Oda patnji

Patim
Poput bića koje je gladno
Poput bića kome je hladno,

Patim više nego juče,
Patim manje nego sutra,
Patim,
A usne i pogled ćute
Patim,
Pate i ruže i oblaci,
I stranac na ulici
I pijani melanholici
I prigušeni urlici
Patim,
Pate i nebo i neveni,
I neverni otkriveni,
I gladni neodeveni,
I uzvici molitveni

Patim,
Pate i zvezde i svici,
I usamljeni pesnici,
I usamljeni sveštenici
I usamljeni smrtnici
Patim,
I zato zahtevam da mi dušu
Rastrzaju razarajući talasi,
Da mi tople oči oslepi
Sitan pesak što ga vetar nosi,
Neka mi umrtve ruke,
Neka mi uvene kosa,
Neka mi telo mlado

Rane modre noći
Patim,
I znam da zauvek patiću,
Zato zahevam da me senke prate i danju,
Zato zahtevam da isplačem gorke suze,
Zahtevam da mi crna krv teče venama
Patim,
Ostavljam sreću srećnima,
Ljubav zaljubljenima,
Osmehe nasmejanima

Encantada

Ništa

Zdravo. Ovo je priča o ništa. Pa, počnimo.

Zdravo. Zdravo. Šta ima? Ništa. Ništa? Ništa. Kako bre ništa? Lepo, ništa. Ništa ne razumem? Kako možeš da ništa ništa ne razumeš? Pa mogu, ništa ne razumem. Ništa, odoh ja. Ćao, ionako ništa pametno nisi rekao.

Zdravo!! Ćao, ćao. Kako si, šta radiš? Dobro sam, ništa, ti? Evo. Šta evo? Ništa, onako kažem. Kako sad ništa a malopre evo? Ma ništa bre. Znači ipak je ništa? Ma da, bre, ništa. Ništa brate, važi. Šta važi? Ništa. Kako sad ništa. Eto tako. Šta eto tako? Ništa. Kako sad ništa, a malopre eto tako. Lepo. Šta lepo? Ništa. Ubijaš razgovor. Ionako ništa ne pričamo.

Ćao. Ćao. Imaš nešto sitno? Ništa sitno nemam. Baš ništa. Baš ništa. Lažeš. Da. Daj mi sitno. Nemam baba ništa sitno. A krupno? Ništa. Ništa ni sitno ni krupno? Ništa, kriza. Pa je l' imaš nešto? Ništa, ti? Ništa. Onda zajedno nemamo.. ništa. Tako je. Jeste.

Hej! Hej hej!! Šta piješ? Ništa. Kako bre ništa? Pa ništa, ja ne pijem. Ništa ne piješ? Ništa. Baš ništa? Jesi glup? Nisam. Pa ništa onda ja idem. Ništa ne kapiram. Ništa ne kapiraš? Ništa. Znaš zašto? Ništa ja ne znam. Glup si. Idem. Ništa, idem i ja.

Šta si učio danas? Nisam ništa. Kako ništa? Pa ništa. Je l' imas sutra kontrolni? Nemam sutra ništa. Ništa? Ništa. Uzmi čitaj. Nemam ništa da čitam. Ništa nemaš da čitaš? Ništa. Imam ja. Ti nemaš ništa zanimljivo. Imam. Ništa zanimljivo. Imam, prekini! Ništa. Tišina!!! Ti si ništavilo. A šta si ti? Ništa. Onda sam i ja ništa. Ništa, super za tebe. Jeste. Znam.

Zdravo. Hej. Šta ćeš od priloga? Ništa. Ništa od priloga? Ništa. Jesi lud? Ne, ti? Ne, al' kako ništa? Ne volim ništa od vaših priloga. Ništa ne voliš? Ne, ništa. Ne znam šta da ti kažem. Ništa, daj mi pljeskavicu. Da, izvini. Ništa.

                                                                                                           Mikašist

Elokventna ludost

Volim šume, veoma. Kada hodam istom, osećam neku neobjašnjivu svežinu. Da li je to zbog svežeg vazduha, ne znam, nisam zalazio u taj nazovi problem, jer mi to zaista prija. Šume neretko umeju da budu ogrnute gustom maglom, i tada sva svežina nestaje. U isto vreme, tamo se zbivaju neke misteriozne, ljudskom umu neshvatljive stvari. Sećam se, kao kroz maglu ( gle sličnosti), kada sam se kao desetogodišnji dečak izgubio u šumi. Ali, to nije bila bilo kakva šuma, već crnom magijom okupana poljana, sa izraslinama u vidu drveća!! Šalu na stranu, zaista sam se izgubio, ali u običnom, nezanimljivom šumarku. Mislio sam da je nezaninljiva dok se nisam tamo našao sam, bez igde ikoga. Možete misliti kako sam se uplašio. Šalim se, nisam. Mama mi je uvek govorila da ne treba da se plašim medveda. Nisam ih se nikada ni plašio. To su dobroćudne životinje, nikad ne bi mrava zgazile. Znate, ja sam jednom video medveda uzivo! Bio je veliki, a ja tako mali naspram njega, ali nisam se uplašio. Izvukao sam iz džepa lenjir koji sam imao, i rekao mu "mirno!" Medved je stao. Ja sam napravio prvi korak, i prišao mu sramežljivo. Pružio sam ruku, a on šapu. "Momir" rekao sam ja, a on je odgovorio "medved". Bar je tako zvucalo. Mislio sam da i životinje, kao i mi, ljudi, imaju imena. Ali očigledno sam pogrešio. Ah, šta ću, ljudi greše, pa tako i ja. Da se vratim na priču, kada sam se izgubio. Bilo je podne, išli smo na izlet mama, tata i ja, i stali smo da se odmorimo. Pored je bila šuma, ne prevelika, ali ne ni mala. Onako, srednja. Mama je ostala u kolima, a tata je šetao u krug telefonirajući. Zvali su ga sa posla, on je inače hirurg po zanimanju. Voli da leči ljude. Ja sam zakoračio u šumu, i nakon prvog koraka, zaljubio sam se. Oko mene su se pojavili razni ljudi, koji su me zvali da nastavim dublje u šumu. Želeo sam da otrkijem sve njihove tajne, pa sam pošao za njima. Vodili su me njihovu glasovi, mekanj poput svile. Tu sam upoznao neke zaista fine ljude, pravili su piknik. Pozvali su me da budem njihov gost, i ja sam sa zadovoljstvom pristao. Tu sam upoznao i onog medveda, secate se? A ljudi sa kojima sam se tamo sprijateljio, sada su mi najbolji prijatelji. Evo, i sad dok ovo pricam, oni su sa mnom. Evo, ovo je Nikola, a ovo Neven. Oni su mi najbolji drugari.
"Dosta, hvala Vam Momire, napredovali ste. Sada možete ići. Ispratite pacijenta Borisa ("ali ja sam Momir!!") do sobe, molim vas, i pošaljite sledećeg".

                                                       

                                                                                                               Mikašist

Shadow - Short Poem - The Word of the Day

  

    

Are you afraid, lonely man?

Do you tremble, 

Do you stumble, 

You lonely human?

Are you petrified, humble man?

Do you shiver,

Do you quiver,

You humble human?

Are you proud, powerless man?

Do you hide, do you run

With your imaginary gun,

You powerless man?

Should you disappear,

You will still hear;

Should you die,

You will still cry.

For I am the only one

To under the Sun

Follow you forever,

Escaping is, my son,

A futile endeavor. 

Encantada

Зашто гусар носи повез на оку?

Још од малих ногу, док смо свакодневно пратили дешавања у "Кременку", у цртаним филмовима незаобилазну ролу зликовца, често је преузимао гусар. Велики, намргођени гусар, дебелих црних обрва, браде натопљене румом, златних зуба и, наравно, са великим црним повезом на оку. Да, не смемо заборавити куку. Или вештачку ногу! Има толико варијација на тему гусара, да бих могао да их набрајам до сутра (једном ћу покушати!). У реду, капирам да му је ајкула у неком неизвесном одмеравању снага на превару одгризла руку, или ногу можда, али оно што мене занима је, због чега повез на оку!? Размишљао сам дуго, и неколико могућности ми је пружило руку. Па, да почнемо.

Могућност број 1.

Било је топло, летње јутро, сунце је пржило јаче него икада, а гусарски брод, са великом црном заставом окићеном костурском лобањом, пловио је мирним океаном у потрази за пленом. Посада у виду гусара била је видно узнемирена, већ неколико дана нису имали рума, а хране је било све мање и мање. Наравно, у таквим ситуацијама, из незадовољства се јавила нервоза, која је кулминирала у сукоб међу посадом. "Ти си крив, пијеш рум као да нећеш доживети сутра", "крме једно погано, само једеш", биле су неке од увреда које су морски лопови делили једни другима. Галама је достигла висок степен, и то је био знак за капетана брода да изађе из своје "јазбине". "Мир!! Аррррр". Завладала је тишина. "Како се усуђујете да ме будите, све ћу да вас бацим ајкулама, све! Да, и тебе Невена! Ма баш ме брига што си ми кћер! Аррр" Нервоза је прешла на страну страха. Гусари су се смирили, али не и капетан. "Дајте ми аспирин, дигли сте ми притисак! Аррр. Што је човек бољи према вама, ви сте гори! Као мала деца се понашате! Срам да вас буде! Аррр". Капетан је сео да трошну дрвену столицу, отпио велики гутљај рума, и дубоко уздахнуо. Неколико стотина метара даље, соко је облетао водену површину, покуашвајући да пронађе плен, не би ли се заситио. Око соколово је, као што знате, оштро попут жилета, те не треба да чуди чињеница да је запазило брод са, за њега релативно мале удаљености. Брже боље, соко се дао у јуриш, и за веома кратко време стигао до брода који је милио свега 4 чвора на сат (шта год то значило). Капетан је и даље седео на столици, и дубоко зевао. Пазите сада. Соко, искусна стара птица, полетела је ка капетану нестварном брзином. Само пар секунди пре него што је кљуном стигла да га дотакне, испустила је крик, који је трзнуо "главног гусара". Како је сунце сијало јаче него икад, капетан није могао да види сокола који му је ишао у сусрет. Овај је то искористио, и кљуном му боцнуо око, које је остало на кљуну. Велики вођа је пао па стари дрвени под, а соко је, без муке, одлетео са пленом. Шта је капетану преостало него да закрпи око. Крај.

Могућност број 2.

Било је хладно, зимско вече, месец је сијао јаче него икада, а гусарски брод, окићен великом црном заставом праћеном симболом костурске лобање, пловио је немирним океаном, у потрази за пленом. Месец је био пун, те је владао страх међу гусарима да неко од њих можда није вукодлак. Страх је био присутан у ваздуху, залутале птице су могле да га осете, и смејале се гусарима који су подрхтравали, што од хладноће, што од стрепње. "Ти си вукодлак, видео сам те како једеш месо у пола ноћи", "ти си вукодлак, видео сам те да разговараш са пуним месецом", биле су само неке од оптужби којима су частили једни друге. Галама је достигла висок степен, и то је био знак да капетан изађе и једним громогласим "Мир!!!" реши сваку дилему око тога ко је вукодлак. "Како се усуђујете да ме будите, бандо глупака!! Арррр!! Срам да вас буде, као нека деца се понашате. Све ћу да вас бацим моржевима, све!" Гураси су, као послушна деца, погнули главе гунђајући себи нешто у браду. Капетан је, видно изнервиран, сео на стару, храстову столицу, и отпио гутљај воде. "Шта ми је ово у животу требало.." У том тренутку, столица је пукла под тежином капетана, и он је пао на избледели дрвени под. Миш, који је живео на броду са својом породицом, трчећим кораком стигао је до капетана, украо му око, и побегао. Капетан је остао да плаче, миш је приредио гозбу породици. Крај

Могућност број 3.

Капетан је желео да изгледа страшно, па је ставио тканину преко здравог ока. Крај.


Шта ви мислите, која могућност је најреалнија?

         
                                                                                                                   Микашист

Zimski rastanak

 

Nežno sleću na naše tople kapute,

Na naše osmehe, na naše ruke,

Nežno sleću, još nežnije se tope.

Tiho slušaju što nam usne ćute,

Što nam pogledi izbegavaju, muke,

Tiho slušaju, još tiše zaborave.

Najbliži prijatelju, noćas slute,

Da razmenjivaće naše jauke,

Slute, dok mi šapućemo.

Najdraži prijatelju, reči krute,

Što nas dele, zameniće luke,

Reči krute, a mi se rastajemo.

Nežno sleću, još nežnije se tope,

Tiho slušaju, još tiše zaborave,

Reči krute, a mi se rastajemo.

Encantada

Dragi čitaoci, posetioci našeg bloga, i slučajni prolaznici, želimo vam srećnu novu godinu! Da su vam životu ispunjeni ljubavlju i srećom, koliko god to bilo moguće, da vas zdravlje služi bolje od Čak Norisa, a nek lekari zarađuju od nekog drugog. Želimo vam sreću u vašim poslovima, studijama, vezama, kao i prijateljstvima. Ne dajte da vas nešto slomi, jer uvek ima sutra, a sutra vi stvarate! Budite pametni, srećni, uporni, uspešni, u novoj 2016. godini!

Dear readers, visitors of our blog and random passengers, we wish you a happy new year! We hope your lives will be filled with love and happiness, as much as they can be, that you stay as healthy as Chuck Norris, let the doctors earn their money in another way. We wish you all the best in your jobs, education, relationships and friendships! Do not let anything break you, there is always a new tomorrow, which you create yourselves! Stay smart, happy, persistent and successful in the new year 2016! Yours truly: Mikashist, Encantada, Er Golb

Vaši: Mikašist, Encantada, Er Golb.