Само пар секунди пре него што је кљуном стигла да га дотакне, испустила је крик, који је трзнуо "главног гусара". Како је сунце сијало јаче него икад, капетан није могао да види сокола који му је ишао у сусрет. Овај је то искористио, и кљуном му боцнуо око, које је остало на кљуну. Велики вођа је пао па стари дрвени под, а соко је, без муке, одлетео са пленом. Шта је капетану преостало него да закрпи око. Крај.
Могућност број 2.
Било је хладно, зимско вече, месец је сијао јаче него икада, а гусарски брод, окићен великом црном заставом праћеном симболом костурске лобање, пловио је немирним океаном, у потрази за пленом. Месец је био пун, те је владао страх међу гусарима да неко од њих можда није вукодлак. Страх је био присутан у ваздуху, залутале птице су могле да га осете, и смејале се гусарима који су подрхтравали, што од хладноће, што од стрепње. "Ти си вукодлак, видео сам те како једеш месо у пола ноћи", "ти си вукодлак, видео сам те да разговараш са пуним месецом", биле су само неке од оптужби којима су частили једни друге. Галама је достигла висок степен, и то је био знак да капетан изађе и једним громогласим "Мир!!!" реши сваку дилему око тога ко је вукодлак. "Како се усуђујете да ме будите, бандо глупака!! Арррр!! Срам да вас буде, као нека деца се понашате. Све ћу да вас бацим моржевима, све!" Гураси су, као послушна деца, погнули главе гунђајући себи нешто у браду. Капетан је, видно изнервиран, сео на стару, храстову столицу, и отпио гутљај воде. "Шта ми је ово у животу требало.." У том тренутку, столица је пукла под тежином капетана, и он је пао на избледели дрвени под. Миш, који је живео на броду са својом породицом, трчећим кораком стигао је до капетана, украо му око, и побегао. Капетан је остао да плаче, миш је приредио гозбу породици. Крај
Могућност број 3.
Капетан је желео да изгледа страшно, па је ставио тканину преко здравог ока. Крај.
Шта ви мислите, која могућност је најреалнија?
Микашист
Нема коментара:
Постави коментар